Na pjesme Bobana Stojanovića sam naišla na Facebooku prije nego što mu je pred ljeto izašla zbirka "Ovo je mogla da bude naša dnevna soba" (izdavač Rende). To je poezija od one vrste koja vas zakuca odmah; izravna, bolno iskrena, moćna. Kao da ju je napisao netko tko nema više što izgubiti. Bobanu Stojanoviću to je prva zbirka pjesama.

Bio je dugogodišnji aktivist za gej prava u Srbiji, a onda je 2016. morao otići i u Kanadi je s partnerom Adamom Puškarom, također gej aktivistom, zatražio i dobio politički azil. Malo prije odlaska bio je napadnut na ulici u Beogradu, a policija nije ništa poduzela mada je prijavio napad i prepoznao napadače. Naprotiv, s visokih političkih funkcija su mu prijetili da se utiša. Boban je pisao za medije u Srbiji, sudjelovao je u umjetničkim projektima, a i u Velikom bratu 2013., nakon čega je objavio autobiografiju pod naslovom "Kao da je sve u redu". U Kanadi radi s izbjeglicama.

Kada sam vas pitala za razgovor, pojasnila sam vam prostor Nade kao medijsku dnevnu sobu, mjesto u medijima gdje se možete osjećati ugodno i sigurno. Je li takva i dnevna soba iz naslova vaše zbirke?

Naslov je došao pred finaliziranje zbirke kada sam se pitao gde smeštam te pesme, u kakav okvir. Shvatio sam da su to moje neispričane priče koje ja više osećam nego što mogu da ih artikulišem. To je nedovršena komunikacija koja je meni nedostajala i kada sam razmišljao gde bi se ta komunikacija odvijala, onda mi je pala na pamet dnevna soba. To je mesto gde ljudi provode vreme zajedno, gledaju filmove, smeju se, plaču, vode ljubav. To je sigurno mesto na kome mogu da osećam i kažem što mislim, a što nisam pre rekao. Tako da ste to dobro prepoznali. Kada je zbirka izašla i kada su mi se počeli javljati čitatelji, onda sam shvatio da se i njihova komunikacija s pesmama uglavnom bukvalno odvija u dnevnim sobama.

Čitala sam zbirku kao vaše svođenje računa s djetinjstvom i porodicom. Kako ste je vi pisali?

Pa jeste, a to svođenje računa je došlo kao produkt moga izlečenja. Dve nedelje nakon što smo moj partner i ja kupili stan 2020. u Kanadi, sedio sam u dnevnom boravku i pri pogledu na dve neotpakirane kutije me uhvatila jača anksioznost i shvatio sam da moram da potražim pomoć. Javio sam se terapeutkinji i ona mi je već na prvom sastanku rekla da sam pun trauma. Kroz terapiju sam shvatio da mi slike trigeruju traume. Neke od tih slika sam pretvorio u pesme.

Recimo, slika cipela i listova moje mame kada sam je sreo na putu do kuće kada sam kao dete noću sam kroz kišu pešačio s vikendice jer me tata ostavio da ga beskonačno čekam. Važno je i što mi je mama umrla otkako sam u Kanadi, a onda se tata ubio pa mi je došlo vreme da razrešim neke stvari iz detinjstva i tinejdžerskog doba, da probam da shvatim zašto su me uopće rodili, kakva je bila ideja projekta zvanog mali Boban… Nisu te pesme obračun, već pokušaj traženja odgovora na neka pitanja koja su meni važna.

 

Nemam drugi izbor nego da budem saveznik ženama

Rođeni ste 1978. i odrastali ste u Zaječaru. Što se 1980-ih očekivalo od muškog djeteta?

Bio sam jedino dete mojim roditeljima. Moja je mama imala abortuse i prije i posle mene…

Je li vam to mama rekla? Imali ste dovoljno otvoren odnos za takve razgovore?

Da, pričala mi je o tome, kao što sam i uvek znao kada je imala menstruaciju jer me slala da kupim uloške, a žene iz komšiluka su se zgražale nad tim tako da sam rano skapirao te društvene relacije. Da se vratim na očekivanja: mislim da su se malo sramili mojih aspiracija jer sam voleo da se igram krpicama, ali me nisu puno silili na nešto. U ranim tinejdžerskim godinama me okolina počela maltretirati jer nisam pristajao na kompromis da se uklopim u rodna očekivanja, pa su me zvali ženski petko, pitali jesam li peder, bilo je i nasilja.

Kao i uvek, društvo postavlja neke norme ponašanja. Ako ne žrtvuješ sebe radi uklapanja, postaješ objekat podsmeha i nasilja. Za moju generaciju dečaka bilo je tipično da su okrenuti sportu, da navijaju za određene klubove, da su nasilni prema devojčicama, kompetitivni, nekreativni, na izvestan način bahati, a ja sam bio sve suprotno. Sećam se razočaranja kada mi je majka pokazala školsku torbu koju su mi kupili. Na njoj je bio dečak koji vozi motor i čije je lice izgledalo ljutito. Ja sam želeo torbu na kojoj je bila pčelica Maja koja leti preko cveća. Čini mi se da je bilo lakše biti nesenzibilna devojčica, nego senzibilan dečak. Stalno su mi stavljali do znanja da ne smem da budem previše osetiljiv, već da treba da "očvrsnem", kako je to moja baba govorila.

Nekad mislim da bi moja šira porodica lakše prihvatila da sam gej, nego što su mogli da prihvate da sam antinacionalista, antifašista. To im je prosto bilo previše

U pjesmama je dosta nasilja. Vršnjačkog, naročito nasilja nad ženama, a pišete i o batinama koje ste dobili od mame, što je bila relativno raširena praksa tog vremena. To sam shvatila u razgovorima s vašom i mojom generacijom. Kako danas gledate na to?

Iz današnje perspektive bih to definisao kao traumatično iskustvo, a iz ondašnje je to bilo normalno jer smo većina nas dobivali batine. Mislim da zbog toga još i danas kada nešto banalno pogrešim na poslu reagujem kao da sam nešto razbio i bojim se što će mama. Ono što je mene možda više oštetilo od batina je to što su oni uvek ignorisali ono što sam ja voleo, kao i kasnije moj uspeh, šta god da to značilo. A kada pričamo o fizičkom nasilju, to što je moja mama doživljavala je ostavilo velikog traga na mene i izgradilo moj ceo odnos prema ženama.

Moj otac je bio dobar čovek dušom, ali težak karakterom. Ta se težina pojačavala kad bi se napio, a pio je stalno. Pored fizičkog nasilja koje je doživljavala, bilo je prisutno i psihičko. Sećam se kada je jedne noći otac, u mrklom mraku, u tek pokošeno polje pored koga je parkirao kamion, bacio ključ od kamiona i rekao majci da ga nađe. Mama i ja smo tražili taj mali ključ baterijskom lampom, a ja sam gledao u maminu kosu iz koje je izlazila para jer ju je tek minut pre toga oprala. Njena kosa je bila vlažna i topla, a napolju je bilo hladno. Takva sećanja mi, doslovno, izazivaju bol u stomaku. Moja je majka često bila objekat ponižavanja mog oca. Imam utisak da je njoj govorio sve ono što nije smeo da kaže drugima.

Pišete u pjesmi "Možda zato što sam rođen na Dan pobede nad fašizmom" da ste feminist. Što za vas to znači?

Za mene je to način na koji gledam svet, a na osnovu toga kako su me naučile žene. Mene definiše to što sam odrastao sa babama, majkom, ženama. Znate kako žene vode računa o tome kako će da se preživi? Tako sam vrlo rano shvatio kako se snalazi i opstaje. Odnos prema drugim ljudima, odnos prema nasilju, odnos prema ratu, odnos prema svemu sam gradio, otprilike, na tome šta bi moja baba mislila o tome. Koliko god sam se bavio gej pravima, mislim da se ništa neće promeniti dokle se globalno ne promeni odnos prema ženama.

Verujem da mudrost sveta leži u ženama, ali da je ta mudrost potpuno nevidljiva. Čak i jezički, ne postoji ekvivalent u ženskom rodu za mudraca, zar ne? Ako postoji nešto što sam naučio od žena, to je holistički pogled prema svetu, ljudima, emocijama, stanjima, pa i klasnim pitanjima. Kada ljudima na zapadu pričam svoju priču i kroz šta sam prošao, kažu da je to previše. Možda jeste, ali ja sam imao majku, babe, komšinice, sve žene koje sam sretao i koje su me naučile kako da preživim, a da ne postanem loš čovek. To je za mene feminizam. Imajući svo ovo znanje, moja je obaveza da ga, kao neko ko se identifikuje kao muškarac, primenjujem, čuvam i širim, ali da uvek naglašavam da ono dolazi iz iskustva žena. Nemam drugi izbor nego da budem saveznik ženama.

(Foto: Jon Yee)

 

Osećanje da nekog mrzim mi je uvek bilo strano

Sudeći po pjesmama, u vašoj porodici ima dosta četnika, kako ih sami nazivate, a vi ste se pak bavili antiratnim aktivizmom sa Ženama u crnom. Kako ste se odmetnuli na tu stranu?

I s mamine i s tatine strane imam te koji veličaju četnike, drže njihove postere i bore se za neku istinu o četnicima. Kako sam bio izložen tome, rano sam prepoznao da voleti moje nekako nužno znači mrzeti druge. Kasnije sam shvatio da se to zove nacionalizam. A osećanje da nekog mrzim mi je uvek bilo strano. Nekog treba da isključim, a sam znam kako je biti isključen ili nekoga treba da bijem, a ja sam znam kako boli kad te neko bije. Nisu mogli da me dobiju za to. Nekad mislim da bi moja šira porodica lakše prihvatila da sam gej, nego što su mogli da prihvate da sam antinacionalista, antifašista, da nemam problem da odem u Sarajevo ili u Hrvatsku, da ne mislim da su svi Hrvati ustaše. Da sam gej bez političkog stava, to bi nekako prihvatili. Ovo im je prosto bilo previše.

Cijelom zbirkom se provlači memla siromaštva, mada su vam oboje roditelja radili. O radničkoj klasi u Jugoslaviji se rijetko govori kao o siromašnoj, dapače, uglavnom se govori o sigurnosti u kojoj je živjela radnička klasa, imali su sigurne zaposlenja, dobivali su stanove i išli na more u radnička odmarališta. Vaše je iskustvo očigledno drugačije?

Ja sam video klasu unutar radničke klase. Moj tata je bio vozač kamiona u jednoj firmi, a mama mi je imala tu smešnu poziciju referenta za obračun goriva u prevozničkoj firmi. Moji roditelji nikad nisu imali pasoš, nikad nisu išli u inostranstvo, nikad nismo otišli na letovanje. Njihov maksimum je bio doček nove godine. Uvek smo bili u modusu preživljavanja. I 1980-ih je bila muka, a 1990. je bila kolektivna muka u Srbiji i onda su došle 2000-te sa svim tim privatizacijama i oni su stradali. Tata je dve i po godine odlazio u firmu, a nije dobio jedan pišljivi dinar za to.

Sećam se kad je lepio cipele jer nismo mogli da kupimo druge. Nažalost, moji roditelji su i umrli u bedi. Tata je ostao bez posla, imao je 50 i nešto godina i niko nije hteo da ga zaposli. On je bio zgodan čovek i imao je jako lepe mišićave muške noge, a zadnji put kad sam ga video bile su tanke s čvornovatim kolenima. Mislim da je to dobio od toga što je na privremenom poslu bukvalno bio u reci do pojasa da bi glačao daske za luksuzni nameštaj.

Savremena Kanada je zasnovana na kolonijalizmu i kapitalizmu, ovde je novac jedina mera vrednosti. Sve je polarizovano između puke zabave i duboke depresije. Nema ničeg između

I pišete o toj slici u pjesmi "Mom ocu nakon četiri godine". 

Da, ta slika njegovih nogu mi je bila tako poražavajuća. Mislim da se tata i ubio nakon što je mama umrla jer nije znao kako će da preživi bez nje. Ona je imala malu penziju, a on nije ni penziju stekao. Prosto se izgubio nakon njene smrti. To siromaštvo je uvek bilo prisutno u porodici i uvek je ostavljalo neke posledice.

Biste li mogli napisati tako bespoštednu zbirku po sve, i vaše bližnje, i vas i vašu prošlost, da su vam roditelji živi?

Ne, ne bih. Njihov odlazak je zahtevao zaokruživanje cele te priče sa njima. Nakon što sam bio 2013. u Velikom bratu, bilo je veliko interesovanje da se nekako više zna o meni i onda sam napisao knjigu, ali nisam tu izneo puno stvari. Tako da dok roditelji nisu otišli s ovog sveta, nisam bio spreman da to iznesem.

U smislu da ih poštedite ili?

Prosto činjenica da su živi je držala mnoga te osećanja on hold. A možda je postojala i ta neka pošteda da ih ne ogolim na način na koji oni možda ne bi želeli. Kad sam ostao sam, više nisam imao kome da se pravdam, nema me ko pozvati i reći kako si mogao to da napišeš.

U pjesmi "O traumi krvi" pišete da vam je prijateljica rekla da kada budete otišli u drugu zemlju i govorili drugim jezikom, da ćete i misliti na drugačiji način, i dodajete da je to točno. Kako drugačije mislite?

Jezik mi je postao veoma važan. Maternji jezik je nužno vezan za emocije. Govorim engleski, ali ga ne osećam, za mene je to tehnički jezik, njegova svrha je puka komunikacija, nema ničeg iza. Maternji jezik, srpski jezik, BHS jezik kako ga zovemo, ima emociju, istoriju, iskustva koja sam prošao. Na engleskom komuniciram, na maternjem mislim i osećam.

 

Kroz aktivizam se borimo sa sopstvenim demonima

Kakav vam je život pružila Kanada?

Tačno je sedam godina da smo moj partner i ja u Kanadi. Dala mi je stabilnost i priliku da živim jedan malo lagodniji život. Mogu da planiram, to u Srbiji nikad nisam mogao. Dala mi je i luksuz vremena i mentalnog prostora da mogu da mislim o stvarima o kojima možda ne bih razmišljao, i da pišem. Ali mi je i dala da razumem da ne postoji savršeno društvo, što mi je važno kao političkom biću. U Kanadi se živi bolje u odnosu na Srbiju u mnogo aspekata, ali nije savršeno. Savremena Kanada je zasnovana na kolonijalizmu i kapitalizmu, ovde je novac jedina mera vrednosti.

Postoji mnogo LGBT ljudi koji su se autovali svojim porodicama i prijateljima gledajući me u TV emisijama ili su, zahvaljujući meni, otvorili diskusiju o Prajdu, pravima, jednakosti. Meni je to dovoljno

Novac, silina, moć su odlike zapadnog društva. Sve je polarizovano između puke zabave i duboke depresije. Nema ničeg između. Nema ovde uživanja u malim stvarima jer je sve lako dostupno i sve se uzima zdravo za gotovo. Ovaj svet dugo nije ostao kolektivno gladan i kreira i bavi se problemima koji to nisu. Tako da mi je Kanada na jedan ironični način pomogla da zavolim prostor iz koga sam pobegao. U zadnje vreme mi je Kanada i neka vrsta malog rehabilitacionog centra jer me Srbija naučila da budem konstantno u preživljavačkom modu pa sad pokušavam da se izvučem iz toga i da shvatam da život ne mora uvek da bude taj neki grč na koji sam tamo navikao. To ide malo teže tako da sam zbog svega toga trenutno na lekovima.

Kad gledate, s jedne strane, na to šta ste postigli ili poboljšali u Srbiji kao aktivist, a s druge, koja je bila cijena toga u smislu bijega iz zemlje pa i terapije lijekovima danas? Što kažete, je li vrijedilo?

Jeste, apsolutno jeste. Ako ti je cilj da stvoriš određenu promenu, svaki aktivizam nosi ogromnu količinu stresa i rizike. Ja sam svega toga bio svesan. I mislim da sam kao osoba mnogo sazreo kroz ta iskustva. Dobivao sam batine konstantno tokom tih 20 godina aktivizma u Srbiji i nisam odustao sve do trenutka kad je ozbiljno postalo rizično i kada sam shvatio da više nemam kontrolu nad tim rizikom. To je bilo kada se Vlada umešala i kad su počeli da mi prete. Ne osećam ni kajanje, ni žaljenje ni neku težinu zbog svega toga. Kada pratim što se dešava oko Beograd Prajda i vidim neke nove mlade ljudi, raduje me da sam doprineo stvaranju prostora za njih. Taj prostor je neko napravio za mene jednom, a moj angažman je stvorio prostore za neke druge ljude.

Što sam stariji, sve više razumem da je važno da ljudi rade stvari u koje veruju, bez obzira na to da li one drugima izgledaju kao besmislene. Aktivizam nije samo borba sa nepravdom u svetu, to je borba sa dubokim nezadovoljstvom unutar nas samih. Aktivizam je najsebičnija stvar kojom se bavimo, jer radeći to, borimo se sa sopstvenim demonima. Ako je tako, onda se nađe snaga da se uđe u javni prostor i ta unutrašnja borba dobija drugi smisao, ona pomaže drugima.

Možda nisam uspeo da donesem Zakon o istopolnom partnerstvu u Srbiji, ali postoji mnogo LGBT ljudi koji su se autovali svojim porodicama i prijateljima gledajući me u TV emisijama ili su, zahvaljujući meni, otvorili diskusiju o Prajdu, pravima, jednakosti. Meni je to dovoljno. Nedavno sam, sasvim slučajno, stupio u kontakt sa jednim umetnikom koji je sa naših prostora, a koji je jedan od najperspektivnijih umetnika u svetu. Rekao mi je da se porodici autovao gledajući me svojevremeno u regionalnom Velikom bratu. Eto, mene je tamo doveo aktivizam, a nekome je to, verujem, promenilo život. Gledajući u tog momka i u mnoge druge LGBT ljude, vidim da je vredelo.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma