Film ‘Druga strana svega’ beogradske režiserke Mile Turajlić dobio je na nedavno završenom ZagrebDoxu nekoliko značajnih nagrada. Osim nagrade publike, osvojio je Veliki pečat u regionalnoj konkurenciji, a dobio je i nagradu Međunarodnog udruženja kritičara FIPRESCI koja je prvi put dodijeljena na ovom festivalu. Kroz priču o jednom beogradskom stanu, čiji je dio 1947. oduzet imućnoj porodici Turajlić i dat jednoj familiji koja tada nije imala krov nad glavom, kao i o ljudima koji žive s obje strane zaključanih vrata, ovaj dokumentarac govori o podijeljenoj Srbiji. Ranije je osvojio nagradu na festivalu IDFA u Amsterdamu, a kako stvari stoje, nagrada će biti još.

Kad sam počela raditi film, nisam imala ideju da će moja mama Srbijanka uopšte biti u njemu. Bilo mi je do snimanja filma o stanu u kome sam živela od rođenja i za koji sam, kad sam odrasla, shvatila da je jako neobičan

Kako ste došli na ideju za film koji putem podijeljenosti jednog stana govori o podijeljenosti jednog društva?

Kad sam počela, nisam imala ideju da će moja mama Srbijanka uopšte biti u filmu. Bilo mi je do snimanja filma o stanu u kome sam živela od rođenja i za koji sam, kad sam odrasla, shvatila da je jako neobičan. Zapravo, bilo je neobično biti u takvom stanu već 2000. godine. Kad sam bila mala, to mi nije bilo čudno, ali kad sam odrasla, shvatila sam da kad neki stranac dođe i pita ‘šta su ta vrata’ i mi krenemo da objašnjavamo, toliko toga može da se ispriča kroz priču o podeljenom stanu i zaključanim vratima. Priča je, bar sam tako mislila, bila jednostavna: napraviću film koji se dešava u prostoru kroz koji prolaze neki ljudi, pošto je taj stan ceo moj i mamin život bio politički salon. Nisam imala ideju da će moja majka postati glavni lik u tom filmu, to me potpuno zateklo.

Od knedli do bioskopa

Kako se majka onda nametnula kao važna?

Film sam snimala pet godina i dobila gomilu materijala; kad smo seli da montiramo, tražili smo što je u tom materijalu najjače. To nisu bili čak ni moji razgovori s njom i njene priče o hronici porodice kroz koju dobivamo sliku istorije, najjače je što sam kroz tih pet godina odrasla i počela da je pitam kao odrastao čovek odraslog čoveka: šta ti radiš u jednom društvu? I tu se desio film. Ako ste dovoljno otvoreni kao dokumentarista, onda počnete da pratite što vam materijal nameće i nalazite film u materijalu. Montaža je trajala godinu i po. Naravno, kad radite film u kući, porodica nije najsrećnija što snimam kamerom kad jedu supu, a ni porodični prijatelji nisu rekli da je OK da dođu na knedle sa šljivama, a završe u bioskopu. Dakle, radite na poverenju jako puno ljudi, i strah je i mene i njih da ih ne izradim.

Udruženje dokumentarista Srbije jasno je reklo da želi konkurs za dokumentarni film, a kad je na čelo fcs-a pre dve godine došao Boban Jevtić, on je prepoznao naše zahteve i izborio se za njih, pa su se brzo počeli videti rezultati

Kakva je poruka kraja filma, kad se konačno probijaju vrata unutar stana i porodica ulazi u prostorije u kojima je do prije koju godinu živjela sustanarska porodica Lazarević, odnosno Nada Lazarević kao njen zadnji preživjeli član?

Tada smo se šalili da je pao berlinski zid. Iako se u filmu vidi da se majka bori da reši administraciju, ona nije isposlovala da se te prostorije vrate. Došli smo do njih jer smo imali ludu sreću da Nada nije imala naslednike, jer da je imala decu, nikad ne bismo došli do tog dela stana. Na širem, društvenom nivou, moja majka nikad nije prestala da se bori: bila je kritična i za vreme demokratskih vlasti isto kao i za vreme Miloševića, kao što je i danas. I dalje je prisutna u medijima, naravno onima koji nisu pod Vučićevom kontrolom.

Što stoji iza vidljivih antipatija porodice Turajlić prema Titovom, a onda i Miloševićevom režimu?

Nisu bili na toj političkoj liniji. Baba i deda su 1930-ih bili osnivači Studentskog demokratskog kluba na Pravnom fakultetu; biti socijaldemokrata u trenutku kad je Evropa radikalno podeljena bila je čudna pozicija ‘negde između’. Jako je teško da objasnim ljudima da su baba i deda bili projugosloveni, antikomunisti i socijaldemokrate i da može postojati takva politička pozicija. U periodu do 1990-ih bili su, najblaže rečeno, označeni kao nepouzdani, ali su i nakon početka 1990-ih ostali u opoziciji, za razliku od nekih koji su se tada utrpali u vlast ili od ranije ostali u njoj.

Ranije ste izazvali pažnju svojim filmom ‘Cinema komunisto’. Ima li on ikakav odnos prema ‘Drugoj strani svega’?

Baš nikakav. Reditelj Darko Bajić, koji je i profesor filmske režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, dao mi je fantastičan savet kad se videlo da ‘Cinema’ ima neočekivano mnogo uspeha: nemoj samo da napraviš katastrofičnu grešku i ponovo snimiš isti film. Ta mi je rečenica bila strašno važna: želela sam da napravim nešto autorski, ali atraktivno, bar sam tako mislila. Da istražujem nešto potpuno drugačije u nekom smirenijem, svedenijem stilu. Htela sam sebe da kao autora iskušam na nekom novom terenu. Dakle, filmovi nisu povezani ni autorski ni tematski ni filmski, osim jedne slatke veze koju sam otkrila slučajno kad sam počela da snimam intervju na drugoj strani stana – Nada Lazarević je bila hemičarka i radila u laboratoriji Avala filma. To je momenat koji prelazi iz jednog u drugi film.

Što kažete za prve reakcije na vaš novi film, koje su opredmećene i nagradom u Amsterdamu?

Zapanjena sam: otkako je film krajem novembra osvojio IDFA-u, a to je za dokumentarce ekvivalent kanskom festivalu, stvar je eksplodirala – u tri meseca ide na preko 50 festivala, od Novog Zelanda do Perua, što zaista nisam očekivala. ‘Cinema’ je bio atraktivan film, ali nisam znala da će ova tema nekako da odzvoni i daleko putuje, i to mi je jako neočekivano. Pogotovo što posle pet godina rada ne znate kakav će biti film; spisak onog šta nije uspelo ili moglo da uđe duži je od onog šta jeste. A imala sam ideju da uz ‘Drugu stranu svega’ ide i pridruženi film – Nadina priča s ‘one druge’ strane. Snimila sam šest sati razgovora i još neke scene, da ostane kako su 1947. u taj deo stana uselili nju, njene roditelje i sestru. Svih tih godina to su bili klasični komšijski odnosi – sve čujete kroz vrata. Kad ljudi žive jedni drugima na glavi, a nisu ni politički istomišljenici, jasno da je bilo tenzija, ali s vremenom je prevladao suživot. S vremenom su i svi protagonisti priče osim Nade pomrli. Moja sestra i ja, koje smo rođene mnogo posle tog događaja, nismo nosile taj teret i naši su odnosi bili na nekakvoj prijateljskoj liniji. Odnos koji sam uspostavila s Nadom je bio nežan, jer kad uđete u lične priče svih tih ljudi, vidite da su svi oni žrtve istorije koja im je krojila kapu. Zapravo, Nada je mogla da dobije stan kao i svi drugi jer su ljudi izdvajali od plata za stambeni fond, a do 1990-ih su mnogi dobili stanove. Ona je bila hemičar, a njena sestra profesor na fakultetu; imale su uslove da reše stambeno pitanje, ali su izabrale da ostanu.

Postjugoslovenska publika

Kakvi su vaši planovi?

Snimila sam i treći film, samo ne stižem da ga montiram. Tema je rađanje pokreta nesvrstanih i za potrebe snimanja bila sam u Indiji, Alžiru, UN-u… Ali kako je ‘Druga strana svega’ neočekivano našla put do publike, pa je i na ZagrebDoxu za nju vladao veliki interes, moram da je pratim po svetu i zato ne mogu nastaviti s radom na novom filmu.

Na ovim prostorima rad na filmovima mnogo zavisi od podrške državnih institucija. Kakva su vaša iskustva?

Prve pare za film sam dobila na konkursu Filmskog centra Srbije (FCS) i Ministarstva kulture i to mi je omogućilo da idem prema startnim fondovima. Onda se pojavio HBO i to je bila prva koprodukcija sa Srbijom, što je bila velika gesta poverenja, ali i rizika s njihove strane. Nakon njih se uključila Francuska kao koproducentska zemlja, pa smo išli na evropske fondove. Sve se sklapalo godinama, ali je krenulo od FCS-a.

Na ZagrebDoxu je održan i stručni skup o usponu srpske dokumentaristike u odnosu na susjede. Čemu se on može zahvaliti?

Postoji nekoliko faktora: pošto smo izgubili korak sa svetom, kad smo se opasuljili i videli gde je Evropa, a gde smo mi, nastalo je jako mnogo inicijativa u Srbiji da se domaćoj publici približi autorski film koji je 15 godina bio u rupi, dok je u Evropi našao svoje mesto i na festivalima u Kanu ili Berlinu jer to više nisu bile TV forme tipa ‘putevima Zlatibora’ nego autorski bioskopski filmovi. U Srbiji taj trend nije ispraćen, ali je 2005/6. nastalo nekoliko festivala kojima je poručeno da je filmu mesto u bioskopima i da će publika doći da ih gleda. Pristala sam da budem u priči o osnivanju jednog takvog festivala; deset godina smo radili na stvaranju publike, deset godina je generacija mladih dolazila na ‘master klasove’, cela moja dokumentarna estetika je formirana na festivalu Sedam veličanstvenih. U deset godina mi smo postali generacija koja je imala sreću da se u Beograd dovode kvalitetni filmovi i gosti koji će da prenose to znanje. Druga je stvar da smo shvatili da ako hoćemo nešto da uradimo, moramo da se organizujemo. Napravili smo Udruženje dokumentarista Srbije koje je jasno reklo da želi konkurs za dokumentarni film, da se finansira u određenom postotku u odnosu na igrani film, a treća je što je na čelo FCS-a pre dve godine došao Boban Jevtić koji je prepoznao naše zahteve i izborio se za njih, pa su se brzo počeli videti rezultati.

Koliki je značaj ZagrebDoxa?

Ogroman jer je to bila moja prva ex-ju premijera. Kad montirate film, vi ga pravite za dve publike, stranu i domaću; strana ne zna ništa pa film mora biti razumljiv, a domaća je preživela ono šta se u filmu predstavlja pa ne sme biti banalan, i to je teško sklopiti. Kad sam videla reakcije, shvatila sam da sam pravila film i za treću publiku, postjugoslovensku, koja mi je strašno važna. Film će uskoro imati premijeru i u Sloveniji, što mi je takođe vrlo važno jer je ta priča umnogome bila i jugoslovenska i shvatljiva svima koji su živeli na tom prostoru.

Danas je uobičajeno da mlade generacije s ovih prostora odlaze za boljim životnim i stvaralačkim uslovima. Hoćete li i vi otići ili ostajete u Srbiji?

Nemam odgovor na to pitanje i to je dilema koja me muči godinama i koju ne mogu da presečem. U tome se prepoznaje mnogo mladih ljudi s prostora bivše Jugoslavije koji su u istoj situaciji.