Između muljanja i mulja nemoguće je ne uočiti čitav jedan svet koji se bespovratno utapa: svet uljuljkavanja da će Državno-partijska (predizborna) obećanja rešiti sve naše probleme. Između kaljanja i kalja nemoguće je ne videti turbo-eksploataciju i odavno uronule satnice našeg najamnog i neudruženog dvadesetogodišnjeg rada. Između nasipanja i osipanja nemoguće je nerazlikovati odavno urušeni životni elan u svakodnevnom živom blatu kapitalističke grabeži, a stasao tamo gde ga se najnevernije čekalo: na nasipima baš tog Nemogućeg. Između lopata, peska i šaka koje premeću pesak i zlato vremena svakodnevno i onih koji šake i lopate ne koriste nikada kao vlastito sredstvo prozivodnje, nemoguće je pred džakovima i vrećama napunjenim zajedničkim ovoodnaszavisi, ne videti spoj zabranjenih i odbranjenih susreta. Između bujice i bujuce, nemoguće je ne primetiti fenomen poplave solidarnosti suprotstavljene dosadašnjoj poplavi nemoći.
Između muljanja i mulja nemoguće je ne uočiti čitav jedan svet koji se bespovratno utapa: svet uljuljkavanja da će Državno-partijska (predizborna) obećanja rešiti sve naše probleme
Humanitarne akcije poplava jugoslovenskog prostora izrodile su novi žanr participiranja koji urušava naglašenu ‘humanost’ kao meso i telo dosadašnjih filantropskih jednočinki: davanja, kao izraza moći sigurne distance od problema. U mulju i fekalijama nataložene i potiskivane prošlosti na površinu je izronio duh ‘45-e’, duh zajedništva, obnove i empatije (nekada se to zvalo drugarstvo) - zanosa na na prvi pogled izgubljenom bojnom polju (stasalog pre svega u NOB linijama života i smrti). Izronio kao emancipatorski kapacitet SVAKOGA da uhvati stvarnost za gušu i ubaci je u džak univerzalnosti, prevazilazeći svaku dalju identitarnu partikularnost i podelu. Mimo podele na investotore i izvršioce radova, lopata zahvata opštu promenu i nudi momentalni uvid u učinak sopstvenog pokušaja. Naspram’ čuda’ biračkih urni i obećanja, ‘čuda’ prirodnog fenomena, ovih dana je jugoslovenskim prostorom, bljesnulo objektivno čudo (Aragon) društvenog fenomena - jugoslovenskog duha: iz podzemnih voda, iz vododelnica, iz virova nije pokuljala samo voda.
Pokuljalo je (ne tako) davno izgubljeno MI.
Solidarnost kao intuitivno premeštanje
‘Mi’ niče iz taloga. Iz zabranjenih susreta i zabranjenih pravaca.
Bezgaćaši, sankiloti, isti oni koje je rodila suša i glad vremena Pariske komune, pa Crvenog Barjaka kragujevačkog (1875), radničkih bataljona i proleterskih brigada, oni koji su od ničega verovali (i uspeli,) da postanu SVE, oni koji su i u Parizu, davne 1871-e pucali u satove (u ove dane pre skoro 150 godina), svi heroji, radili i tada za 100 din na sat, samou(s)pravili se, organizovali, postavili nasip i barikade bujici eksploatacije koja ih je plavila bezprestano. Inspirisali Marksa, ’ jurišom na nebo’, i oni streljani, ali ne i ubijeni. I Kragujevčani izvezli na crvenom barjaku zlatovezom reč SAMOUPRAVA, oni što su još tada umeli da kažu:
‘Baš zato što smo sirotinja i što smo goli, naš interes i naše je pravo da se u opštini čuje naš glas, da vidimo ko to skida s nas runo, te ostadosmo goli’ ti isti što su umeli da razapnu zastavu samouprave, njihovi potomci i deca po gestu, oni koji jesu pre i oni koji nisu nikada, radili su i rodili su se ovih dana zajedno. Ispred kompjutera, sms-ova, zajedničkih kazana, prihvatnih smeštaja, organizacija i samoorganzacija, Romi, studenti, višejezični Bosanci, Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci. Ponavljajući gest koji je neko, sećajući se 68-me, napisao:
‘U momentu kad Maj ’68. počinje, ja sam profesor u Remsu (Reims). Fakultet (u stvari jedan mali univerzitetski centar koji ima samo prve godine nekih fakulteta) odlučio je da štrajkuje. I eto kako jednoga dana, organizujemo marš prema glavnoj gradskoj fabrici Šoson (Chausson), koja je u štrajku. Marširamo, dugačka i kompaktna povorka, pod suncem toga dana, prema fabrici. Šta ćemo tamo da radimo? To nismo znali, imali smo samo maglovitu ideju da je potrebno udružiti radnički i studentski revolt, bez posredništva klasičnih organizacija. Stižemo do fabrike. Crvene zastave se vijore pod barikadom sindikalnih predstavnika koji se drže ispred zavarene ograde između sumnjičavosti i nepoverenja. Potom nam se približava nekoliko mladih radnika, onda još nekoliko, i još. Neformalne diskusije počinju. Uspostavlja se neka vrsta lokalne fuzije. Zakazujemo sastanke da bi organizovali zajedničke skupove u gradu. Oni će se održavati i postaće matrica osnivanja fabričke organizacije ‘Kasa solidarnosti Šosona”, potpuno nove i vezane za maoističku organizaciju UCFML oformljenu krajem 1969. godine.
Za Skoplje, potresni zemljotres 1963. g., francuski fizlozof Sartre je davno zapisao: 'Skoplje nije film, ni triler u kome naslućujemo ključni momenat. Ono je koncentracija ljudskih borbi za slobodom, rezultatom koji inspiriše druge borbe i odbijanjem poraza'
To što se dogodilo tu, na vratima fabrike Šoson, bilo je potpuno neverovatno, nezamislivo samo nedelju dana ranije. Čvrsti sindikalni i partijski dispozitiv držao je uglavnom radnike, omladinu, intelektualce, strogo zatvorene u njihovim organizacijama. Posredovanje se isključivo odvijalo preko lokalnih ili nacionalnih uprava. U datoj situaciji, ovaj dispozitiv je počeo da puca pred našim očima. A mi smo bili ujedno neposredni učesnici i oduševljeni posmatrači ove novosti. To je događaj u filozofskom smislu reči: dešava se nešto čemu su posledice neizračunljive. Kakve su te posledice tokom ‘’crvenih godina’’ od ’68. do ’78.? To je zajedničko istraživanje nekoliko hiljada studenata, srednjoškolaca, radnika, žena iz radničkih naselja, proletera pridošlih iz Afrike, istraživanje jedne druge politike. Šta može da bude praksa jedne politike koja ne pristaje da ostavi svakog na svom ustaljenom mestu, koja prihvata (nikad viđene) neoznačene puteve, nemoguće susrete, sastanke ljudi koji se u svakodnevnom životu ne obraćaju jedni drugima? Razumeli smo tog momenta, ne razumevajući još uvek u potpunosti, tu, ispred fabrike Šoson da, ukoliko neka nova politika emancipacije bude bila moguća, ona će biti potres socijalnih klasifikacija i neće se sastojati u postavljanju svakoga na svoje mesto, nasuprot, ona će organizovati munjevita materijalna i mentalna premeštanja.’
Solidarnost jeste drugo ime za munjevita premeštanja nameštenja.
Isplivale duše
Za Skoplje, potresni zemljotres 1963. g., francuski fizlozof je davno zapisao: 'Skoplje nije film, ni triler u kome naslućujemo ključni momenat. Ono je koncentracija ljudskih borbi za slobodom, rezultatom koji inspiriše druge borbe i odbijanjem poraza’. I onda i sada, isplivavaju duše. Drug pesnik Tabašević Vladimir peva o utopljenim dušama onih koji žrtvovani u neoproleterskoj ratnoj izgubljenoj generaciji uzimaju lopate u šake da bi gradili šanac sopstvene zajedničke budućnosti. I sopstvene i zajedničke, njih neinterpeliranih od strane državnih (ideloloških) aparata, već stasalih borbom za sopstveni beton budućeg. Iza utopljenih duša, rame uz isto rame, stoje, evo dakle i isplivale. Kao bunt kapitalističkom cinizmu i nemoći nacionalnih i ne socijalnih država. Solidarnost, samouprava, samoorganizacija. I jedna nova narodna izreka, koja najavljuje post-metaforično vreme bujanja novih narativa. Od ‘Kao da me izbacila poplava’, od danas post-jugoslovenskim prostorom važi ‘IZBACILA NAS POPLAVA’. Nema više ‘kao’. I nema više MI kojeg nema više. Sve naše pobjede donela je rijeka (a podjele odnjela).
N.B. U bujicu teksta ulili su se različiti izvori. Od tekstova o radnicima Topolivnice u kragujevačkim novinama 1875. ‘Staro oslobođenje' -‘(U tom banda (orkestar) zasvira, i na ulici, u oduševljenom narodu koji je izleteo iz opštinske avlije, zaleprša se visoko crvena zastava sa belim natpisom ‘Samouprava’. Banda i crvena zastava pođoše napred, za njima se talasalo čitavo more oduševljenog naroda. To behu većinom ljudi srednjeg stanja i sirotnija klasa'), napisa Žan Pol Sartra (Jean Paul Sartr) o skopskom zemljotresu, teksta Alena Badjua (Alain Badiou) o 68-moj , iz Komunističke hipoteze, Lignes 2009, jednog proletelog napisa iz Slobodne Dalmacije - Sve naše podjele odnijela je rijeka, duha filma Kena Loača (Kean Loach) - ’Duh 45-e’, poetskog proglasa pesnika Vladimira Tabaševića ’Potopljene duše’ , do face-book statusa post- poplave od kojih izdvajamo jedan, Dijane Savić iz Slavonskog Broda, kao duh najvaljenih, s poplavom izbačenih promena. Ona kaže: ‘Hvala Rijeci, pozdrav iz Slavonskog Broda. Ova poplava je pokazala drugu stranu nas. Sretna sam jer su iz mutne vode isplivali ljudi. U trenutku je prestalo biti važno koju marku odjeće nosiš, postalo je važno primit i dati komad odjeće, prestalo je biti važna marka automobila, važno je da vozi, da može prevesti ljude, hranu, vodu… Zadivljena sam brojem ljudi koji više nisu glasači, zaposleni, nezaposleni, nisu bogati, siromašni, samo su ljudi.
Zadivljena sam ovom mladosti dobrih đaka i studenata ‘probisvijeta’ i ‘huligana’, skinuli su sve etikete sa sebe, zasukali rukave u trenu postali jedno jednako. Bez javnih objava, bez nagovaranja stali su u jedan red - red obrane svog grada, svoje Slavonije, u red pomoći Slavoniji, Bosni, Srbiji.
Kažu da svako zlo nosi neko dobro.Ovo zlo izvuklo je ono najbolje u ljudima. Zadržimo to u sebi i kad se zadnja kap mulja povuče.’
Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike, obrazovanja i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?'. Živi na ostrvu Bruxelles i jos nekim ostrvima. Učestvuje u radu više kolektiva. Poslednji rad ‘Interruption' http://petitescoupures.wordpress.com/ kao i redefinisanje koncepta ’nemoguće’ i njegove upotrebe u domenu savremene politike. Aktiv br. 8, Novosti br. 756 , 13.6.2014.: Jugoslavenski izbor(i); Komunizam, kolektiv, (ne)partija; temat: Potop i posl(ij)e njega, tekst br. 2(7)
