Srbi zapadne Slavonije imaju bogato kulturno i tradicijsko nasljeđe, pogotovo u okolini Pakraca i Lipika gdje je nekada prolazila granica Vojne krajine i Banske hrvatske kojom su bile uslovljene razlike u tradiciji između pojedinih sela.

Cilj grupe poštovalaca srpskih običaja naučnika i aktivista, jeste da preko projekta "Srbi u Zapadnoj Slavoniji - istraživanje i prezentacija kulturnog nasljeđa" svo to nasljeđe, koliko je moguće, popišu i nastoje ga staviti na UNESCO-ovu listu materijalne i nematerijalne baštine.

O svemu toma razgovaramo s Milošem Rašićem, etnologom i antropologom zaposlenim u Etnografskom institutu Srpska akademije nauka i umetnosti u zvanju naučnog suradnika. Rašić je s aktivistom srpskih organizacija Daliborom Harambašićem, obilazio taj kraj i prikupljao građu.

- Posebno se fokusiramo na plesno muzički folklor i priču o narodnim običajima što je sve povezano. Beležimo pesme pakračko-lipičkog kraja, svirku na tamburama i harmonici, a osim tradicionalnih melodija beležimo i tradicionalne plesove tipične za taj kraj. Za razliku od nošnji koje su različite, svi iz nekadašnjih "paorskih" i graničarskih" sela pevaju dosta slične melodije. Veća je razlika između starijeg i novijeg sloja pesama. Nekoliko pevača iz sela Dereza uspelo je da nam otpeva i rekonstruiše tzv. stariji sloj pesama koje se pevaju u sekundnim sazvučjima, dok se novije pesme se pevaju na bas ili u tercnim sazvučjima. Ne postoji jasna granica, ali se uzima da je pevanje na bas prisutno od 20. veka pa naovamo, dok se stariji tip pesama pevao ranije ali je opstajao s novijim pesmama - priča Miloš koji je lani tri puta dolazio u Pakrac i obavio preko trideset intervjua u Srpskoj kući u Pakracu i po spomenutim selima u pratnji Harambašića te dožupana Nikole Ivanovića koji je sve organizirao i često bio s njima.

- Ako znamo da je neko dobar pevač, trudili smo se da ga spojimo s drugim pevačem kako bi mogli na najbolji način da to demonstriraju. Još češće se događa da su ljudi prijatelji i pevaju zajedno u nekim neformalnim okolnostima, pa smo ih dovodili da nam prikažu šta sve znaju - kaže Miloš. Prikupljen je veliki broj pjesama, od pjesama koje se pjevaju u raznim prilikama  - svadbama, slavama, veseljima, običajima tokom Božića ili mačkarama te pjesama koje se pjevaju u neformalnim okolnostima. Specifična grupa pjesama izvodi se uz tzv. krivo kolo, specifičan tradicionalni ples karakterističan za zapadnu Slavoniju. Ovo je kolo bez muzičke pratnje već se igra samo uz pjesmu.

- Pesme su baladne, epskog tipa i vrlo dugačke jer imaju i preko četrdeset stihova pa govore o najrazličitijim zavičajnim, ljubavnim ili epskim temama i njih smo skupili preko 40.  Pesme su uglavnom vezane za taj kraj, prirodnu okolinu i ljubav prema zavičaju, ali neke se vezuju uz pravoslavne svece ili za Kraljevića Marka. Krivo kolo je dvodelno. Prvi deo čini spora šetnja i uz nju se peva spora pesma, a kako vreme odmiče, pevači ubrzavaju i onda se ide u brži korak, kaže Rašić i dodaje da se krivo kolo smatra dijelom autohtone tradicije te vezuje na uticaj dinarskog prostora. Uz krivo kolo ljudi plešu i taraban, specifičan i popularan tradicionalan ples.

- Krivo kolo izvode ljudi koji za to imaju sposobnosti jer morate da znate da igrate i da pevate, dok je taraban sveopšti u smislu da mogu da ga igraju svi, bili više ili manje talentovani. To je kolo veseljačkog tipa, igra se uz pratnju muzike i jednostavne plesne strukture i ima dva takta. Pevač ili bilo ko uz kola može da prekine muziku pesmom, i da otpeva jedan stih, nakon čega se nastavlja s kolom. Postoji neka vrsta komunikacije u kolu i plesači često mogu da se natpevavaju, da jedni drugima dobacuju, da govore teme iz svakodnevice ili neki opšti ljubavni ili zavičajni stih. Nama su govorili da su taraban izvodili Srbi, a da je drmeš bio više vezan za Hrvate ili Šokce, kako ih nazivaju. U selima Pakraca i okoline drmeš nije bio toliko zastupljen, ali mu je struktura slična tarabanu - priča Miloš.

- Taraban i plesovi kao što su zavrzlama, "hopa cupa skoči", "opšaj diri", "seka Perso ajd' na desno" su nakon Drugog svetskog rata stizali iz Srbije i drugih krajeva, međusobno se mešali, čak i kroz rad KUD-ova i na taj način ulazili u narod, objašnjava.

Sličnih pesama ima u tabaranu i njih nazivaju kratke pesme; dvostih je sličan kao u bećarcu, samo je melodija malo drugačija. On kaže da vrste krivog ili šetanog kola postoje s druge strane Save u Bosni i Hercegovini i od njih je  najpopularnije kozaračko kolo pa je u nekoj meri zajednički dinarski uticaj ostavio traga na jedne i na druge.

- Sad kad smo skupili građu, naš krajnji cilj je, a to hoćemo da postignemo i organizacijom stručnog okruglog stola s učesnicima iz Hrvatske i Srbije, da vidimo koji su elementi nematerijalnog kulturnog nasleđa dominantni, živi i održivi pa da ih kao takve zaštitimo na nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa (NKN) UNESKO-a u Hrvatskoj. Jedan od razloga je da vidimo kako je implementirana UNESKO-ova konvencija u Hrvatskoj. Postoji krovna konvencija o zaštiti NKN-a, ali se ona na različite načine prihvata i realizuje u svakoj nacionalnoj državi. Dakle da vidimo kako da se radi, da se zaštiti kao novi element ili da se postojećem elementu dodaju neki novi aspekti ili saznanja do koja smo došli kroz istraživanje. Nakon okruglog stola radili bismo dodatna istraživanja. Pošto se ti elementi zaštićuju preko birokratske procedure, u formular kao za projekt sve se zapisuje i daju konkretni dokazi, u smislu audiovizualne građe, i ko je nosilac. Ako je potrebno da se nešto dodatno istraži i zabeleži ili na neki način dokumentuje; to je proces koji traje dok se ne dođe do konkretnog rezultata. Iz iskustva u Srbiji znam da su procedure dugotrajne, pa ne verujem da će ta baština da bude zaštićena ove godine, ali ako budemo intenzivno radili, verujem da sledeće godine može da se nađe na listi - uvjeren je Rašić.

Govori koliku je imao pomoć i suradnju na terenu.

- To bi zavisilo od osobe do osobe. Neki su prvo zapevali pa smo tek tada krenuli da pričamo, neki su pitali šta treba da otpevaju, ali svi su bili otvoreni srdačni, spremni da pomognu i da budu sagovornici, a ne informanti ili kazivači, jer smo u tom procesu došli do zajedničkih saznanja – kaže Rašić.

Značajna je bila saradnja za županijskim VSNM-om, a posebno je značajna Srpska kuća u Pakracu gde provodi vreme kad dođe. Sve je bilo takvo dobro organizovano da je imao luksuz da se samo pojavi na istraživanju jer nije morao da kontaktiram ljude, što su radili Harambašić i Ivanović.

- S lokalnom samoupravom nisam imao saradnju, ali smo obišli muzej u Pakracu i etnološkinju koja je direktorka pa razmenili neka iskustva. Rekla nam je kakav fond građe poseduju u muzeju, pa ako nam nešto bude trebalo, ona će biti raspoložena za saradnju - naglašava Rašić.

- Bitno je da smo kroz saradnju s Rašićem i uz podršku Harambašića otvorili novi strateški pravac djelovanja VSNM-a Požeško slavonske županije i zajedno s lokalnim vijećima i našim pododborom Prosvjeta započeli djelovanje u pogledu zaštite baštine Srba pakračko lipičkog kraja, naše županije, a rekli bi slobodno i zapadne Slavonije. Od početaka rada na sakupljanju materijalne baštine za etno sobu u Srpskoj kući koje je vodio Dalibor, dosadašnjih nivoa suradnje i pripremljenih projekata koje planiramo za 2025. to je sveobuhvatan način rada koji će, nadamo se, rezultirati zaštitom i upisom u nacionalni registar nekog od oblika nematerijalne baštine Srba, naglasio je dožupan Nikola Ivanović.