Nakon serije protesta pod nazivom "Ekološki ustanak" koji su služili za razbuđivanje javnosti, donekle i za ohrabrivanje, a koji ipak nisu imali nit koja bi dovela do usijanja, usvajanje dva zakona – o eksproprijaciji i referendumu, ispravilo je taj nedostatak. Priča o Rio Tintu, golemoj rudarskoj kompaniji koja na zapadu Srbije planira otvoriti rudnik litijuma, mnogima je bila u izmaglici. Nije se doticala njih samih, već samo dela zemlje u okolici Loznice. Predsjednik Aleksandar Vučić i Vlada podržavaju investiciju Rio Tinta, tvrde da će na eksploataciji litijuma, strateški važnog metala bez kojega je današnja elektronika nezamisliva, Srbija zaraditi milijarde dolara. Mnogi građani smatraju da će dovesti do ekološke katastrofe i uništenja zajednice u bazenu rijeke Jadar.

Nešto što je prošle subote trebalo da bude sat vremena upozorenja, a ticalo se blokade glavnih puteva širom zemlje, nečijom odlukom pretvorilo se skoro u haotične scene viđene u Šapcu gde se probalo bagerom proći kroz demonstrante. Akcija je izazvala reakciju. Bager je zaustavio Dragan Milovanović zvan Crni. Popeo se na bager i "levicom" započeo odmazdu nad suvozačem koji je sve snimao, a ni vozač kako kažu nije prošao lišo. Policije je bilo svuda i ako su imali nameru da blokiraju "blokadu", u tome nisu uspeli nigde, pa ni u Beogradu gde je bilo planirano da se blokira most Gazela. Uspeli su da spreče da do mosta krene grupa koja se okupila oko jednog od vođa "Ekološkog ustanka", Aleksandra Jovanovića Ćute, ali nisu očekivali da će na most dolaziti i ljudi iz drugih krajeva grada pa je na kraju i blokiran.

Činjenica da policijom rukovode naprednjački batinaši, da im partijski funkcioneri komanduju kada da se sklone i propuste maskirane nasilnike da biju motkama narod, možda najbolje pokazuje u kakvom je stanju naša država - kaže Lazović 

Crni je priveden, a zbog privođenja, i njega i drugih učesnika "blokade", ali i nasilja naredni dan na ulice Beograda izašlo je oko 20.000 ljudi, što je više nego na "blokadi". Nakon puštanja iz zatvora Crni je rekao: "Pokušao sam da sprečim da ne dođe do tragedije, da neko ne strada jer je lice nestručno rukovalo mašinom. Ja posao sa mašinama radim 15 do 20 godina i znam da može da dođe do katastrofalnih stvari. Ne bih ni udario dečka da me on nije udario. Posle su naišli i ovi sa palicama i tu me je jedan očešao čekićem." Ti sa palicama i čekićima su posebna priča. Nasilnici viđeni kako izlaze i ulaze u službene automobile grada Šapca optuženi su da su SNS-ovi batinaši. Cilj je bio zastrašiti ljude, što za Novosti kaže i Iva Marković, iz Inicijative "Pravo na vodu".

- Ono što se desilo u nekoliko gradova u Srbiji nisam doživela kao sprečavanje konkretnih blokada, nego kao bezočno zastrašivanje i maltretiranje demonstranata. Ta je mirna blokada planirana i najavljena da traje samo sat vremena. Ne bi napravila neke ozbiljne posledice po državu, ali to da se građani ohrabre i organizuju u velikom broju i na mnogo mesta, e to ih je već uplašilo i to je ono što žele da spreče. Sebi su naškodili, jer su još ranije potcenili ekološke proteste koje vlast ismeva ili ignoriše godinama. Do sada su to bili masovni mirni protesti "sa decom, biciklama i kučićima". Sada se preklapaju narativi o nepravdi sa protestima "Protiv diktature", julskim demonstracijama prošle godine i skupovima "Stop krvavim košuljama". Za subotu 4. decembra najavljena je sledeća celodnevna blokada. Ako vlast iole brine i o ljudima, pa i o sebi, ne bi smela da šalje policiju put sukoba, to je put bez povratka - zaključuje naša sagovornica.

Posebno upada u oči da su najnasilnije scene viđene upravo u Šapcu, gradu koji je dugo odolevao SNS-u. Bivši gradonačelnik, danas predsednik stranke Zajedno za Srbiju, Nebojša Zelenović pokušao je da spreči eskalaciju sukoba. Radomir Lazović, predstavnik pokreta "Ne davimo Beograd", njihovog koalicijskog partnera, za naš list ističe da su u Šapcu bili brojni naprednjački autobusi sa ljudima koji su se uputili na kontramiting u Beograd, kao i da su ih Šapčani zaustavili.

- I ova činjenica, ali i to da je Šabac dugo odolevao naprednjacima, verovatno su bile značajne za SNS pa su odlučili da bagerima i batinašima razbijaju blokadu. Činjenica da policijom rukovode naprednjački batinaši, da im partijski funkcioneri komanduju kada da se sklone i propuste maskirane nasilnike da biju motkama narod, možda najbolje pokazuje u kakvom je stanju naša država - objašnjava on.

Nisu u pitanju samo Šabac, i što je važnije Beograd, što je do subote uglavnom bio slučaj. Iva Marković kaže da je beogradska protestna oštrica moćna koliko ima legitimiteta da zastupa i ostatak Srbije.

Red policije za zavođenje reda među demonstrantima (Foto: Dejan Kožul/Novosti)

- Mrak po manjim mestima je puno gušći i jači, ljudi su preplašeni i ucenjeni na najraznovrsnije načine pa ne bi bilo fer od njih očekivati čudo. Treba očekivati da povremeno pale baklje otpora, makar kao signale na kojoj su strani i bore se za pitanja koja su rešiva na lokalnom nivou. Beogradski protesti u smislu političkog uticaja nemaju premca, ali za uspeh moraju imati pojačanje i saveznike. Ne bih isključila mogućnost da je vlast namerno ostavila nas koji smo na ulicama glavnog grada prosvedovali bez primene veće sile, što računajući da bismo im pravili veće probleme u slučaju incidenata, što kako bi unela razdor sa saborcima iz manjih gradova, ionako frustriranih centralizacijom svega u državi. Verujem da im je lako da podlegnu podvali "Beograđani izašli na piknik, dok nas ovde hapse i tuku", i zato je važno što se neočekivano veliki broj ljudi okupio u nedelju uveče u Beogradu kao rekacija na subotnji teror u manjim mestima, pre svega u Šapcu, Novom Sadu, Zrenjaninu - rekla nam je Iva Marković.

Zašto se, međutim, čekalo da se sporni zakoni usvoje pa da protesti dobiju oštricu i širinu koja je nedostajala do tog trenutka? Lazović tvrdi da štetne izmene zakona ili urbanističkih planova zaokupe pažnju šire javnosti tek kada treba da stupe na snagu. Tvrdi da "ovo nije slučajno, jer se vlast trudi da ovakve promene radi tako da ih što manje ljudi primeti, po hitnom postupku, fingirajući javne rasprave". Ističe da je nezadovoljstvo sve veće.

- Mislim da ove proteste ne bi trebalo gledati izdvojeno od kontinuirane borbe za očuvanje javnih i prirodnih dobara koja im je prethodila i kroz koju su se ljudi upoznavali sa problemima i uključivali u borbu. Nezadovoljstvo građana je sve veće, svaki put nas je sve više i to vodi ka rastu otpora prema autoritarnoj vlasti. Mislim da sve ove aktivnosti, akcije, protesti, blokade, vode istom cilju, a to je obrana našeg neposrednog životnog okruženja i borba za zdrav i kvalitetan život - kaže Lazović.

Sociolog Aleksej Kišjuhas ne misli da je ovde reč o nadnaravnom buđenju ekološke svesti građana Srbije, "posebno kada živimo u društvu u kojem je bacanje iskorišćene bele tehnike u obližnju reku (ili pak vlažnih maramica u WC šolju) više pravilo nego izuzetak. Kada ložimo sve i svašta, ne brigamo za ugrožene vrste, ili kada se ovde ama baš niko (relevantan) ne bavi npr. klimatskim promenama kao zaista centralnom i egzistencijalnom izazovu našeg doba."

- Mislim da smo u Srbiji u mnogome zaboravili na čuveni ekološki slogan "misli globalno, deluj lokalno". Mi ovde isključivo delujemo lokalno i nacionalno, pa i nekako uskogrudo i parohijalno. I ne moramo svi biti narajcani borci protiv kapitalizma, ali "ekologija bez klasne borbe zaista jeste samo baštovanstvo", kako je to neko mudro rekao - rekao je Kišjuhas. Smatra da je na delu nešto veoma značajno - okupljanje građana oko kakvog-takvog bunta i organizovane pobune nakon skoro decenije apatije i potajnog nezadovoljstva.

Beograđani su se demonstracijama priključili Šapčanima (Foto: Dejan Kožul/Novosti)

- Zgodan izgovor za to jeste nekakav mrski rudnik imperijalnog Zapada, odnosno skaradna firma poput Rio Tinta. Razumem zabrinutost građana koji zaista žive tamo u okolini Jadra, ali ne razumem zašto nema podjednake zabrinutosti oko rudnika koji su kineski ili oko ruskog Gazproma u Vojvodini, koji ovde poodavno vedre i oblače - pita se Kišjuhas.

Kako to u Srbiji i inače biva, događaji brzo gaze jedni druge. Ali veze itekako postoje. Setimo se, pre samo desetak dana videli smo brutalnu reakciju policije na dve aktivistkinje koje su bacale jaja na mural sa likom ratnog zločinca. Ista je to policija, ista brutalnost, a dubinu ovoj vezi daje i činjenica da su one koji su se zalagali za uklanjanje murala mnogi prozivali da to rade po zadatku, kako bi skrenuli pažnju sa navedenog usvajanja zakona o referendumu i eksproprijaciji. Kišjuhas primećuje da grafiti ratnom zločincu nisu izazvali toliki bunt građana.

- Ne razumem kako je moguće boriti se za nekakvu (i mitološku) zemlju, vodu i vazduh, ali bez prateće borbe protiv nacionalizma i ksenofobije, a koji su nas i bili doveli do ovakve društvene skaradnosti, pa i do ovoliko odvratne životne sredine. Ta veza se negde namerno "gubi u prevodu", a ona je ključna. I veoma sam zabrinut oko sledećeg. Nije li to onda još jedan nacionalizam u zelenoj uniformi, umesto one maslinasto-zelene? Još jedno tribalističko "svoje ne damo", sa pozivima na ovdašnju krv i tlo, a koji mnogo više aktiviraju građane Srbije, nego rastući nacionalizam? Dakle, šta ako je to još jedan prikriveni antiamerikanizam i antizapadnjaštvo, i na čijem smo užetu već visili, odnosno na kojem visimo već više od trideset godina? Iskreno se nadam da nije - na kraju će reći naš sagovornik.

Na tome pokušavaju da jašu brojne profašističke organizacije kojima je ova tema zgodna za mobilizaciju javnosti. Kako se sa tim boriti zna Iva Marković, koja je sa svojom inicijativom obišla ključne delove Srbije.

- Svaki veliki protest mora biti višeslojan. Jedan motiv jeste odbrana "svoga na svome" i on je prirodno vezan za ljude koji su pogođeni predatorskim namerama države da dozvoli rudarenje po cenu opstanka zajednica. Drugi mobilizacijski faktor je akumulirana frustracija ekološkom katastrofom u svakom kutku Srbije. Treći faktor je opšte nezadovoljstvo usmereno na vlast, korupciju, kriminal. Mislim da ova tri sloja nije teško preklopiti ako vidimo da gaje visoku osetljivost na nepravdu – neko se beskrupulozno bogati, a mi, narod, ispaštamo i to životima. U Srbiji zbog zagađenja prerano godišnje umre preko 5 000 ljudi, a iz mešovitih razloga iseli ih se preko 50.000 - ističe Iva Marković.

Po pitanju "desničarenja" nema straha. Naprotiv. Njen strah je, međutim, usmeren ka levici.

- Više se plašim pasivne levice. Strepim da iz borbi za političku i kulturnu hegemoniju svakog masovnog protesta u Srbiji u poslednjoj deceniji, koliko vladaju slični uslovi, ionako krhka levica nije dovoljno naučila i da će propustiti ovu istorijsku šansu i tako može ostaviti upražnjeno mesto desnici. Kad tražite lupom idealni revolucionarni subjekt, lako se ne vidi šuma od drveta. A eto ih, neidelanih, na desetine hiljada na ulicama, obespravljeni i ugroženi, dižu glas, bore se, traže pravo na dostojanstven život. Mesto levice je sa narodom, to je naša borba, nema nam druge. Stoga, drugovi i drugarice, krenite na putešestvije. Uđite na vama najbližoj stanici. Upoznajte putnike - ekološke pobunjenike i pomozite im odmah, jer je par desničara ušlo još na početnoj stanici i nudi svoju plejlistu pesama za put, a neoliberali čekaju na sledećoj i imaju dobru vezu kod vozača, dakle imamo puno posla - zaključuje naša sagovornica.