Francuska Nacionalna skupština usvojila je antiimigrantski zakon direktno inspirisan programom bivšeg vođe ekstremne desnice Žan-Mari Le Pena, oca današnje predsjednice Nacionalnog okupljanja (RN) Marin Le Pen. Zakon je usvojen 19. decembra zahvaljujući savezu vladajuće stranke predsjednika države Emanuela Makrona Renesansa, Republikanske stranke i RN-a. Novi zakon je izrazito restriktivan, a makronisti samo nastavljaju politiku koju su već uvelike pokrenuli njihovi prethodnici na vlasti. Do toga nije došlo samo zbog oportunizma vladajućih, već zato što Renesansa, republikanci i Nacionalno okupljanje dele istu viziju sveta.

Retrogradan u mnogim aspektima, Zakon o kontroli imigracije i poboljšanju integracije, nazvan je i Darmaninovim zakonom prema Žeraldu Darmaninu, ministru unutrašnjih poslova. On ga je predložio krajem 2022., ali je glasanje odloženo za decembar 2023. godine zbog protesta oko mirovinske reforme. Izglasan je sa 349 glasa za i 186 protiv. Zakon predviđa ukidanje automatskog dobivanja državljanstva za maloletnike čiji su roditelji stranci. Drugim rečima, vlada dovodi u pitanje jus soli, osnovni princip koji postoji u Francuskoj od 14. veka.

Druga mera je vraćanje krivičnog dela nezakonitog boravka, koje je bilo ukinuto 2012. godine. Jednostavna činjenica da ste rođeni u drugoj zemlji ili da imate "pogrešan" pasoš ponovo predstavlja prekršaj u Francuskoj. Također, pravo stranaca da žive sa svojom porodicom novim će zakonom biti otežano. Podnosiocima zahteva za spajanje porodica nameću se određeni finansijski uslovi, a isto tako i kada su u pitanju zahtevi za zdravstveno osiguranje za rođake koji žele doći na francusko tlo. Makron je uradio još nešto što ekstremna desnica sanja decenijama, pa će imigranti koji ne rade po novom zakonu morati da čekaju pet godina da bi mogli da traže socijalnu i stambenu pomoć, dok će strani radnici tu pomoć moći dobiti tek nakon dve i po godine iako plaćaju doprinose. "Nacionalna preferencija" prilikom dodele građanskih prava time je dakle definitivno potvrđena.

Međutim, stvari su u početku parlamentarne procedure krivo krenule za predlagača s obzirom na to da je levica tražila da se predlog odmah odbije. U tome ju je podržala desnica koja je htela još stroži zakon. Opozicija je time nanela politički poraz vlasti i diskreditovala Makrona jer, kada se usvoji predlog za odbijanje, Narodna skupština smatra da je predlog odbačen pa stoga prestaje parlamentarna rasprava. Nakon toga, vlada može definitivno odustati od prijedloga, kao što je htela levica, ili može sazvati zajedničku komisiju koja okuplja sedam poslanika i sedam senatora. Makron se odlučio za ovo drugo i forsirao usvajanje zakona. Zatražio je od svojih poslanika u komisiji da požure i postignu sporazum sa opozicionom desnicom bez obzira na to kakve kompromise treba napraviti. Na kraju je postignut dogovor po cenu ogromnih ustupaka s obzirom na to da je vlada, kako bi dobila njihove glasove, prihvatila većinu zahteva republikanaca, koji su slični zahtevima Nacionalnog okupljanja.

Od 1980. godine francuski parlament izglasao je 29 zakona o imigraciji. Ova tema zapravo opseda političare mnogo više nego stanovništvo. Niz mera preduzetih tim zakonom stoga nisu politička prekretnica, kako tvrde mnogi politički analitičari, već naglo ubrzanje kontinuiteta francuske antiimigracione politike u zadnjih 40 godina.

Žan-Lik Melanšon iz stranke ljevice Nepokorena Francuska (LFI), istakao je da je "vlast time podržala ideje koje je krajnja desnica zastupala 50 godina, čime duboko potkopava republikanski identitet francuske nacije". I predsednica parlamentarnog kluba LFI-a Matild Pano smatra da je tekst zakona direktno inspirisan programom Žan-Mari Le Pena, osnivača Nacionalnog fronta. "Nacionalna preferencija u socijalnim davanjima, gubitak državljanstva i dovođenje u pitanje principa jus soli sada su utvrđene zakonom", rekla je Pano. Tekst nije jednoglasno podržan u Makronovoj stranci jer 59 od ukupno 245 poslanika Renesanse nije glasalo za zakon, a ministarka visokog obrazovanja i ministar zdravstva zbog njega su podneli ostavke.

Republikanci i Nacionalno okupljanje likuju. Erik Sioti, lider republikanaca, nije mogao da sakrije zadovoljstvo kada je rekao da konačni tekst sadrži 95 odsto njihovih predloga. "Mi smo danas dokazali da jedini možemo da izradimo, predložimo i dostavimo kompletan, pravno čvrst plan, koji najbolje odgovara na pitanja migracija", rekao je šef LR-a. Marin Le Pen obradovala se pak ideološkoj pobedi. "Nacionalna preferencija sada je sadržana u ovom zakonu, to je naša ideološka pobeda", rekla je.

Parlamentarci desnice i krajnje desnice smatraju da je ovaj zakon potreban kako bi se zaustavilo ono što rasistički nazivaju "propuhom", odnosno dolaskom velikog broja migranata koji navodno žele zloupotrebiti socijalnu državu. I sam Emanuel Makron dan nakon donošenja zakona na kanalu TV France 5 ponovio je tu tezu.

Problem je u tome što ta rasistička teorija, sada urezana u srce zakona, nije potkrepljena nikakvim studijama. Dan nakon usvajanja zakona, Institut za migracije (ICM), koji okuplja više od 700 istraživača društvenih nauka pod okriljem Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS), kritikovao je to što je vladajuća stranka "pokleknula pred naletom ekstremne desnice kršenjem ljudskih prava i ignorisanjem najosnovnijih podataka istaknutih u našem istraživanju".

Naime, kako kažu iz ICM-a, Francuska nije "preplavljena nekontroliranom imigracijom", već doživljava povećanje potražnje stranaca za utočištem i boravkom, što odražava globalni trend, i to umerenijim tempom od većine susednih zemalja i puno manjeg nivoa od onih uočenih u zemljama juga. Francuska, povrh svega, nema "najvelikodušniji socijalni model u Evropi koji je čini omiljenom destinacijom za migrante", kako tvrdi desnica. Uopšteno govoreći, raspodela migranata i izbeglica širom Evrope nema veze sa velikodušnošću socijalne zaštite; "propuh" je mit koji nikada nije dokazan. Na kraju, politička čvrstina ne sprečava "ulazne tokove", već samo stvara efekat zamke blokiranjem dolazaka i odlazaka između zemalja porekla i zemalja odredišta.

Donošenje takvog zakona ne bi trebalo nikoga iznenaditi. Makron već šest godina pokazuje da je spreman na sve kako bi realizovao svoj liberalni projekat, po cenu da usvaja teze ekstremne desnice koja zahvaljujući tome više nije pred vratima moći, već su njene ideje sada na vlasti. Jer, kako zovemo vlast koja krene oružjem na svoje stanovništvo, kojeg se 93 posto protivi zloglasnom zakonu o radu? Kako zovemo vlast koju EU, Savet Evrope, UN, Amnesti Internešnel i Liga za ljudska prava kritikuju zbog kršenja demokratskih prava? Kako zovemo vlast koja ubija crnce i Arape, a da nijedan policajac nije za to osuđen? Kako zovemo vlast koja guši slobodu štampe i univerziteta? Vlast koja, na kraju, podržava nacionalnu preferenciju? Sigurno ne bedemom protiv ekstremne desnice, kakvim je samog sebe Makron proglasio na početku drugog mandata.