Godinama sam ovu knjigu imala u glavi, ali mi je sa naslovom išlo teško. Vrtela sam razne termine u pokušaju da dođem do nečega što bi bilo bolje od na primer "povratak u budućnost". Ali, nikako mi nije išlo. Imam čak celu jednu sveščicu u koju sam godinama upisivala moguće naslove, ali nijedan nije odgovarao onome što sam htela da kažem. I onda se na Peščaniku pojavila fotografija jednog grafita koju je snimila Slavica Miletić. Na grafitu je pisalo: "Prošlost dolazi". I to je bilo to. To je bila ta igra sa vremenima za kojom sam tragala. Jer, trebalo bi da prošlost odlazi, ali ona nama ovde stalno ide u susret, što bi se reklo sve "starija i lepša". Svaki politički sistem u toku 20. veka je toliko promenio sliku prošlosti da zaista izgleda kao da je još uvek neizvesno šta će se u njoj dogoditi. Ovde se vlada uz pomoć prošlosti, pomoću nje se podižu emocije, ona se "vadi iz naftalina" čim dođe do nekog problema u sadašnjosti. Kako kaže Milivoj Bešlin, umesto bolje budućnosti nudi nam se bolja prošlost. Zato deluje kao da će se prošlost tek desiti, kao da je ispred nas, a ne iza, kao da je to nešto što tek u budućnosti treba da se reši – piše u predgovoru knjige Dubravke Stojanović "Prošlosti dolazi" (Biblioteka XX vek), profesorke na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u kojoj ispituje karakter i ulogu srpskih udžbenika istorije u periodu od 1913. do 2021. godine. Profesorka Stojanović veruje u svoje studente, koji su izašli na ulice boreći se za bolje društvo i za državu u kojoj žele da žive.

U Srbiji ovih dana čujemo i čitamo fraze poput onih: "Istorija se ponavlja", "Gotov je", "Studenti su uvek u pravu". Vi kažete da se istorija nikad ne ponavlja i ako se složimo sa tim, pitala bih vas zar vam se ne čini da srpski narod određene lekcije iz istorije nije naučio?

Mislim da niko nikad ništa iz istorije nije naučio, kao ni iz privatnog života. Istorija nije učiteljica života, u prvom redu zato što se o njoj ne razmišlja, nego se iz nje uzimaju oni delovi koji nam odgovaraju. Pošto društva pokazuju slabu spremnost da o sebi i svojoj prošlosti kritički misle, ona zapravo nikad ni ne nauče, ni ne shvate svoju istoriju. I onda kad se u savremenosti dese neke pojave koje bi mogle da podsete na prethodna iskustva, to retko ko prepozna. Na primer, koliko glasova ovih meseci na raznim evropskim izborima odnosi ekstremna desnica, pa sve izgleda kao da niko nikad nije učio o fašizmu.

Redovna ste profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Niko bolje od vas ne poznaje studente, koji su nas sve pomalo iznenadili. Šta se dogodilo tim mladim ljudima, za koje su mnogi mislili da su apolitični?

Neko je ovih dana najbolje rekao: "Oni nisu odavde, oni su sa interneta." Istina je da smo bili vrlo kritični prema njima i često slušali fraze poput: ništa ih ne interesuje, nemaju svest o opštem dobru, gledaju samo svoj interes, oni su proizvod neoliberalizma. A onda su odjednom eksplodirali i to na najbolji mogući način. Pokazali su da su itekako čitali i razmišljali, kao i da vrlo dobro znaju šta je opšti interes i kako da se za njega bore. Dok smo ih mi "ogovarali", oni su živeli na internetu i saznavali sve ono što danas pokazuju. Tragedija u Novom Sadu bila je dovoljno jak okidač, u njoj su videli sve probleme ove države – korupciju, neznanje, bahatost, nasilnost vlasti. I rekli su – dosta!

U jednom intervjuu ste izjavili da "protesti studenata prelome društvo i da je važno da ih podržimo". Na šta ste tačno mislili?

Društvo je zgađeno politikom. Što zbog propagande vladajućih da je politika nešto prljavo, što zbog tolikih razočarenja prethodnih decenija. Od ratova, preko izneverenih nada u demokratiju i u evropske integracije. Studenti su nešto drugo, na njih društvo reaguje kao na neku čistu i neiskvarenu silu. Njih ljudi hoće da čuju. Zato oni imaju toliku snagu, neuporedivu sa bilo kojim drugim delom društva. A priključuju im se nezadovoljni poljoprivrednici, iznevereni nastavnici, lekari i drugi. Tako nastaje društvena pobuna koja je mnogo jača od one političke.

Na zapadu je trenutna percepcija da je reč o još jednim protestima u Srbiji, s obzirom na to koliko ih je bilo u poslednjoj deceniji. Kako biste objasnili tamošnjoj javnosti da ipak nije reč samo o tome?

Ovaj protest je mnogo jači. Pre svega zato što je povod tragičan i prava je metafora za ovu vlast. Drugo, stali su beogradski, novosadski i niški fakulteti. I mnogi su gimnazijalci takođe blokirali svoje škole. To se nije dogodilo skoro 30 godina, otkad je Milošević ukrao izbore 1996. godine. U svim prethodnim situacijama studenti su učestvovali pojedinačno, ali ne blokadom celog visokoškolskog sistema u zemlji. Zato smo i bili prema njima kritični jer nisu reagovali kolektivno. Sada su to uradili i to je sve promenilo. Sada im se pridružuju pozorišta, filharmonije, a svaka predstava završava dizanjem crvene ruke, podrškom studentima i višeminutnim ovacijama čitave publike. Međutim, ovaj društveni pokret je svakako potrebno kanalisati i politički artikulisati. To se još uvek nije dogodilo.

Koliko su ovi protesti slični, odnosno različiti u odnosu na proteste 1990-ih godina?

Devedesetih godina su bila dva velika talasa studentskih protesta, jedan u junu 1992., posle početka rata u Bosni i Hercegovini i uvođenja sankcija Srbiji, i drugi već pomenute 1996-1997. godine. U oba slučaja zahtevi studenata su bili usko politički, protiv rata i za priznavanje rezultata izbora. Studenti sada deluju mnogo uže, ali su njihovi zahtevi zapravo mnogo širi. Oni traže da se utvrdi šta se desilo sa nadstrešnicom u Novom Sadu i da se kazne odgovorni. To deluje vrlo konkretno, ali zapravo ako se to zaista utvrdi, mora da padne cela piramida vlasti, jer je jasno da je odgovorna jedna velika kriminalna organizacija koja vodi državu. Iz tog razloga su ovi protesti studenata vrlo snažni, jer je teško ne složiti se sa njihovim zahtevima, koji pokreću jednu lavinu.

Ipak, verujete li da ovi protesti neće dovesti do smenjivanja vlasti nasilnim putem?

Ne znam šta će se dogoditi. Ali, verujem da ako dođe do nasilja, za njega će isključivo biti odgovorna vlast. Ona je već pokazala svoje nasilno lice i fizički je napadala studente. Dugotrajnost ove situacije dovodi do povećanja rizika, a vlast sada brani i svoje opljačkane milione i još mnogo više od toga, tako da situacija može da eskalira, što bi bilo najgore.

Vaš kolega i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Ognjen Radonjić, izjavio je da je "predsednik Vučić na putu ka smetlištu istorije". Slažete li se sa njim?

Društvo više nema poverenja u vlast. Videlo se da lažu, videlo se da su nekompetentni i da besomučno kradu. Sve je ogoljeno i zato, ma koliko Aleksandar Vučić ostao još na vlasti, to više nikad neće biti isto

Suštinski jeste. Pre svega zato što je ova afera ogolila sistem njegovog vladanja i posledice. Sada su mnogi shvatili da je takva njegova "politika" svuda i da od nje zavisi da li će pasti nadstrešnica ili ne. To je veliki pomak, jer društvo više nema poverenja u vlast. Videlo se da lažu, videlo se da su nekompetentni i da besomučno kradu. Sve je ogoljeno i zato, ma koliko Aleksandar Vučić ostao još na vlasti, to više nikad neće biti isto.

Izučavate istoriju 20. veka, pre svega srpsku političku elitu sa početka tog veka. Šta se dogodilo sa današnjom "elitom", koja ne prepoznaje šta se oko nje dešava, u odnosu na političku elitu sa početka 20. veka, koja je bila prekretnica za demokratiju?

Ova elita je potpuno neobrazovana i to je prva ogromna razlika. Početkom 20. veka ljudi su se školovali na stranim univerzitetima i vraćali u zemlju da grade bolju državu. Ovi su eventualno kupili diplome na privatnim fakultetima i imaju minimalna znanja iz svih oblasti. Mnogi od njih napredovali su samo zahvaljujući političkoj stranci i preskočili određene društvene lestvice, što se dešava samo u revolucijama. Tako da jesu u pravu oni koji kažu da je Vučić napravio socijalnu revoluciju i na mesto elite doveo ljude koji su prethodno bili na dnu društva. U tome i jeste opasnost, jer će oni stečene pozicije žestoko braniti.

U udžbenicima istorije mnoge se istorijske činjenice često prilagođavaju. Kažete da je "opasno što se istorija menja da bi se držala vlast". Koje su posledice prekrajanja istorije i da li su ovi studentski protesti možda i odgovor na političke manipulacije, između ostalog i manipulacije istorijom i prošlošću?

Verujem da jesu. Dosta im je laži u svim oblicima. Osećaju da se njima neprekidno manipuliše, da škola ne služi obrazovanju nego proizvodnji poslušnika. Dosta im je priča o istorijskoj veličini nacije koja grca u blatu, bez kanalizacije. Gledaju svojim očima gde žive i neće više da nasedaju na zamenu sadašnjosti prošlošću. Jer to je ono što rade naše vlasti, umesto sadašnjosti nude prošlost.

Očekujete li od ove generacije studenata u Srbiji da će konačno formirati društvo koje razume da je vlast smenjiva?

Oni su impresivni. Veoma mudri, pametni, načitani, jako dobro organizovani, drže do svojih institucija, nemaju vođe koji bi mogli da budu potkupljeni. Samo se pitam od koga su to naučili. Jer, od nas nisu.