Pokušavam da zamislim kako bi roman Davida Albaharija ‘Danas je sreda’ (Čarobna knjiga, Beograd) pročitao neko ko ovlaš poznaje njegov opus, šta bi mu prvo zapalo za oko i ostalo u sećanju a šta bi bilo podložno zaboravu. Za čitaoce koji su upoznati sa većinom od više od trideset Albaharijevih knjiga, što romana što knjiga priča, uz četiri knjige eseja, čini se da se prvo primećuje mesto razlike, ono po čemu novi naslov odudara ili iskoračuje u odnosu na prethodne. A, zapravo, roman ‘Danas je sreda’ predstavlja kombinaciju za ovog pisca prepoznatljivih poetičkih odlika, ‘varijacija na teme’ kojima se i do sada bavio i sastojaka koje prvi put unosi u recepturu svog teksta. Izdvojio bih tri ključne ‘komponente’ novog romana: fenomen zaborava, bolesti i oznaško-golootočki tematski kompleks.
Upravo poslednje navedeni predstavlja retro novinu koja iznenađuje, jer Albaharija stavlja na kraj poduže liste autora ispovedno-dokumentarne i istorijski revizionističke proze ili literature koja eksploatiše nekadašnje tabu teme, autora takozvanih velikih naracija od kojih je Albahari većinom svoje plodne karijere uglavnom zazirao. Na drugom, motivacijskom nivou fabule, prikazivanje surovih metoda oznaškog obračuna sa imućnim seljacima, tzv. kulacima i sveštenstvom (jahanje popova, čupanje brade jednima i drugima, prinuđivanje seljaka da se valjaju u blatu svinjca itd.), dakle pominjanje notornih oblika nasilja koji su postali uobičajeni deo antikomunističkog repertoara desničarske političke retorike, takođe iznenađuje jer je irelevantno za koncept ovog romana u čijem fokusu je bolest i krivica naratorovog oca. Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom. To opet otvara pitanje na koji se način autor (i izborom teme) upisuje u književno polje svog jezika, što otkriva Albaharija kao vrstu oportuniste koji bira temu čije protagoniste nema ko da brani ili čiji su ideološki advokati u debeloj političkoj defanzivi. Ako to uporedimo sa npr. ‘Služavkinom pričom’, aktuelnom distopijskom serijom o SAD-u kao državi u kojoj vlada nakaradni hrišćanski fundamentalizam, uočavamo teški anahronizam u romanu domaćeg autora i nacionalnog klasika.
Ono što u izvesnoj meri iskače iz Albaharijevog opusa jeste lik oca koji nije više tako etički ili psihološki dvosmislen kao likovi u njegovoj dosadašnjoj prozi. On je nesumnjivi vršilac nasilja i profesionalni cinkaroš na Golom otoku, čiju Parkinsonovu bolest narator-sin, koji je odlučio da živi sa ocem u stanu pomažući mu u poslednjem periodu života, tumači kao neku vrstu očevog nesvesnog samokažnjavanja. Pritom ostavlja otvorenom dilemu da li se bolest, i s njom skopčani zaborav, pojavila kao kazna ili ‘nagrada’, nagrada u smislu da briše ono što izaziva grižu savesti po cenu brisanja sećanja kao osnove ličnog identiteta. Gledano kroz ceo opus, Albahari je pisac porodičnog nukleusa koji se obično raspada i biva povezan tek nitima evokativnog pripovedanja i zanimljivo je uočiti revival ili obnovu starog motiva ‘šetnje pored reke’, zemunskim kejom, iz istoimene priče iz knjige priča ‘Opis smrti’ iz 1982. Roman ‘Danas je sreda’ lišen je jevrejskog ‘prtljaga’, metafizičkih pitanja, želje za distancom naratora od porodice, dok su šetnje poslednje fizioterapijsko sredstvo u unapred izgubljenoj borbi protiv nezaustavljive bolesti.
Bila na kraju ‘proza o’ nasilju, bolesti ili zaboravu, teško je oteti se uživanju u gorčini oštroumnih zapažanja i veštom tkanju rečenica u kojima poređenja nose naboj invencije. Ipak, uprkos dokazanim veštinama ‘starog majstora’, ‘Danas je sreda’ je osrednji roman poetičkog kontinuiteta i ispuštenih ili delimično realizovanih niti radnje, najefektniji kao dnevnik delovanja bolesti, ali ni po čemu poseban u odnosu na dugu listu savremene post-yu dijagnostičke proze. Proza nešto bolja od prethodnih i jedna u nizu ne posebno impresivne tekuće faze Albaharijevog pisanja.
