Malo koje aktivističko okupljanje u proteklih nekoliko godina u Zagrebu je moglo proći bez nastupa zborova Domaćigosti i ZborXopa. Pokretačka snaga dolazila je od njihove energične voditeljice Jovane Lukić (1980.), etnomuzikologinje i vrsne pjevačice. Rođena Kragujevčanka stekla je etnomuzikološko obrazovanje u Beogradu, kao i dobar dio pjevačkog staža.

U Zagrebu živi od 2016. Bez klasičnih horskih aranžmana, samo po sluhu, uz, kako ona kaže, gerilsko dirigiranje, godinama je animirala članove zborova da pjevaju cijelim tijelom. Rukovođenje zborovima sada je iza nje, ali Jovanino traganje za narodnim napjevima nikad ne prestaje. Sa svojim kolegicama iz grupe PJEV na jazz festivalu u Kölnu izvela je set tradicijskih pjesama s našeg govornog područja. Oj, žao mi je, oj, žao mi je moje kršne Like / Oj, što je muke, oj, što je muke podnijela tolike...

Izvodio je PJEV "Ličkog ojkana" uz pratnju eminentnih jazz muzičara, Kita Downesa na orguljama i saksofonista Haydena Chisholma. Njihov perfektni live nastup prije dva mjeseca pretvoren je u album "Medna roso", na radost svih ljubitelja vatrenog melosa. Jovana Lukić za Nadu govori o ljubavi prema narodnoj pjesmi i kulturnom prostoru kojim se pronose slični oblici pjevanja.

Kako je došlo do sudbonosne suradnje u Kölnu, do spoja jazza i tradicijskih pjesama?

Imali smo kratak vremenski period od tri meseca da spremimo pesme s kojima ćemo nastupiti na koncertu. Kit i Hayden su veoma iskusni muzičari, a pesme koje izvodimo su im bile okosnica za specifične improvizacije.

Haydena sam upoznala 2017. u Beogradu. On je došao na ideju početkom 2021. da radimo nešto za taj jazz festival. Ja sam pripremala pevačice, moje prijateljice iz PJEV-a, a on je osmislio koncept. Po sluhu smo se nadovezivale na to što su nam oni instrumentima sugerisali, pa je koncert jedna celina, numere se prelivaju jedna u drugu bez pauza.

Imali smo sreću da je bivši producent izdavačke kuće ECM, Sun Chung, u snimci sa koncerta čuo kvalitet i potencijal. Imao je želju da uloži sredstva kako bi taj album objavila njegova izdavačka kuća Red Hook Records. Mi smo kao grupa time dobile loto nagradu. S druge strane, moj staž u vođenju pevačkih grupa od skoro 20 godina i staž pevačice u Pjevačkoj družini Svetlane Spajić doneo mi je znanje i iskustvo da mogu zrelo da pristupim ovakvom projektu.

Iza ovog koncerta stoji veliki rad svih žena iz grupe koje su pre svega veoma talentovane. Zvezdana Ostojić je bivša pevačica grupa Belo platno i Moba, Gloria Lindeman je vodila Čipkice i Le zbor, Julijana Lešić je vodila Le zbor, a Lana Hosni je profesionalna plesačica koja se bavi i pevanjem. Vrlo sam ih svesno okupila. Mogu reći da su one izvrsne pevačice koje imaju i veliku ljubav prema seoskim pesmama, što je veoma važno.

(Foto: Davor Konjikušić)

Gde se peva, tu sam ja

Paralelno radite na više strana. Samo manji dio toga je vidljiv u javnosti. Naslućujem mnogo prekrivenog posla i menadžeriranja ljudskih odnosa u zborovima, veliko je to članstvo. Kako je izgledao vaš rad u zborovima? Koje su poteškoće?

Zborovi koje sam vodila su aktivistički. Uz muziku, u njima je podjednako važna i poruka koju prenose. S obzirom na to da je u pitanju amaterizam, da se članovi time bave iz hobija i zbog druženja, trebalo je uskladiti sve te kategorije sa zahtevima nastupa koji su bili intenzivni i uvek na dobrovoljnoj bazi. Novac koji je stizao po probi nije mogao da pokrije sav rad voditelja.

Radila sam sve: od organizacije nastupa, do traženja i aranžiranja pesama, pratila ko je došao na probu i nastup, snimanja deonica kako bi članovi mogli da vežbaju. Vežbala sam čak i izgovor stranih jezika za niz pesama koje sam radila sa zborom Domaćigosti. I to je ta prekarnost, potpuno si nezaštićen. Nema radnog vremena, socijalnih i zdravstvenih zaštita, sve je od ugovora do ugovora, iz meseca u mesec.

Ukoliko se ne trenira, muzika ne daje rezultate, a ljudski glas je veoma osetljivo mesto za kritiku. Najteže mi je padao taj mikromenadžment i usklađivanje potrebnog rada za odgovarajuće muzičke rezultate sa mogućnostima.

Nisam imala iskustva sa dirigovanjem do tada, pre toga sam radila u manjim i intimnijim grupama koje nemaju dirigenta. Nije mi to smetalo, čak mi je bilo zabavno. Kažem da to nisu "pravi" zborovi. Pravi zbor je onaj koji ima puno više članova pa se onda svi ti ljudi u masi izgube, a i pevaju po notama.

Ovi naši aktivistički ili community zborovi su dovoljno veliki da je pevačka intima manja u odnosu na pevačke grupe, a opet su dovoljno mali da se svaka individualna greška i međusobna neusaglašenost čuje. Inače, članove zborova sam učila tako što sam pesme propuštala kroz svoj glas. Pesme smo učili po sluhu, kao što se uči bilo koja pesma na selu, to je taj usmeni način predaje.

Imali smo kviz u srednjoj, morali smo da naučimo sve o narodnoj muzici Jugoslavije. Tad sam prvi put čula takvu muziku i zaljubila se u trenutku, nisam mogla da prestanem da slušam i čitam o njoj

Jasno je da vas je obrazovni put vodio ka sveobuhvatnom istraživanju muzičkog nasljeđa. Što je bilo presudno da počnete istraživati narodne napjeve?

Imala sam veliku sreću da su mi mama i tata preneli ljubav prema muzici. Bila sam jedinica kojoj je sve dopušteno, pa sam tako krenula u srednju muzičku školu. Niko me nije usmeravao u nešto profitabilnije, bilo je kao: "Ajde ti, sine, šta te zanima." Imali smo kviz u srednjoj, morali smo da naučimo sve o narodnoj muzici Jugoslavije. Tad sam prvi put čula takvu muziku i zaljubila se u trenutku, nisam mogla da prestanem da slušam i čitam o njoj.

U isto vreme u školi su nas ubijali u pojam s Bachom, Beethovenom i solfeđom, jer je to veoma složena i zahtevna muzika rezervisana samo za najvrednije i najtalentovanije. Školuješ se toliko, a zapravo ni ne stigneš do slobode muziciranja. Muzičke škole su elitne, klasično nastrojene i izostavljaju sve druge žanrove muziciranja. Kad smo u srednjoj muzičkoj školi dobili predmet etnomuzikologija, znala sam da je definitivno to moj put.

Dakle, bilo je neizbježno da se jednog dana nađete na bini?

Desilo se. Kad sam krenula na fakultet dobili smo fakultativni predmet narodno pevanje koji nisam propuštala. Gde se peva, tu sam ja. Išla sam na sve časove, krenula sam u srednju muzičku školu Mokranjac paralelno sa studijem etnomuzikologije. Na početku sam se puno borila sa svojim glasom, nedostajala mi je tehnika. Od silne želje sam se previše upirala i nakon prve strofe bi mi pukao glas. Bila je to velika psihološka borba u kojoj je dosta toga bilo za odustajanje, ali sam ostala zbog ljubavi.

Što više kopam i istražujem, sve više sam zaljubljena u tradicionalnu muziku, ne samo naših krajeva, već celog sveta. Baš sam malopre slušala pesmu iz Bosanske posavine, koji je to techno! Imala sam sreću da me Svetlana Spajić čula na nekom koncertu i pozvala u svoju grupu. Za mene je njena Pjevačka družina bila ideal. Bila sam aktivna članica punih deset godina, na tome sam joj veoma zahvalna. A zanimljivo, nikad sebe nisam videla kao pevačicu ili vođu benda. I dalje sebe vidim primarno kao etnomuzikologinju koja će jednom dobiti posao u struci.

(Foto: Davor Konjikušić)

ZborXop kao vrsta diverzije

Vjerujem da su vam važni susreti s izvornim pjevačicama i pjevačima na licu mjesta. Kakva iskustva nosite s terena i koliko vam je to pomoglo da se izbrusite?

Moram da priznam da pesme koje izvodimo na albumu "Medna roso" nisu došle iz tih odnosa, jer neki pevači nisu više živi, a neki su nam jako daleko. One su došle iz preslušavanja terenskih snimaka kako to obično rade pevačke grupe kao što je PJEV. Samim tim što ipak imam iskustva u odnosu s tim ljudima i što idem na teren, mislim da bitno doprinosi celom procesu proučavanja i izvođenja muzike. Međutim, etnomuzikologija je zapravo danas antropologija muzike.

Malo ko proučava samu muziku, više kontekst u kojem se ona javlja. Na etnomuzikologiji u Beogradu smo imali drugačiji pristup: podrazumevao se odlazak na teren i snimanje ljudi, druženje sa njima. Išla sam na sever Kosova za master rad. To je jedinstveno životno iskustvo koje bih preporučila svima. Kad odeš u selo, često zabačeno, raspituješ se koji su dobri pevači, pa taj ljudski kontakt kad te prime u kuću, počaste te rakijom uvek, kad čuješ te priče i kad pevaju samo za tebe pesme od kojih se celo telo ježi…

Ojkača sa Banije i Korduna je veoma važna za identitet Srba u Hrvatskoj. Nju nije lako naučiti i strana je modernom uhu mladih ljudi koji imaju otpor i stoga odlazi u zaborav

Kakve su regionalne razlike u zvukovima i narodnim napjevima? Zapadna Srbija, sjeverna Dalmacija, Istra... Ima li dodirnih točaka?

Smatram da su sve te pesme iz istog kotla. Kad sam došla u Zagreb, spontano sam krenula da radim sa ženama pesme iz Srbije, iz Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine. Normalno, jer pričamo isti jezik. Analogno tome, to je i naša muzika. Pesme imaju razlike u svojim formama i tonskim nizovima jer su kulturni uticaji drugačiji na Kosovu, u istočnoj Srbiji, u Lici i Istri.

Ali zapadna Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Dalmacija – tu se itekako može povući puno paralela, ne samo u muzici nego i u kulturi uopšte, to je tzv. dinarski bazen. To bismo mogli označiti kao jedan kulturni prostor. Od Hercegovine do Dalmacije može da se povuče jedna linija gde se peva ganga, rera pa ojkalica. To su slični muzički oblici.

Pevanje u Hercegovini liči na crnogorsko pevanje, a i sever Kosova je tu negde. Žejane u Istri su vlaško selo, nedavno sam iskopala dokumentarac koji je tamo sniman. Čovek svira tamburicu koja zvuči isto kao i banijska.

Kako ste savladali groktalicu? Narodni pjevač Obrad Milić iz Žegara jednom mi je pokazivao groktalicu, ali moramo za naše čitatelje i čitateljice probati objasniti što je to.

Mislim da još nisam skroz savladala, ali se trudim. Sedneš kraj čoveka, slušaš šta radi, vizualizuješ te pokrete glasom i imitiraš. U pitanju je izrazito pomeranje jabučice gore-dole, to je kao neki veliki, čudni vibrato koji je kombinacija pokreta jabučice i dijafragme u isto vreme.

A Obrad Milić je velika legenda! Često ti ljudi koji su bili glavni pevači su i divni ljudi. Baš ono, da ih grliš, ljubiš, čuvaš. Takve su i Smilja Kotur iz Jasenovca i Olga Krasojević iz Crnuća pod Rudnik planinom kod Gornjeg Milanovca. Čast mi je što sam imala priliku da ih upoznam i pevam rame uz rame sa njima.

U Zagrebu sam shvatila da sam grublja i direktnija nego što su ljudi ovde, pa sve više učim. Bitno je da se s mojim Vlajima savršeno pronalazim

S pokojnom Smiljom Kotur ste snimili album "Pesme iz Jasenovca". Za vrijeme Jugoslavije njoj je bilo ponuđeno da se preseli i doškoluje u Beogradu, namijenili su joj mjesto solistkinje u Radio Beogradu. Smilja je to odbila i ostala u svom selu. Kako pamtite Smilju i učenje pjesama iz zapadne Slavonije?

Velika mi je nagrada što sam bila prisutna tamo. Pevajući s velikim ljudima poput Smilje ne učiš samo pesme, već ceo odnos prema životu. Taj emotivni odnos koji imam prema Smilji mi puno pomaže da pevam pesme koje smo naučile od nje. Čak i neka naivna pesma koja je veoma popularna, recimo "Crven fesić", dobija puno veće emotivno značenje pri izvođenju zbog tog ličnog odnosa.

Moja prijateljica, pevačica Dragana Tomić je mesecima posećivala Smilju kako bi kroz priču saznala sve o njoj i njenom pevačkom životu. Smilja je u poznim godinama svog života dobila veliko priznanje s tim albumom.

Kroz ZborXop, koji djeluje u sklopu Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta", u Zagreb su došle pjesme iz udaljenih, jugoistočnih pasivnih krajeva, a koje su malo kome poznate. Mislite li da se odnos prema tradicijskoj pjesmi mijenja?

ZborXop je zajedno sa drugim sličnim zborovima donekle izmenio zagrebačku muzičku sliku, moglo bi se reći da je to jedna diverzija. Izvodio je pesme sa juga Srbije, Kosova, Makedonije, Bugarske koje su bile manje uobičajeni repertoar.

ZborXop je krenuo otprilike kad se desio nalet etno muzike na zagrebačkoj sceni i članovi su počeli da pevaju pesme koje im se sviđaju. Ljudi u Zagrebu nemaju priliku da često čuju taj južnjački melos i čini mi se da pate za njim. U Zagrebu nema kafane, derneka i te slobode. Takve slične pesme se mogu čuti jedino u Medici u klubu Attack na večerima kada ih pušta iskusni DJ Sero.

Kad su krenule Čipkice, pokretači ZborXopa Svetlana Patafta i Salamon Jazbec su se zapitali zašto ne bismo imali i srpski zbor koji peva temperamentne srpske pesme. On je pokrenut i kao aktivistički zbor, jer je pevanje tih pesama u zagrebačkom javnom prostoru, zbog njihove nacionalne odrednice, bilo i još uvek je tabu tema. Međutim, i mladi i stari vole taj zvuk i prihvataju ga kao nešto svoje i sebi blisko.

 

Volim što živim u Zagrebu

Značaj pjesama za Srbe iz Hrvatske je nesumnjivo velik, ali koliko o tome znamo? Ne postoji središnje mjesto gdje je sve to pohranjeno.

Srbi u Hrvatskoj su pre svega pevači. U Srbiji ima puno snimaka i etnomuzikoloških naučnih radova, ali u Hrvatskoj ne. Zato mislim da je neophodno da Arhiv Srba u Hrvatskoj ima svoj muzički deo u kome bi bili pohranjeni svi snimci muzike narodne, seoske i bilo koje druge Srba iz Hrvatske.

Posebno je važna ta seoska muzička kultura koja je izgubila svoj kontinuitet i koju ćemo uskoro moći čuti samo na tim snimcima. U pitanju je svedočanstvo jednog vremena, ali ne samo to. Na primer, ojkača sa Banije i Korduna je veoma važna za identitet Srba u Hrvatskoj. Nju nije lako naučiti i strana je modernom uhu mladih ljudi koji imaju otpor i stoga odlazi u zaborav. Nigde na svetu ne postoji takav oblik pevanja, samo u tim oblastima.

Potrebno je jasno reći da je ojkača odlika kulture Srba u Hrvatskoj. Stupila sam u kontakt s dečkom od 20-ak godina iz Banja Luke. On je strastveni ljubitelj ličkog pevanja i ima na YouTubeu svoj kanal s terenskim arhivskim snimcima. Toga nema nigde osim kod njega. To je neverovatno! Sve te zapise treba staviti na jedno mesto kako bi njihov značaj i vrednost mogli bolje da se sagledaju.

Aktivistički zborovi su oživjeli partizansku pjesmu. Što ste tu sve pronašli?

Kad sam došla u Zagreb, našla sam se među ljudima koji drže do partizanskog nasleđa. Imam veliko poštovanje prema tome. Zborovi najčešće pevaju raspisane aranžmane nekih pesama koje su popularne i/ili komponovane, kao što su Bella ciao, neke ruske prepevane pesme, Bilećanka.

Preslušavala sam album banijskih pesama, nisam mogla da razumem. Gaće, gaćeš, ustanak... Mislim se, o čemu ova žena peva? I onda shvatim da se radi o vođi ustanka na Baniji Vasiliju Gaćeši i Banskom Grabovcu! To je to: zborovi koji pevaju partizanske pesme, pevaju najčešće kompozicije koje su se izvodile nakon rata i koje su danas starijim generacijama dobro poznate, dok ZborXop i PJEV izvode te manje poznate partizanske seoske narodne pesme.

Izvukli ste i neke erotske narodne pjesme? Zna li se gdje je najveća koncentracija takvih pjesama?

Ta tema je veliki tabu u etnomuzikologiji. Sećam se da mi je u Beogradu jedan etnolog dao svoje terenske snimke iz Drežnice koje je trebalo da spremimo za nastup u Bajmoku, gde su se Drežničani izmestili. Rekao mi je da namerno nije snimao lascivne delove. Sigurno je puno toga otišlo u nepovrat. Ne znam gde je takvih pesama bilo najviše, prvo mi na pamet pada Slavonija zbog bećarca, ali mislim da ih je bilo posvuda.

Već ste nahvalili Zagreb. Kako ste se našli ovdje?

Imam rođake u Šibeniku. Svoju braću, tetku i teču nisam videla 20 godina zbog rata. Kad sam prvi put posle došla u Hrvatsku, opet sam se upoznavala s braćom. U tom naletu, upoznala sam i jednog Dalmatinca, koji je zapravo Vlaj – što je još bolje. Shvatila sam da sam baš njega čekala ceo život, taj duh sam prepoznala kao svoje jato. Hedonizam i humor Dalmacije je nešto što me privuklo, koga ne bi? Ruku na srce, htela sam da odem iz Srbije.

Nisam otišla predaleko, i dalje sam na Balkanu što mi je važno, ali je dovoljno daleko. Volim što živim u Zagrebu, Beograd mi je postao prehektičan. Pre dolaska sam radila u Baletskoj školi gdje sam doživela strašan mobing, svega sam se nagledala. To mi je bila poslednja kap. Tamo nisam imala nikakvu garanciju. Ovde mi je plaćen rad sa zborovima i nastupi, tamo je skoro sve za promociju i ljubav. Mada, u Zagrebu sam shvatila da sam grublja i direktnija nego što su ljudi ovde, pa sve više učim. Bitno je da se s mojim Vlajima savršeno pronalazim.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma