U musavim političkim prilikama u kakvima živimo, u kojima veteranske udruge primjerice mogu diktirati tko će, a tko neće nastupiti na Danima piva u Karlovcu, mnogi su se pribojavali kako će proći koncert Momčila Bajagića Bajage u zagrebačkoj Areni, ali sve je bilo kako treba: na nastupu na kojem je promovirao zadnji album ‘U sali lom’ i ujedno obilježio 35. godišnjicu svoga rada, osam tisuća ljudi zajedno s njim i Instruktorima pjevalo je njegove najveće hitove, od ‘Ti se ljubiš (na tako dobar način)’ i ‘Zažmuri’, do ‘Tamare’ i ‘Dobro jutro, džezeri’, a energija u dvorani bila je takva kao da posljednjih ratova nikada nije bilo. S Bajagom smo razgovarali neposredno prije zagrebačkog koncerta o njegovoj karijeri, o tome što mu znači muzika, o devedesetima, o onima koji su otišli i o njemu koji je ostao…

Pesmu ‘Moji drugovi’ napisao sam putujući po svetu i gledajući moje drugare koji su se skrasili od Švedske do Južne Afrike. Vlada Divljan je bio u Australiji, Koja u Londonu, Pava iz Plavog orkestra u Torontu… Ona pogađa senzibilitet rasutosti bivših Jugoslovena

Kada se osvrnete na 35 godina svoje karijere, kakav osjećaj imate?

Pa prvo imam osećaj da mi je sve to brzo prošlo, jer iako 35 godina postoji moj bend Bajaga i Instruktori, pre toga sam šest godina svirao u Ribljoj čorbi, tako da je to ukupno 41 godina karijere. Sada sam u stvari, precizno rečeno, pred 35. godišnjicom, zato što smo Instruktori i ja prvi koncert održali u aprilu 1984. u zagrebačkom Kulušiću. Kada smo slavili 30 godina rada, hteli smo opet da sviramo u Kulušiću, ali smo shvatili da on više ne postoji pa smo koncert održali u zagrebačkoj Tvornici, što otprilike odgovara toj klupskoj atmosferi.

Opštenarodno veselje

Što se sve u međuvremenu promijenilo?

Mnogo toga se promenilo. Prvo, na globalnom nivou rok više nije dominantna muzika, nije više na prvom mestu nego tek na četvrtom, ispred njega su već dugo tehno, rep i neki drugi pravci. Zatim, pojavili su se internet, mobilni telefoni i digitalna civilizacija i to je potpuno promenilo način na koji se muzika prihvata i sluša. Sada opet mogu da kažem da je muzička oprema bolja nego u vreme kada smo mi počinjali, pa onda bendova ima više sa, kao što rekoh, sasvim različitim stilovima. U 35 godina puno toga se izmenilo, ali muzika našeg benda je ostala ista i na naše koncerte dolaze ljudi, kako je nekada govorio ‘Politikin zabavnik’, od sedam do sedamdeset i sedam godina. To je dobro jer onda naši koncerti često liče na opštenarodno veselje.

Jednom ste rekli da ste održali više koncerata u Mariboru nego u Beogradu – kako je to moguće, čak i ako nije istina?

Skoro da je to istina, iako sam sklon da kada o tome pričam, ponekad preteram, ali u Mariboru smo nekako baš puno svirali i uskoro ćemo opet. Nije da smo nešto insistirali niti smo u Mariboru toliko popularni, ali tako se poklopilo. Na primer, svirali smo redovno deset godina za jedan muzički program koji se zove ‘Piše se leto’, pa onda za zimski program pod nazivom ‘Srebrna lisica’, zatim na festivalu Lent, pa za Božić, za studente i tako se puno tih koncerata nanizalo. Verovatno je i da nas Slovenci vole: imali smo prvi koncert nakon raspada Jugoslavije baš 1994. u Sloveniji i od tada tamo sviramo, u svakom mestu gde ima struje.

Teme pjesama vašeg novog albuma ‘U sali lom’ kao da nas vraćaju u osamdesete, mogli bismo reći da ste uvijek drugačije i uzbudljivo isti…

To je istina. Kada napravim novi album, uvek mislim da sam napravio nešto skroz drugačije, a onda mi ljudi kažu da to jeste drugačije, ali ‘liči na tebe’. Pa da, suština je u tome da čovek ne može da pobegne od sebe. Ipak, trudim se da razbijem taj kliše istog i u tom smislu imam sreću da volim različitu vrstu muzike, pa onda u mojim pesmama ima elemenata džeza, klasične muzike, do rocka, etno-muzike, popa i bluza.

Ranije sam verovao da svirkom na protestima i sličnim angažmanom mogu nešto da promenim, ali onda sam shvatio da političke promene treba da se odvijaju na puno ozbiljniji način. Ako nešto hoću da kažem, to govorim kroz svoju muziku

Kako objašnjavate svoj muzički senzibilitet: vi ste urbani, pomalo opasan momak mekog srca ili nešto drugo? Što zapravo tražite u muzici?

Da sam baš opasan momak – teško. Naprosto, kroz svoje pesme predstavljam ono što osećam i što mislim. Počeo sam da ih pišem sa 14 godina, a sa 20 sam počeo da ih objavljujem. Napisao sam 300 do 400 pesama, što za sebe, što za druge, tekst, muziku ili sve to zajedno; za svoj bend sam napisao oko 120 pesama i nisu sve bile dobre. Kada napišem pesmu, sačekam dva-tri dana i provučem je kao kroz neki lični filter i onda pogledam kakva je. Onda neke pesme više nikada ne dorađujem, a neke radim dalje, ako vidim da imaju smisla. Retko kada napravim pesmu iz prvog pisanja; uzmem gitaru i sviram i ako vidim da mi se to sviđa, počnem da beležim…

Vaš put nije put angažiranog muzičara, no jeste li razmišljali o tome da vaše pjesme neprestano svjedoče o nekom dubokom prijateljstvu među ljudima ili narodima, prijateljstvu koje je u međuvremenu proćerdano?

Odrastao sam u generaciji kada su hipici bili popularni i sada, nakon puno godina, ja i dalje verujem u filozofiju hipi pokreta. I danas se sećam tih vremena. Nekada je više bilo kontakata među ljudima, više se putovalo i družilo, ali oni koji danas imaju priliku i potrebu da se vide, jer na primer u Beograd danas dolaze mnogi bendovi iz bivših jugoslovenskih republika, to su ljudi koji su i sada moji prijatelji. Nekada je postojala parola o bratstvu i jedinstvu, ali mi smo se družili po esnafskom interesu, sličnom ukusu i sklonostima. Ne sećam se da sam se ikada posvađao sa nekim od njih iz političkih razloga, a družim se sa mnogim muzičarima sa čitavog ovog prostora. Sa svima sa kojima sam bio prijatelj pre 20 ili 30 godina prijatelj sam i danas.

U pjesmi ‘442 do Beograda’ govorite o karavani između Zagreba i Beograda koja prolazi dok psi laju. Kasnije su ti psi toliko snažno zalajali da su u toj karavani bili isključivo nesretnici prošlih ratova?

Kada sam 1986. pisao tu pesmu, to je bilo u vreme našeg albuma ‘Jahači magle’, nisam mislio na ono ružno što će se kasnije desiti i ona nije nužno bila vezana uz put Beograd – Zagreb. Ta pesma je tada prvenstveno bila inspirisana činjenicom da smo mi muzičari stalno na putu, da je kuća daleko i da smo uvek, bez obzira na to gde smo, udaljeni tih zamišljenih 442 kilometra od Beograda. Tako da sam u bilo kojem gradu u kojem smo gostovali, u Sarajevu, Zagrebu ili Skoplju, uvek govorio da su ti gradovi udaljeni jednako – 442 kilometra do Beograda. U odgovoru na vaše pitanje mogu da kažem da su svi naši putevi takvi, kada pogledate historiju čitavog Balkana, da su njima nesretnici prolazili na sve strane. Imam bolju pesmu na tu temu, pod nazivom ‘Ovo je Balkan’, u kojoj pevam da na tom Balkanu ‘svako može biti dušman i brat i svakih 50 leta izbije rat’, i to sam napisao zato što je tome tako i zato što nisam srećan zbog toga.

Pjesma ‘Moji drugovi’ bila je inspirirana vašim drugovima koji su se devedesetih rasuli po svijetu. Kako izgleda kada se s njima zaista sretnete?

Do raspada zemlje mi nismo imali potrebe da sviramo u inostranstvu, ovde smo imali po sto-dvesto koncerata i jedino smo odlazili napolje po opremu i instrumente. Kada su počeli svi ti ratovi, potražnja za turnejama je jako opala, a na domaćoj sceni počeli su da dominiraju tzv. dance i turbofolk. Veliki deo naše publike, ne samo iz Srbije nego i iz čitave bivše Jugoslavije, napustio je ove prostore i tada smo počeli da pravimo koncerte vani. U jednom trenutku, doslovno, češće smo svirali na Novom Zelandu nego u Nišu. Službeno, tu pesmu ‘Moji drugovi’ naručio je od mene režiser Miša Radivojević za svoj film ‘Ni na nebu ni na zemlji’, a stvarno sam je napisao još ranije, kao što rekoh, putujući po svetu i gledajući sve te moje drugare koji su se skrasili od Švedske do Južne Afrike. Moj drug Vlada Divljan je bio u Australiji, Koja je bio u Londonu, Pava iz Plavog orkestra u Torontu, da ne govorim o mojim školskim drugovima. To je vrlo istinita pesma, mi je često izvodimo jer dobro pogađa senzibilitet rasutosti svih tih bivših Jugoslovena.

Koliko vas, sasvim ljudski, diraju društveni problemi? Mnogi ljudi žive loše, a ovi prostori nikako da dođu na zelenu granu?

Da, naravno da me sve to dira i pomažemo gde god možemo, ali ne mislimo da to treba naširoko da reklamiramo. Kada sam bio mlađi, u vreme tih velikih promena u Srbiji krajem 1990-ih, aktivno sam podržavao studente i svirali smo na tim protestima i nagutali se suzavca, ali kada su ti protesti postali manje ozbiljni, udaljili smo se od njih. U suštini, ne interesuje me politika, pretpostavljam da neki ljudi imaju koristi od nje, ali meni je sasvim dobro u muzici i želim da u vremenu koje je ispred mene ostanem u njoj. Ranije sam verovao da svojim angažmanom na takvim događajima mogu nešto da promenim, ali onda sam shvatio da je to iluzija i da političke promene treba da se odvijaju na puno ozbiljniji način. Ako nešto hoću da kažem, to govorim kroz svoju muziku.

I dalje pjevate o ljubavi, čežnji, o dobrom zvuku i raspoloženju. Je li se i koliko senzibilitet mladih u međuvremenu promijenio?

Kako se vreme menja, tako se menja i senzibilitet ljudi, ali nešto se suštinsko, kada govorimo o ljubavi, istini, pravdi i poštenju, u tom senzibilitetu nije promenilo. Istina je opet da ova najmlađa generacija može da vas iznenadi: recimo, dogodi se da kada dođemo u neku salu, klinci neprestano slikaju mobilnim telefonima, a ja im kažem: ‘Sine, ‘ajde nemoj samo da slikaš, malo me i gledaj.’ Mladi danas funkcionišu tako da ako nisu slikali mobitelom, kao da nisu bili na koncertu. Ali kada podvučemo crtu, od Kulušića do danas, mladi se nisu promenili, vreme se promenilo.

Nema loše publike

U Hrvatskoj kao da ste kod kuće, ljudi vas vole, ali bio je i jedan otkazani koncert, onaj u Karlovcu. Kako gledate na tu neprestano nabrušenu situaciju?

Stvari uvek pokušavam da gledam na pozitivan način i da razmišljam o tome šta može dobro da se uradi. Usput rečeno, ja sam rođen u Hrvatskoj, u Bjelovaru, a majka mi je iz Grubišnog Polja. Danas tamo više nema nikoga od mojih rođaka jer su mnogi otišli, a stariji su umrli, iako sam kao dete tamo odlazio na letnje i zimske praznike i imao puno drugova u Grubišnom Polju, Velikim Zdencima i Daruvaru. Neki od njih i sada dolaze na moje koncerte. Gledam da ne preterujem sa tim koncertima, ne samo u Hrvatskoj nego bilo gde, želim da dođemo negde kada imamo nešto novo da pokažemo. Mislim da četiri godine nismo svirali u Zagrebu. Kada se dogode ovakve stvari kao što je lanjsko otkazivanje koncerta, u stvari samo jedno u Hrvatskoj, pokušavam da to iskuliram jer to zaista nema veze sa realnošću. U 35 godina karijere jedan otkazani koncert i nije tako strašno.

Poznajete narode i narodnosti ovih prostora. Koliko smo slični, a koliko različiti?

Dosta smo slični, u nekim stvarima smo različiti, ali u stvari svi smo mi više-manje isti. I to ne samo narodi na prostoru bivše Jugoslavije. Nema razlike kako reaguje publika na dobru muziku na Novom Zelandu ili u Kruševcu. Predrasuda je da su Makedonci temperamentniji, a Slovenci hladniji – često može da bude obratno. Ako je pesma dobra i ako je kvalitetan bend, svi reaguju isto. Od onoga na bini zavisi kakva će biti publika. Nema loše publike, ima samo loših bendova.

Ostali ste ovdje, iako su mnogi otišli. Je li i zašto vrijedilo ostati?

Da ovde ostanem, nije uvek i do kraja bila moja svesna odluka. Kada je bilo najgore, 1992-93., nameravao sam da se iselim u Kanadu, čak sam počeo da skupljam papire. Onda smo počeli puno da sviramo po inostranstvu i shvatio sam da je to otprilike isto: radio sam napolju, a živio ovde. Vidio sam mnogo naših ljudi koji žive preko i tu takođe nema pravila: neki su jako sretni, a neki se baš i nisu snašli. Uglavnom svi koje poznajem materijalno dobro žive, ali mnoge vuče nostalgija i nije lako zaključiti kako se stvarno osećaju.

Postoji li neka tajna pjesma ili neka intimna tema o kojoj još niste pjevali?

Verovatno postoji, ali kada bih znao koja je to pesma, odmah bih seo da pišem… Kada ste mladi, šta god da radite, imate puno energije i mnogo ideja, a ja se nakon 40 godina rada, tristotinjak pesama i 12 albuma pitam da li je još nešto ostalo o čemu nisam pevao.