Kako komentirate odredbu da školska godina u Srbiji počne s intoniranjem državne himne, ali i usvajanje Zakona o upotrebi jezika u javnom životu i zaštiti ćirilice, kojim se u većem obimu propisuje i potiče uporaba ćirilice?

Na početku treće školske godine koju će obeležiti i otežati Covid-19 obrazovni sistem se ne bavi pitanjem kako da olakša rad deci i odraslima, već, ponovo, kako da odbrani naciju. Puštanje himne je jedan simptom, Zakon o zaštiti ćirilice je drugi, ali dijagnoza je zapravo nacionalizam. A škola je opet, kao što je Dubravka Stojanović odavno rekla, predvojnička obuka.

Šta bi morali biti prioriteti, ako već govorimo o školama i pismu?

Bilo bi dobro da se i dalje uče oba pisma i da se ta mogućnost našeg jezika da koristimo dva pisma posmatra kao bogatstvo. Bilo bi dobro da se uspostavljaju metode kroz koje bi deca to vežbala, a ne da se ojačava diskurs o ugroženosti, nacionalizmu i isključivanju. Kraj prošle školske godine obeležile su žestoke rasprave o rodno osetljivom jeziku. Inicijativi da se koriste imenice ženskog roda protivili su se slični glasovi koji će danas brinuti o napadnutoj ćirilici. Početak školske godine obeležili su tabloidni napadi na autorke i autore novih udžbenika istorije. A zapravo se uvek vraćamo na staru temu, a to je odnos našeg društva prema ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Dok to pitanje ne rešimo, svejedno je da li se o njemu dopisujemo ćirilicom ili latinicom. Barem je svejedno nama, koje/koji smo imale/imali privilegiju da idemo u školu dok su se učila oba pisma paralelno.

Da li se išta izmenilo u odnosu na devedesete, posebno kad pričamo o nosiocima te "predvojničke obuke"? I gde su pokreti otpora?

Rekla bih da se mnogo toga izmenilo, a da su se nastavili i nacionalistički narativi, kao i tačke otpora. Treba imati u vidu da je jedan od paradoksa ratova kroz koje se raspadala Jugoslavija taj da su u njima učestvovale generacije koje su išle u školu zajedno i koje u školi nisu imale onu vrstu nacionalizma kojoj svedočimo danas. U međuvremenu su obrazovanje o 1990-im godinama preuzimale organizacije civilnog društva, a država se opirala. Danas smo na toj tački fragmentiranosti. Pokreti otpora su i dalje aktivistički. Koristimo prostore za koje se izborimo, umesto da budemo deo redovne učionice. A borba se nastavlja.