Oni imaju svoje aPSAne, svoje aKERane, svoje aherone, svoja kazaništa ni za šta, svoje štaledije za svoje trage, svoja lažališta za slatke drahme i medne kohmedije, i spomenice za svoje akamedske menice, i mediteranske nice za svoje uterinske ptice. Oni imaju svoje uniformitete i perverzitete, svoje univerzitete, svoja svemučilišta, svoje galone, svoje diplone i svoje salome, svoje herone i svoje baroje, svoje barove i svoje kaparee, svoje katede i svoje katedre. Oni imaju svoje geštapove i svoje palicije, svoje drektektive i svoje delteldinge sa četiri lista. Oni imaju svoje premiere i svoje replize, i svoje monaške lize, svoje sahertorte i svoje lakovane mazočizme. Oni imaju svoje lojdove i svoje fordove, svoje lordove i svoje fiordove. Oni imaju svoje mlinove i svoja planove, svoje plinove i svoje klanove. Oni imaju svoje koktejlore, svoje zaplate i svoje palate i svoje plaže i svoje aplanaže. Oni imaju svoje PSArme, PSArmopevce, svoje ptopove, svoje šaltere i svoje ritere, svoje teze, svoje viteze, svoje proteze, svoje hipoteze i svoje mitraljeze. Oni imaju svoje katance i svoje lance, piramide i piramadone, i dansfinge i kamatedrale, i svoje anale i suecke kanale, svoje rituale i arhimandrile. Oni imaju svoje dogme i svoje sumnje, svoje skepse, svoje sepse, svoje pse, svoje SE i svoje JA. I svoje trobnice i svoje gvornice, svoje grobove i svoje robove, svoje pare i svoje gropare. Svoje JE i svoje SA. Oni imaju. Oni imaju naše nemanje. Naše NIJE i naše BEZ.
Jugoslavija kao mesto samosvojnog iskustva iako verovatno danas predstavlja rukavac iz koga nema daljeg putovanja (putovanja u središte 'te zemlje'), rukavac je na proplanku. Sa njega, naime, puca fantastičan pogled na ceo jedan iznova otkriveni krajolik: svet delovanja, akcija, pobuna, sukobljavanja, polemika, koje su prethodile gerilsko-partizanskom otporu i avnojevskoj deklaraciji kao nultim tačkama 'organizacije do pobede', određujući nesumnjivo njihovu trasu, pravac, kote
Ali mi imamo svoje pseće BIĆE, svoje vučje, svoje ljudsko BIĆEMO. I njihova stvar po sebi biće stvar za nas.
Marko Ristić, Turpituda, paranojačko- didaktička rapsodija (quasi una fantasia), 1933; izdanje sa crtežima Krste Hegedušića, Zagreb, 1938; zaplenjeno; reprint Liber, Zagreb, 1972.
Glavno mi je u životu: ‘I Proletbrigada’. Koča Popović, Zapisi na marginama rata, BIGZ, Beograd, 1988; (zabeleženo 14. septembra 1984).Danas, kada trideset godina nakon preciznog snimka ‘trenutka’ iz koga nam 1977. piše jugoslovenski(3) nadrealista i komunista Marko Ristić(4) zaključimo da i dalje živimo u istom (u pitanju su nominalne nijanse) ‘blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kome nema opstanka’(5), kao i da je rušenje jednog zida zazidalo, istovremeno, istim ciglama, na gomili i bez razlike, sva iskustva dosadašnjih revolucionarnih pokušaja, čini nam se više nego važnim vratiti se unazad, mnogo čemu singularnom iskustvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije stvorene na principima revolucionarne, antifašističke borbe za narodno oslobođenje. Povratak Jugoslaviji, rođenoj u partizanskoj borbi naroda i narodnosti, koji su svoju pripadnost novoj naciji i novom, bez povratka na staro, iskazivali ne pripadanjem veri, naciji, tradiciji nego upravo prevazilaženjem svih postojećih determinanti i identiteta u potrazi za univerzalnim, nije samo poziv na povratak na staro. Naprotiv, Jugoslavija kao mesto samosvojnog iskustva iako verovatno danas predstavlja rukavac iz koga nema daljeg putovanja (putovanja u središte ‘te zemlje’), rukavac je na proplanku: sa njega, naime, puca fantastičan pogled na ceo jedan iznova otkriveni krajolik: svet delovanja, akcija, pobuna, sukobljavanja, polemika, koje su prethodile gerilsko-partizanskom otporu i avnojevskoj deklaraciji kao nultim tačkama ‘organizacije do pobede’, određujući nesumnjivo njihovu trasu, pravac, kote. No idealni vidikovac zaklanjaju prolazne magline: aktuelne domaće ekspertize ‘jugoslovenskog eksperimenta’ završavaju šumom poricanja jugoslovenske singularnosti, ma koja bila njihova ‘grana’: izjednačavanje brozovske i staljinističke ‘diktature’ odnosno podvođenje svih ‘istočnoevropskih iskustava’ pod zajednički kontra-revolucionarni imenitelj ‘država-partija’ ili, sa druge strane, osporavanje ma kog revolucionarnog ili levičarskog predikata ‘jugoslovenskom istorijskom kompromisu’, uključujući i epidemiju novolevičarenja koje navrat nanos sklepanom ‘klavijaturom groze’ zapravo patetično rida o tome kako se ‘onda živelo bolje’. Uprkos svemu što nam zaklanja vidik, pogledajmo koje su demarkacione linije, linije razgraničenja jednog takvog politčkog pejzaža. Kada, čime, gde, počinje Jugoslavija u borbi stvarana(6)?
Odgovor na ovo pitanje svakako nije jedan, niti jednostavan.
Pozicioniranje spram nemogućeg
Da bismo videli gde su počeci partizanske borbe ‘za Jugoslaviju’, pođimo najpre od definicije partizanskog rata. Ako je partizanstvo pre svega drugo ime za gerilski, ‘nelegalni’ i ‘neregularni’ oblik borbe, šume njegovih jugoslovenskih, specifičnih ‘neregularnosti’ i diverzija svakako možemo potražiti i negde van koordinata prostora-vremena 1941–1945. Sa tih pozicija, u našem vidokrugu javiće se tri jaka stožera kroz koje se prelamaju svi dalji oblici revolucionarne borbe (partizanski rat) i njenih organizacionih formi (DFRJ, FNRJ, SFRJ), a koje ćemo zajednički nazvati Jugoslavija, kao ime singularne, univerzalističke, ‘žive, otvorene i raskriljene’(7) ideje koja nije tokom XX veka prestajala da traži svoju, lokalnu, privremenu formu.
Ono što spaja pomenute raznorodne izvore sa njihovim konkretnim obalama, terajući ih napred, nesumnjivo jeste njihov odnos prema nemogućem, odnosno borba sa pozicija nemogućeg. ...Kao zadati slap, neminovni tok u koji se slivaju prethodni izvorni uticaji, jugoslovenska partizanska borba je i sama logična posledica mišljenja i prakticiranja politike nemogućeg
Čvorišta tog kontinuiteta su(8):
1) jak regionalni radnički borbeni pokret XIX veka (u prvoj fazi pod jakim Marksovim uticajem i imperativom osnaživanja radničke klase i proletarijata) i početka XX veka (lenjinistički period osnaživanja partije) na području tadašnje Jugoslavije ili regija sa kojih je delovalo jugoslovensko stanovništvo (Trst, Beč itd.), uključujući sve oblike organizacije, povezivanja i akcija od kojih je veliki deo u ilegali, po zabranjivanju Komunističke partije Jugoslavije (štrajkovi, agitacije, propagandni materijali, radničke novine)(9);
2) pojava jugoslovenskog nadrealizma (kao mesta strujanja i prelamanja najgušćih polemika o dometima, pravcima i uslovima moderne levice koji su još uvek aktuelni. Ta modernost (jedna od glavnih preokupacija jugoslovenskih nadrealista), s obzirom na to da nema hronološku konotaciju, traje i danas;
3) snažan antifašistički, antikapitalistički, emancipatorski(10) i s njim tesno povezani antistaljinistički impuls i karakter jugoslovenske Revolucije i njenih revolucionara.
Oni će dati:
1) jugoslovensku partizansku borbu;
2) administrativnu tvorevinu Jugoslavija kao jednu od mogućih, prelaznih formi(11) ideje Jugoslavija, kao i sve singularne, kvalitativne skokove ove ideje (otpor RezolucijI Informbiroa, samoupravljanje, društveno-svojinski odnosi, nesvrstanost).
Ono što spaja pomenute raznorodne izvore sa njihovim konkretnim obalama, terajući ih napred, nesumnjivo jeste njihov odnos prema nemogućem, odnosno borba sa pozicija nemogućeg. Tako ćemo zapaziti da je pozicioniranje spram nemogućeg prisutno:
1) u preokretanju odnosa snaga jednog, primera radi, samoniklog štrajka tipografskih radnika Državne štamparije 1842. godine u Beogradu, u štrajku radnica fabrike bombona i slatkiša 1871. u Ljubljani, pobuni mornara u Kotoru koji na svojim brodovima ističu crvene zastave 1918. (i od kojih četiri ‘crvena komandira’ bivaju osuđena na brzu smrt streljanjem), generalnom štrajku željezničara Jugoslavije 1920, štrajku 900 brijačko-vlasuljarskih radnika gotovo svih frizerskih salona Zagreba 1939(12), ili drugih oblika sponatnog i organizovanog otpora i prevratničkog delovanja sa pozicija ‘bili smo ništa postanimo sve’.
– u otelotvorenju mnogobrojnih radničkih novina u ilegalnim uslovima, zaplenjivanih najčešće već posle prvog broja, i nastavljanih pod drugim imenima, kao i u svim propagandnim materijalima, lecima, brošurama, knjigama, ilegalnim političkim okupljanjima, raznim radničkim društvima u periodu XIX i s početka XX veka.
Ovde je nezaobilazno pomenuti brošuru Naša sporna pitanja, Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije iz 1920, kao snažan kritički akt ‘komunističkih drugova i drugarica Beograda, Sarajeva, Zagreba i unutrašnjosti’ upućen sedištu III internacionale, a u cilju emancipacije od ‘diktata manjine’, udaljene i otuđene partijske hijerarhije koja unosi zabunu u lokalne jugoslovenske datosti revolucionarnih priprema, a koji počinje sa ‘nemogućim zahtevima III internacionale’.
Tako ćemo zaključiti da je jugoslovensko iskustvo dijalektička sprega singularnih iskustava: potpuno novog nadrealističkog promišljanja uslova levice s jedne strane, antistaljinističkog imperativa s druge, i striktno lokalnih datosti
‘Želeći da Internacionala bude isključivo njihov organ, ruski su boljševici izdiktirali na II kongresu statut i uslove za članstvo u III internacionali koji će se u primeni pokazati savršeno nemogućim, a za posledicu će imati jedino opšte cepanje svih oblika radničkih organizacija u svim zemljama.’(13)
2) Nemoguće je u srcu jugoslovenskog nadrealističkog delovanja, a upravo i u imenu centralnog nadrealističkog časopisa pokrenutog 1930. godine u Beogradu (Nemoguće/ L’impossible) kroz koji se prelamaju osnovne linije borbe nadrealističke grupe ili kako to nadrealisti kažu, borbe ‘nemišljivog i mišljivog’(14), nadpostojećeg i postojećeg, ‘raslobođavanja’ dogmatske Levice, delovanja na nju vraćanjem na delovanje ‘iz nje izvan nje’(15).
3) Mišljenje nemislivog stoji takođe u svakom antifašističkom, ali i antistaljinističkom otporu. Tako, koliko su nemisljivi slogani tipa ‘Bolje rob nego grob’ izgovoreni kao spontani odgovor masa na kapitulaciju jugoslovenske vlade marta 1941 , toliko je nemisliv i Bilans sovjetskog termidora – prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji staljinskog terora Živojina Pavlovića iz 1941, koji predstavlja jednu od najautentičnijih kritika staljinizma u svetskim razmerama.(16)
Kao zadati slap, neminovni tok u koji se slivaju prethodni izvorni uticaji, jugoslovenska partizanska borba je i sama logična posledica mišljenja i prakticiranja politike nemogućeg(17). Na ovom mestu je upravo nemoguće ne pomenuti knjigu Miklavža Komelja Kako misliti partizansko umetnost (Ljubljana, Založba, 2009) kao jedan od najdragocenijih dokaza da je ideja Jugoslavije i borbe za tu ideju postoji sve dok se o njoj (uvek iznova) misli. Zastupajući tezu da partizanska umetnost, nastala u srcu partizanske borbe, zauvek pomera koordinate mogućeg i nemogućeg, postojećeg i nepostojećeg, opstajući u dijalektici praznog prostora, preloma između onoga što jeste i onoga što će tek biti, Lotreamonovog (Lautreamont) imperativa ‘da će poeziju, baš kao i slobodu pevati svi’, (zajedno sa onima kojih više nije, da novih bude), ova knjiga na najautentičniji način svedoči o singularnosti jugoslovenskih partizanskih borbi koje su zauvek otvorile perspektive nemišljenog, nedomišljenog, zauvek nedovršivog (rezervoara ) ’stvarnosti koja se menja baš kao samo umetničko delo’(18).
Na kraju, administrativno otelotvorenje i prolazna, državna forma ideje Jugoslavije i svih prethodnih pritoka i uticaja nije mogla ništa drugo nego da i sama nikne na pragu nemogućeg, države ‘sa 5 lista’ koja je izašla iz okvira svih postojećih mogućih paradigmi ‘socijalističke države’, iskušavajući sopstvenu nemogućnost po cenu najžešćih unutrašnjih preloma i protivrečnosti, do ’dokinuća’(19).
Dijalektička sprega singularnih iskustava
Tako ćemo zaključiti da je jugoslovensko iskustvo dijalektička sprega singularnih iskustava: potpuno novog nadrealističkog promišljanja uslova levice s jedne strane, antistaljinističkog imperativa s druge, i striktno lokalnih datosti.
Ako su pomenute tri (a ima ih svakako mnogo više) tačke početni reperi revolucionarnog političkog pejzaža Jugoslavije, koji sa mesta naše trenutne osmatračnice prerastaju u partizanski rat i večnu borbu (za) Jugoslaviju ( uključujući njenu, administrativnu, državnu formu), drugo ime ‘neprekidnog osvajanja dijalektičkog prostora slobode’, odnosno jedne dugačke partizanske, iregularne borbe (koja još uvek traje), čini nam se da se ceo horizont ‘skuplja’ i jasno očituje u jednoj tački: figuri singularnosti, stremljenja i strujanja dijalektike jugoslovenskog nadrealizma, kao amblematske, paradigmatske par excellence figure Nemogućeg, koju baš iz tih razloga stavljamo u centar ovog mogućeg petokrakog horizonta obeleženog velikim transparentom slobodnog stiha Jugoslavija: partizanski rat – administrativna nužnost – nadrealizam – antistaljinizam – lokalne datosti radničke borbe.
‘Najzad, posle tadašnjih političkih događaja i kraljevske diktature (1929), stvari su krenule brzim tokom: 1932. više hapšenja i dve osude na robiju, od tri do pet godina, od strane Suda za zaštitu države – tadašnji ’specijaliteti kuće’. Tako je postalo jasno da su dijalog nadrealizam–marksizam, Duh–Revolucija, spor između ’treba promeniti život’ i ’treba preobraziti svet’, u to vreme u nekim zemljama, postali drama socijalne borbe, a ne samo, kao na drugim mestima, gotovo samo teorijska rasprava. Nadrealizam, jedna posebna (20) forma nadrealizma, dobila je u toj borbi jednu ozbiljnu notu i tako ušla u našu istorijiu’, reći će Dušan Matić, u knjizi Breton iskosa (Nolit , Beograd, 1978), dopisujući se ‘toliko godina kasnije’ sa svojim francuskim drugovima o nadrealizmu, pokušavajući da dotakne baš tu singularnost kojom se jugoslovenska nadrealistička grupa razlikovala od matične, francuske i na neki način ‘nadstvarnovala’ njenu stvarnost, ili kako će to u jednom pismu Matić reći ‘znala nešto više nego francuski nadrealisti’.
Jugoslavija je tako postala jedina zemlja na svetu u kojoj je jedan aktivni nadrealista postao komandant Prve proleterske brigade i šef Generalštaba Jugoslovenske Narodne Armije (Koča Popović), odnosno zemlja čiji je nekadašnji ambasador nadrealista (u Parizu, Marko Ristić), na kraju svoje karijere sasvim nadrealistički dosledno i odgovorno, pisao poetsko-politički telegram vanzemaljcima(21) ‘u cilju prevzilaženja trenutnih političkih kriza na zemlji'.
’(…) UNIVERZALNI SMISAO I ISTOVETNOST SVOJE LJUDSKE SUDBINE (…) U CILJU OSTVARENJA JEDINSTVA ČITAVOG LJUDSKOG RODA (…) KAO PREDUSLOV JEDNE NEISCRPNE GALAKTIČKE BUDUĆNOSTI STOP (…) JER ĆE SVEST POBEDITI MEĐU ZVEZDAMA.’, Radiogram, Vjesnik u srijedu, broj 452–453, 1. januar 1961.
Jugoslavija je tako postala jedina zemlja na svetu u kojoj je jedan aktivni nadrealista postao komandant Prve proleterske brigade i šef Generalštaba Jugoslovenske Narodne Armije (Koča Popović), odnosno zemlja čiji je nekadašnji ambasador nadrealista (u Parizu, Marko Ristić), na kraju svoje karijere sasvim nadrealistički dosledno i odgovorno, pisao poetsko-politički telegram vanzemaljcima 'u cilju prevzilaženja trenutnih političkih kriza na zemlji'
Kako je jugoslovenski nadrealizam zapravo predstavljao specifični koridor proboja, ‘dijalektički poliskop’(22), neprekidnu borbu za slobodnu teritoriju strujanja između borbi: dogmatskog i otvorenog komunizma, socijalističkog realizma i modernizma, istorijskog i dijalektičkog materijalizma, filozofije-nauke i(li) poezije u izgradnji nove svesti, borbi za prevazilaženje proste teorije odraza (ma koje stvarnosti) i neprekidne dijalektike postojanja, nadpostojanja i postajanja, preokupiran modernom(23) (jugoslovenskom) misli, nije čudo što je bio napadan, i odbacivan sa svih strana.
’(…) Ondašnje društvo osetilo se pogođeno od nadrealizma više nego od levice. Imali smo utisak da je javnost, naročito ona koja nije bila sklona levici, osetila u nadrealizmu veću opasnost od socijalne literature. (…) Na levici su nas stavljali u tabor desnice i obratno, a na desnici su nas smatrali levičarima; (…) Neposredno posle izlaska ’Položaj nadrealizma u društvenom procesu’, došli smo do uverenja da postajemo sve opasniji za levicu, jer smo imali uticaja na mlađu generaciju, posebno onu koja je bila obrazovanija. Levica je želela to da prekine. Na levici je međutim došlo do neke vrste razlaza. Ona nije bila jedinstvena u odnosu na nas, što nas je ohrabrivalo.’, Đorđe Kostić, U središtu nadrealizma, Sukobi, Biblioteka grada Beograda, 1991.
Osuđivan i sleva i zdesna, optužen za ‘imposibilizam’, jugoslovenski nadrealizam najviše je kritikovan baš sa pozicija tradicionalne levice.
‘Nekritične kritike’ (na pomenuti Nacrt za fenomenologiju iracionalnog), kako ih je nazvao Koča Popović u Hronici lumbaga ili slavenskoj bindi, dolazile su čak i od strane ‘najvernijih’, na primer revolucionara Dušana Nedeljkovića, Matićevog prijatelja i saborca, koji u tekstu Jedna himna imposibilističkoj filozofiji kaže da je ovo ‘knjiga koja samo navlači dijalektičke rukavice’(24), dok bi se njeni autori ‘mogli nazvati imposibilistima’, da bi na kraju, paradoksalno, karikirao ono što je zapravo tačka oslonca celokupnog nadrealističkog ‘stajanja na litici’. ‘Kako pomoći nemogućem da se iz mraka materije, tj. podsvesti rodi?’ ‘I moćno blešti i zveči ovo duhovno oružje u neredu zamahnuto za Nemogućim’? Uočićemo da Nedeljkovć upravo napada ‘pozociju nemogućeg’ na kojoj su jugoslovenski nadrealisti bazirali svoju tačku opstanka.
Sve ove polemike još jednom potvrđuju potrebu vraćanja izvorima revolucionarne borbe i misli u Jugoslaviji, pokušavajući da promislimo njihov kontinuitet i diskontinuitet. Jer sa druge strane, pletivo jugoslovenske, dijalektičke singularnosti na kojoj insistiramo, ne bi nikada bilo moguće da nije bilo udela i te tradicionalne, marksističke, ali antistaljinističke levice(25), koja se otvoreno suprotstavlja nadrealizmu, a čiji lenjinistički deo dragoceno predstavlja Dušan Nedeljković, filozof, prevodilac , upravo pokretač ‘Biblioteke marksizma–lenjinizma’, septembra 1943, u selu Trnavi, na Majevici, u partizanskoj bolnici gde se ‘posle Sutjeske, teškom sepsom, kao posledicom šrapnelskih rana’, našao prikovan i skoro nepokretan (…) ‘zaboravljajući, uz nacrte ove biblioteke, na rane iz kojih je gnoj nezaustavljivo točio’(26) (D. N., Lenjin i filozofija, Naučno delo, 1969)
Tako se kroz jugoslovenski nadrealizam možda najbolje uočava borba svih, čak i danas aktuelnih tendencija levice. Konsekventna forma angažmana za jugoslovenske nadrealiste ostala je dvostruka : u periodu 1941–1945, ubijanje neprijatelja poezijom (Ristić)(27) naspram potezanja hladnog oružja, za nadrealiste je do kraja ostala dijalektička bitka.
‘Tako da počev od izvesne tačke (…) izvesna kao nepogrešivost misli misao koja, ma koliko sanjala, ne može da ne dopre do buđenja, do tog i tog šamara, do te i te puške(…) koje je oslobođenje.’(28)
Ili kako to Đorđe Kostić(29) u knjizi U središtu nadrealizma kaže: ‘Zvanična levica je prihvatila nadrealiste, kao revolucionarne aktere, ali ne i nadrealizam.’
Nadrealisti definišu partizansku borbu i narodnooslobodilački rat
Pogledajmo na kraju kako sami jugoslovenski nadrealisti definišu partizansku borbu i narodnooslobodilački rat u kome su mnogi od njih i sami učestvovali:
‘Mislilac i kulturni radnik, marksista i partijski borac, čovek kome je uistinu na levoj strani grudi kucalo srce pravog čoveka, šta je drugo, pod navalom fašizma, u životnoj negaciji te negacije života mogao postati Veselin Masleša do partizan? Partizan. To je ta reč kojom možemo, čistom i neistrošenom, blistavom, da dostojno pozdravimo mrtvog druga Vesu Maslešu, odavde sa ove rumene obale novog života, koja je iz partizanstva izrasla kao što rastu koralni sprudovi, spasonosna, ponosna, čvrsta. Izronili smo iz ludog vrtloga u moru guste crne lave rata i ropstva. Ovde počinje naše kopno spasenja i budućnosti, stvoreno blagodareći partizanima, i samo partizanima. Najlepša reč. Tim blistavija, tim čistija, što su je više klevetama okušali da uprljaju.’
Marko Ristić, Objava poezije, Na dan dvogodišnjice smrti Veselina Masleše (poginuo na Sutjesci), Srpska književna zadruga, Beograd, 1964, str. 269.
’(…) Ideja bratstva i jedinstva naših naroda, ta ideja kojoj je narodnooslobodilačka borba prvi put u istoriji tih naroda dala konkretnu sadržinu, ta ideja koja kroz našu veliku socijalističku Revoluciju postaje stvarnost, ta ideja baš time što je sada stvarnost, predstavlja dijalektičku revolucionarnu negaciju licemerne ’aleksandrovske’ ideje ’integralnog jugoslovenstva’, koje je, kao maska velikosrpskog hegemonizma, u stvari predstavljala podjarmljivanje svih naroda Jugoslavije (što znači i srpskog), dakle, prirodno negaciju jugoslovenstva. Bratstvo i jedinstvo je socijalistička i nacionalna negacija te reakcionarne nacionalističke negacije jugoslovenstva.’
Marko Ristić, Objava poezije, iz teksta ‘O jedinstvu našeg kulturnog života’, Srpska književna zadruga, Beograd, 1964.
’(…) Ne prestajući u sebi da se divimo prostornoj stvarnosti slobodne teritorije. To da je tek osvojena sloboda, opipljiva, da je to ova zemlja, šumarak, potok, partizani pred nama, njihovo oružje – bilo nam je i drago i prisno i neobično.’
Oskar Davičo, S Markosovim partizanima, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, 1969, str. 67.
‘Začelje je, u istoj liniji, sa čelom kolone prošlo kraj postrojene grupe partizanki (…) One su bile sve jednako obučene, u prepravljeno englesko vojničko odelo. Oružje im je bilo, možda, ujednačenije no u boraca iz Amudare, ali ipak dovoljno raznorodno da se sa sigurnošću moglo reći: – Partizanija, ona stara, draga, prava!’
Oskar Davičo, S Markosovim partizanima, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, 1969, str. 95.
‘11. V 1943, Kovren. Prilikom mog kratkog boravka u Kruševu svratio sam sa Pekom i Radovanom do Nazora (…) Pričao nam je i o ’Partizaniji’ – partizanskoj državi.’ Nazvaće se i može se nazvati Jugoslavijom tek kad bude obuhvatila i Bugare.’ Posle pričam Crnom ono o ’Partizaniji’. On ne prima. Zašto? Kako Stari razume! (…) Iznad naslova Partizanija, napisao je ’Utopija’. Dakle zna. A šta bi tek video kada bi bio bliže ljudima i događajima!’
Koča Popović, Beleške uz ratovanje, BIGZ, Beograd, 1988, str. 132.
Insistiranje na jugoslovenskoj orijentaciji iskri nadrealizma koje će u Beogradu bljesnuti i razgoreti 'vatrometom Revolucije', od presudne je važnosti u vremenu revizionističkog nacionalidentitarnog terora aktuelnih državica 'regiona”. Tako se danas isključivo govori o 'srpskom' ili, u najboljem slučaju, 'beogradskom' 'nadrealističkom pokretu'. Zna se da su jugoslovenski nadrealisti maštali o 'himeričkim snovima o mogućnosti jedne univerzalne zajednice svih ljudi' za koju je Jugoslavija bila istinsko uvežbavanje
Najlepša reč iz koje rastu koralni sprudovi slobode; prostorna stvarnost slobodne teritorije; raznorodnost u borbi koja je jednoj ideji (jugoslovenskoj, kosmopolitskoj) dala konkretnu sadržinu – obrise države nedržave, Utopije, Partizanije, Jugoslavije – samo su neke odrednice jugoslovenskog, partizanskog ,proleterskog tipa ratovanja, kojoj su se priklonile sve emancipatorske snage trenutka, odlučne da zauvek, poput najtvrđeg nadrealističkog zaveta, rade na ‘beskompromisnom, neprestanom osvajanju slobode’. ‘Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta(…) na putu konkretizacije čoveka.‘(30)
U želji da uočimo kontinuitet jugoslovenskog partizanskog duha borbe i Revolucije, prilažemo sledeće redove:
Pozicija nadrealizma
Svet beskonačne dijalektike i dinamičke konkretizacije protiv sveta mrtvačke metafizike i apstraktne zadrigle statičnosti. Svet oslobođenja čoveka i nesvodljivosti duha, protiv sveta represije (…). Svet neodoljivog nekoristoljublja protiv sveta posesije, konfora i konformizma, kukavne lične sreće, osrednje sebičnosti, svih kompromisa (…)
Svesni čovekovog pozložaja u svetu, svesni svih isprepletanih odnosa koji se iz toga rađaju, svesni i onih presuđujućih determinanata koje uslovaljavaju tu svest, uvereni da samo jedna tačka gledišta postoji, ekstremna i dijalektička(31), i samo jedna moralan delatnost, ona koja se podvrgava determinizmu postojanja, rešeni da svako pitanje iscrpimo do njenih krajnjih posledica, mi znamo da je revolt izraz i svest uzrok i posledica tog konflikta u kome fatalno učestvujemo, mi dakle znamo da nemamo da biramo i da nas ništa ne bi opravdalo ako iz svega toga ne izvučemo sve konkretne i krajnje posledice.
U Beogradu, 23. decembra, 1930.
Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Bane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Koča Popović, Marko Ristić
Od trinaest potpisnika uvoda u Nemoguće , dvojica su(32) izostala u potpisivanju Pozicija nadrealizma za koje Ristić kaže da ‘znači eksplicitno (iako kamuflirano)(33) opredeljenje nadrealista za socijalističku revoluciju’(34).
Od njih jedanaest, mahom svi su, od objavljivanja Pozicija nadrealizma, zatvarani i hapšeni(35). A svi su imali direktne(36) ili tangentne(37) veze sa partizanima.
S obzirom na to da reč partizan(38), osim gerilskog borca, označava i nekoga ko se bori za neku stranu, neopozivo bez odstupanja(39), što je u pojedinim jezicima dobilo savremenu govornu praksu označavanja pristalica političkih partija (sa predznakom politički: political partisan; partisan politique), navedimo i sledeći pasus:
‘Leta 1931. godine mi smo otvoreno iskazivali negativne stavove prema postupcima koji su još uvek, na primer u francuskoj grupi, bili osnovno sredstvo njegovog manifestovanja. Đorđe Jovanović, koji je od svih nas bio najburnije kolebljiv (prim. autora finansijer nadrealističkih izdanja), pričao mi je kako je, prilikom posete svom ocu u Skoplju, javno na nekim skupovima govorio o socijalnoj revoluciji, o akciji Komunističke partije, o društvenom preobražaju. Pričao mi je kako je on sa nekim mladim ljudima u Makedoniji pokušao da organizuje kružoke po našem uzoru u Beogradu. Ali kada se vratio u Beograd shvatio je da se opet mora vratiti nadrealizmu, kako bi naš nadrealizam, izmenjen samokritikom (kako je govorio), uključio u aktivnost levice kao novo sredstvo njenog rada, i to u onom delu koji je zadirao u propagandu i ilegalnu akciju. Naravno sve se to radilo bez kontakta sa partijskom organizacijom, jer nje nije bilo na vidiku. Mi smo bili ta partija koja je nikla iza nas(40)…’
Đorđe Kostić, U središtu nadrealizma, Sukobi, Biblioteka grada Beograda, 1991.
Prihvatiti danas ‘buđenje materije’(41) jugoslovenskog nadrealizma, baš kao i Jugoslavije, njihove novine i samosvojnosti , znači prihvatiti misliti iznova singularnost koja se iz materije navedenih istorijskih sekvenci rađa: kako iz ‘zapisa otvorene ideje’ nadrealizma tako i iz kontinuuma Jugoslavija. To znači prihvatiti da je ‘(…) Kao biser današnja misao mutna, ali čista. Kao najveća morska dubina, bistra i ipak neprovidna, teška.’(42)
Baš kao i nadrealistička kolektivna poema Zarni Vlač Dušana Matića i Aleksandra Vuča iz nadrealističke publikacije Nemoguće (1930), a koja će nam potvrditi da se iz teškoće, transformacijom rađa novi, toliko nužni i toliko slobodni jezik. Koji tek treba naglas čitati.
Zarni Vlač 1. rekom kućujem zid i gorki hleblavi jed crvavim hleblavi jed danaću kad nemam kud kroz noćavi tupi vlač jezaću kad nemma šta kroz jatni travni plač znaj kako te joštujem višujem tujem samujem titujem stid znaj kako sam lešni letni rudni razbijni padni drug i jutraj perjaj evo već većuje mrak goli se čudni strah i molni zeleni hod evo evuje dah i leduje goreći brod ja lešno živ ja lešno živ (…) ciglan plamen sam iglan Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’. Aktiv br. 1, Novosti br. 547, 11.6.2010.: Misliti partizanstvo; Za ‘ovu’ Jugoslaviju, tekst br. 6
