Na nedavnom festivalu dokumentarnih filmova ZagrebDox svojim se radovima predstavila Mila Turajlić, redateljka i producentica iz Beograda koju hrvatska publika već zna po naslovima "Cinema Komunisto" i "Druga strana svega". Njeni filmovi izazvali su velik interes, pa su organizovane i dopunske projekcije. Dokumentarni diptih "Dosje Labudović: Nesvrstani" i "Dosje Labudović: Ciné-Guerrillas" bavi se nesvrstanima i njihovim počecima, uključivši samit u Beogradu, alžirskim ratom za nezavisnost, ali i snimateljem Stevanom Labudovićem koji je za Filmske novosti snimao navedene događaje i s kojim se redateljka upoznala i nekoliko godina sarađivala.
Kako je došlo do ideje o snimanju dokumentarnog diptiha i kako ste se odlučili da ga bazirate na razgovorima sa Stevanom Labudovićem i korišćenju filmova koje je on snimio?
Htela sam da napravim film o nesvrstanima. Kad je u Beogradu održana 50-godišnjica prvog samita nesvrstanih, dobila sam dozvolu od Ministarstva spoljnih poslova da to snimam. Kao događaj, to je bilo neinteresantno, nije bilo autentično. Nije bilo pravih emocija, osim u Kući cveća, gde su delegacije dolazile da odaju poštu na Titovom grobu i gde je preko celog zida bila ogromna fotografija svih vođa koji su 1961. došli na samit. Gledala sam kako sve delegacije pokušavaju da identifikuju ko je ko i da se slikaju pred slikom i shvatila da svi delimo taj zajednički interes za originalne nesvrstane. Smišljala sam kako da napravim film o nesvrstanima i tek kad sam sa "Cinema Komunisto" otišla u Alžir, osetila sam da onde neguju ideju Jugoslavije koju ni mi više ne negujemo i da u Alžiru, Tunisu ili čak Egiptu postoje veze koje nam dandanas otvaraju vrata kad kažete da ste iz Jugoslavije. Shvatila sam da je to aspekt nesvrstanih koji me zanima, jer i danas postoji osećaj prepoznavanja između nekadašnjih nesvrstanih zemalja. Dakle, tada sam pronašla ono što me zanimalo. Pošto je "Cinema Komunisto" osvojio Gran pri, sledeće godine pozvana sam kao gošća festivala, dok je Stevan bio počasni gost jer je bio poznat kao "filmsko oko" njihove revolucije. Tako smo se upoznali i prvo veče sam ga upitala da li mogu da ga pratim kamerom. S vremenom, radeći s njim, shvatila sam da je postao Titov snimatelj tako što je dodeljen u Titovu pratnju na brodu "Galeb", kad je prvi put krenuo van Evrope u posetu zemljama koje će formirati pokret nesvrstanih. Time što je pratio Tita u tom periodu i snimao, dokumentovao je rađanje nesvrstanih. On mi to nije rekao, nego sam, kad sam pokušala da ispišem što je sve snimao, shvatila da je bio na "Galebu", da je bio na Brionima, u Njujorku i snimao kolor film o samitu u Beogradu, dakle da je bio prisutan u svim ključnim trenucima nastanka pokreta nesvrstanih. Shvatila sam i da je to tema jednog filma, a da je drugi film priča o snimanju alžirske borbe za nezavisnost, koja je tako neverovatna i važna da je morala da se ispriča drugačije. Alžir je bio prvi kamo su Filmske novosti u okviru jugoslovenske tehničke pomoći poslale snimatelja. Drugi važan oslobodilački pokret koji su Filmske novosti snimale bio je mozambički pokret FRELIMO, što je radio Dragutin Popović, iako je i Labudović, kako je rekao, snimio neke kadrove. A 1971. šalju ga da snima dokumentarni film o Jaseru Arafatu i PLO-u, napravio ga je s novinarom Tanjuga Mirkom Aksentijevićem s kojim je onamo išao.
Nedostaje retorika mira
S obzirom na vašu posvećenost arhivama, imaju li ova dva filma veze sa "Cinema Komunisto" koji govori o rasturanju arhiva Avala filma?
Mogli bi imati, ali nisam htela da imaju, čak sam imala blagi otpor prema tome i nisam htela da radimo "Cinema Komunisto 2" jer me to nije zanimalo ni formalno ni tematski. Ono što sam htela da promišljam o Titovoj Jugoslaviji uradila sam sa "Cinema Komunisto". Ovo je priča o Jugoslaviji na spoljnopolitičkom planu i na svetskoj sceni. Našla sam drugu formu i filmski jezik je drugačiji; sama sebi postavljam novi izazov da se ne ponavljam u gramatici.
Alžir je bio prvi kamo su Filmske novosti u okviru jugoslovenske tehničke pomoći poslale snimatelja. A 1971. Stevana Labudovića šalju da snima dokumentarni film o Jaseru Arafatu i PLO-u, napravio ga je s novinarom Tanjuga Mirkom Aksentijevićem
Kakvo je zapravo stanje arhivske i istorijske građe u Srbiji i, ako znate, u drugim zemljama bivše Jugoslavije?
Na tome se zaista radi, u Srbiji imamo tri velika filmska arhiva – Kinoteku, Filmske novosti i RTS i, srećom, na čelu svakog od njih je neko ko je pasioniran za to, jer država za tu građu nije pasionirana. Oni s jako malo sredstava uspevaju da se brinu o tome u smislu da građa ne propadne i ne nestane, ali nemaju nužno mandat i uslove za njeno digitalizovanje. Tu mi kao umetnici možemo da odigramo značajnu ulogu. Ali to je sve na nivou individualne inicijative; tu mora da postoji odnos poverenja između arhive i osobe koja u nju ulazi, a ja ipak 15 godina radim s Filmskim novostima, tako da smo zajedno pretrčali maraton.
Koliko je čuvanje arhiva u zapećku, odnosno koliko je uništavanje u duhu historijskog revizionizma na ovim prostorima?
Rekla bih da je po pitanju nesvrstanih i uloge Jugoslavije u tom procesu u Srbiji revizionizam drugačiji nego u Hrvatskoj. Manja je negacija Jugoslavije, ali je zanimljivo na koji način Srbija aktivira nesvrstane kad joj trebaju. Snimala sam 50-godišnjicu samita 2011. godine, a razlog zašto je Srbija organizovala taj događaj jeste da je Vuk Jeremić bio naš kandidat za predsednika generalne skupštine UN-a. Odjednom smo se setili nesvrstanih, jako su nam bili važni. Srpska pozicija se u principu svodi na to da kad nam odgovara da nas svet vidi kao političkog naslednika Jugoslavije, onda se nešto radi, a kad nas to ne zanima, onda se o tome ne priča.
Da li je nesvrstanost bila jedan od jugoslovenskih brendova?
To je bio jugoslovenski brend i nešto po čemu se danas na nas s ovih prostora reaguje kao na Jugoslovene. Kad u Meksiku ili Indiji – gde sam takođe snimala, ali materijali nisu ušli u film – kažemo da smo iz Jugoslavije, ne samo da su nam otvorena vrata, nego imamo i politički kredit. Zato mislim da se može reći da je taj brend bio uspešan.
Kako komentirate Titovo slanje snimatelja i drugih stručnjaka koji su davali tehničku podršku revolucionarima?
Motiv je kompleksan, zapravo ima puno motiva. Jedan je moralna solidarnost – kao zemlja koja je izišla iz rata u kome je bio uspešan partizanski pokret, Jugoslavija to znanje prenosi drugima. Druga je priča da Jugoslavija ne traži ideološko svrstavanje jer pokret nije okupljao samo zemlje koje su išle ka socijalizmu. To govori o jednoj širini. Jeste da je npr. Ahmed Ben Bela bio Titov učenik u političkom smislu, ali to nije bilo jedino što je diktiralo jugoslovensku diplomatiju. Inače, kad pričate sa Budimirom Lončarom, saznate da je prva generacija diplomata potekla iz Kraljevine, završili su Sorbonu, znali jezike, znali da se ponašaju... Titu nije bio problem da ih šalje u svoju diplomatiju. Možemo da pričamo i o nekom ekonomskom interesu jer se Afrika doživljavala kao potencijalno tržište, ali jasno da to nije bilo veliko tržište. Tu je najvredniji bio ugled koji je to donosilo Jugoslaviji.
Rekla bih da je po pitanju nesvrstanih u Srbiji revizionizam drugačiji nego u Hrvatskoj. Srpska pozicija se svodi na to da kad nam odgovara da nas svet vidi kao političkog naslednika Jugoslavije, onda se nešto radi, a kad nas to ne zanima, o tome se ne priča
A koju deceniju kasnije, za Srđu Popovića iz Otpora kažu da je davao know-how obojenim revolucijama po svetu.
To nije isto. Srđu nije slala država, ali poveznica nije neinteresantna jer se u oba slučaja radi o izvozu know-how. Srbija je bila prvi uspešni primer obojene građanske nenasilne revolucije, pa su ljudi koji su bili na njenom čelu smatrani kao eksperti za tu temu i išli su u nemali broj zemalja da prenesu stečena znanja, odnosno ulično iskustvo. Ipak, to su dva doba i dve različite stvari.
Da li je danas moguća nesvrstanost u smislu one nesvrstanosti iz 1950-ih i 1960-ih, zapravo da li je moguća bilo kakva nesvrstanost?
Mislim da jeste, to se pokušava, ali ne ide najbolje. Danas situacija uvelike liči na 1961., kad se podiže Berlinski zid, testira nuklearno oružje, blokira pristup Kubi, a američki državni sekretar Džon Foster Dals kao reakciju na nesvrstane kaže da je "nemoralno da neka zemlja ne bira stranu", što je potpuno ista retorika koju danas slušamo. Svet je tada bio na rubu nuklearnog rata, a mislim da je i danas. Politički ulozi su isti. Zanimljiva je retorika nesvrstanih u kojoj se, naravno, govori o dekolonizaciji i razoružanju, ali primaran im je bio mir. Nema Titovog govora u kojem on nije posvetio veliki prostor miru i neophodnosti za mir, a kad slušate retoriku bilo koje strane u trenutnoj geopolitičkoj situaciji, svi pričaju o ratu, malo ko o miru. U tom smislu, neophodni su retorika mira kojom možda sve strane neće biti zadovoljne i traženje kompromisa koji deluju nemoguće, što nam dramatično nedostaje.
Što se tiče ovih prostora, sve su zemlje svrstane da ne mogu biti svrstanije, osim formalno Srbije. Koliko je ona zapravo nesvrstana?
Ona misli da igra neku zanimljivu igru nesvrstanosti. Politiku aktualne vlasti u ovih deset godina ne vidim kao nesvrstavanje, nego kao koketiranje. Možeš da koketiraš sa Rusijom, Kinom ili EU-om i negde u tom koketiranju držiš svoje biračko telo podgrejano, ali pitam se koliko je to sada moguće. A i odnos prema Titu i nesvrstanima se razdvaja; čula sam priču da kad je kineski predsednik bio u poseti službeno nije bila predviđena poseta Kući cveća, ona je dodata na njegovo traženje. Tito aktualnu vlast ne zanima, ali kad im to zatreba, nije im problem da aktiviraju dostignuća Jugoslavije kojoj je bio na čelu.
Glad za slikom prošlosti
Jeste li optimista u pogledu stvaranja uslova za bolje vrednovanje istorijske građe i istorije ukupno, ali i novih mladih generacija koje će biti prijemčivije za istine o istoriji i koje će biti spremne da stvaraju filmove slične vašima?
Razvoj politike i medija i kod nas i u svetu doveo je do toga da današnje generacije nemaju ideju da je nekad mogao da postoji neki treći put, da je neko pokušao da ga napravi i otvori prostor u kome se male zemlje, kad se udruže, čuju na svetskoj sceni. Odnosno, kako je rekao jedan od lidera nesvrstanosti Ahmed Sukarno, da "imaju slobodu da budu slobodne". Da li će današnje generacije naći neke ideje za budućnost, u tome je pitanje. Što se tiče istina i istorije, mladi ljudi su gladni toga, ne samo u Srbiji nego i u Alžiru, gde sam držala radionicu. Oni takođe nisu dobili priliku da vide sliku svoje prošlosti, pogotovo što su tamo nedavno bili protesti koji su ozbiljno uzdrmali zemlju. Mladi sebe vide kao ideološke naslednike oslobodilačkog rata, kao da je ovo sada devijacija, pa će njihova generacija pokušati da se vrati izvornoj viziji zemlje kakva je Alžir trebalo da postane. Njima je bio jako dragocen susret s ovom arhivom – glad za slikom prošlosti je ogromna. Nadam se i da su medijski pismeniji od nas, jer žive u doba lažnih medija i medijskih informacija, pa odmalena uče da navigiraju njima. Teško mi je znati da li su mladi podložniji propagandi pošto u njoj od rođenja žive ili su možda osvešćeniji nego mi. Ali da ih interesuje prošlost i da znaju da im je to temeljac za bilo kakvu političku budućnost, to je sigurno. Iako bi neko rekao da je kod mladih prisutna apatija, kad dođem na projekciju, čeka me gomila mladih studenata sa milion potpitanja. Uzbuđen su i arhivom i vidim da kod njih ne vlada potpuna apatija.
Kakav je bio dosadašnji, a kakav će biti budući život film(ov)a?
Filmovi su imali premijeru prošle jeseni, prvo u Amsterdamu i Torontu, nakon čega je usledila beogradska premijera na Festivalu autorskog filma. Atmosfera u sali Doma sindikata je bila neverovatna, došao je i poslednji šef jugoslovenske diplomatije Budimir Lončar i pozdravio publiku. S filmovima sam bila i u Alžiru, to mi je bila najvažnija premijera, pogotovo što su na projekciji bili neki učesnici zbivanja koji su i dalje živi. "Nesvrstani" su onde osvojili Gran pri i to je zaokružilo priču. Nastojim da film putuje, iako to nije lako. Zanima me kako ćemo da stignemo do nesvrstanih zemalja u kojima nema art bioskopa i filmskih festivala. To ide sporo jer moramo da nađemo nekog ko će to da organizuje i kako to da isfinansiramo. Zbog ljudi koji ne idu u bioskope i na festivale, uzbudljivo je da se u projekat uključila Al Jazeera, tako da će opšta publika u arapskom svetu videti film "Ciné-Guerrillas". Film traje 96 minuta, ali oni će videti TV verziju od 48 minuta. Tu je i umetničko-istraživački projekat koji se razvio oko filmova, koji radim u saradnji s Filmskim novostima i koji je nastavak digitalizacije arhive i njene reaktivacije. Time ona živi i u drugom kontekstu – osmislili smo radionice sa učesnicima iz zemalja gde su filmovi snimani.
