Ivan Milenković (1965.) filozof je iz Beograda, široj javnosti podjednako poznat i kao odličan prevodilac djela Žila Deleza i kao sjajan recenzent recentne teorijske i filozofske literature. Bavi se francuskom i političkom filozofijom, urednik je filozofske biblioteke izdavače kuće Fedon i zamjenik glavnog urednika Trećeg programa Radio Beograda. U izdavačkoj kući Karpos objavljena mu je knjiga ‘Filozofski fragmenti’.
Na početku, u čemu vidite razlike između hrvatske i srpske filozofske scene?
Pre svega, u perspektivi. Kada se nađem sa svojim hrvatskim prijateljima, obično kreće žučna rasprava o tome gde je gore, u Hrvatskoj ili Srbiji, pri čemu oni tvrde da je gore kod njih, dočim sam ja ubeđen da se po beznađu ništa ne može uporediti sa srpskom scenom.
Konzervativni fakulteti
Tko su te osobe?
Predrag Krstić, recimo, možda i najoriginalnija filozofska pojava na ovim prostorima. Ili mladi Matko Sorić iz Zadra. Momak je još bio na studijama kada je napisao i objavio ‘Rečnik postmodernizma’, knjigu od 500 stranica jako finoga, inteligentnog teksta. Upravo čitam njegovu novu knjigu o Gaji Petroviću. Mario Kopić eremitski živi i radi u Dubrovniku. Pogledajte samo šta proizvodi klub Mama u Zagrebu… Ali ni to ne vredi! Ljudi dovode apsolutno najzanimljivije likove evropske filozofske scene, a na tim sesijama jedva da se pojavi pokoji profesor. Potpuno nedopustivo. Kao šta vidite, to su pojedinci ili grupe izvan fakulteta. Fakulteti su, po prirodi stvari, konzervativni, ali to nipošto nije razlog, još manje opravdanje, za nastavni kadar koji se, uz dragocene izuzetke, pokazuje kao lenj, neproduktivan, nezainteresovan, ispodprosečan. U Srbiji naročito. (Eto, počeo sam. Ipak je gore s ove strane granice.)
Dobro, ima li i razlike?
Čini mi se nesumnjivim da je u Hrvatskoj, koliko-toliko, očuvana institucionalna infrastruktura, da ima više mogućnosti izbora. Filozofski centri – Zagreb, Split, Osijek, Rijeka takođe, jel’ da? – rade solidno. Uočavam i posvećenost. Vidim to po studentima. Hrvatski su marksisti bili ozbiljni i čvrsti igrači te su uspeli da proizvedu generacije čvrstih i ozbiljnih filozofa, koji će, nadamo se, sa svoje strane da proizvedu… Tome nasuprot, jedan Mihailo Marković bio je podguzna Miloševićeva muva. Beogradski je Filozofski, u međuvremenu, postao analitički, a analitička filozofija nije u stanju, iz svoje perspektive i svojim pojmovnim aparatom, da odgovori ni na jedan ozbiljan problem današnjice. A ni uopšte. Reč je, naprosto, o inerciji snažnoga kulturalnog talasa angloameričke scene. No to je samo jedna nevažna sekvenca u istoriji filozofije. Šteta za studente koji gube orijentaciju i svaku filozofsku oštrinu. Analitička je priča filozofiju učinila bezopasnom. A bezopasna filozofija nije filozofija. U Novom Sadu i Nišu ima ozbiljnih figura. Fascinantno je recimo kako deluje Zoran Dimić u Nišu. Njegovi studenti lagano postaju prepoznatljivi na sceni. Ili Dragan Prole u Novom Sadu. To su samosvojni i dragoceni filozofski likovi. Ne bih, naravno, preskočio ni Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu koji je, sa dolaskom Petra Bojanića, uradio više nego za sve vreme svog postojanja.
Ne bih da se mešam u unutrašnje stvari Hrvatske, ali ako sam dobro obavešten, postoji ideja da se otvore još neki filozofski fakulteti u Hrvatskoj. Bojim se da bi to, s obzirom na broj stanovnika i na (prirodno) nemogućnost da se obezbede dovoljno dobre nastavne ekipe, bilo jako rđavo po hrvatsku scenu.
Nova generacija razbijača
Što mislite o Fukujaminoj konstataciji o ‘kraju povijesti’, pogotovo u svjetlu današnjih kriza? Jesu li doista pred nama samo modne mijene?
‘Kraj povijesti’ znači kraj velikih ideoloških projekata, šta je retko dobra prilika da se napravi nešto suvislo. To, dabome, ne znači i da će se napraviti. Savremene parlamentarne demokratije republikanskog ili liberalnog tipa najslobodnije su tvorevine otkako je sveta i veka i proistekle su direktno iz modernih ideja. Kao i totalitarizmi, doduše. No definicija slobode u sebi sadrži mogućnost izbora, a to znači da vam se svaki put pruža odlična prilika da odaberete pogrešno. U tome su draži i opasnosti ‘kraja povijesti’. Niko ti više ne servira veliku istinu i uzima za ručicu da te odvede na gubilište u ime te istine. Govorim o parlamentarnim demokratijama liberalnog tipa. Kome se to ne dopada, eno mu islamska republika ili kako li se već to zove. Ako mu je to malo ekstremno, nek’ izvoli emigrirati u Belorusiju. Može i Rusiju. A i Srbija se sve više kandiduje za novopronađeni raj na zemlji. Kad badjuovska levica počne masovno da emigrira na Kubu, umesto da naporno levičari po udobnim hotelima uz pomoć odvratnih kapitalističkih grantova, možda se nešto i dogodi. Kriza, utoliko, nije pojava koja se suprotstavlja modernom duhu iz kojeg Fukujama piše. Naprotiv. Moderno doba je izumelo krizu. Da smo u gadnome sosu, znaćemo po odsustvu krize.
Kakva je evropska filozofska scena danas?
Ne tako uzbudljiva kao pre pedeset godina, ali zanimljiva. Ipak se generacija filozofa poput Fukoa, Deleza, Deride ili Liotara ne rađa tako često, niti se tako često stvaraju uslovi za pojavu figura poput njih. Danas ih Evropa lagano vari i proći će još neko vreme dok ne zauzmu mesto koje su Hegel, Kant, Niče ili Hajdeger već osvojili. Kad oni budu svareni, stvoriće se uslovi za novu generaciju spadassina (razbijača). Danas je, čini mi se, najzanimljivija italijanska scena. Tu se svako malo pojavi po neki ludi lik. I to je razumljivo. Italijani su možda i najuporniji baštinici francuskih ideja, onako, otprilike, kako su Francuzi bili najbolji baštinici nemačke filozofije. Spadassins nisu nikli niotkuda. Njihovi su profesori savršeno poznavali nemačku filozofiju. Oni sami pak ‘otkrili’ su Ničea i Hajdegera. I voila. (‘Otkrili’ su, dodao bih, i Dekarta, Spinozu, Lajbnica, Hjuma, Huserla…)
Zbog čega je u predstavljanju filozofije tako naglašen primat zapadnoeuropskih mislilaca?
Zbog toga šta su najbolji, najuzbudljiviji, najgenijalniji. Čak ni Amerika ne uspeva da proizvede filozofe dostojne pažnje. Pare koje u Americi odlaze na ono šta potpada pod filozofska istraživanja upravo su nezamislive za Evropu, ali, kao šta vidimo – ne vredi. Otud nam stiže bioetika, recimo. Urnebesno glupa disciplina. Mozak se grozničavo izučava, ali ne vidim da tu ima ičeg filozofski relevantnog. Pa ni u samoj Evropi filozofija nije jednako raspoređena. Španci nikako da proizvedu filozofa dostojnog pažnje, iako ozbiljno rade. Ni Nordijci se nisu proslavili. Možda bi iz Rusije ili Latinske Amerike moglo da nam dođe nešto zanimljivo u narednih pedesetak godina. Videćemo. Ali ako i dođe, opet će to biti evropska filozofija.
