Nedavna promocija zbornika ‘Da završimo sa Evropom’, francuske izdavačke kuće koja redovno izdaje kritički orijentisana štiva poznatih savremenih filozofa i političkih radnika Badioua, Ranciera, Ben Saida, okarakterisanog u nekolicini evropskih recenzija ‘važnom knjigom’, a u inicijativi Cédric Duranda, profesora ekonomije na Univerzitetu Paris 13, u kome učestvuju sociolozi, antropolozi, politikolozi Evrope (Dimitris Dalakoglou, Razmig Keucheyan, Stathis Kouvelakis, Costas Lapavitsas, Wolfgang Streeck), preklapa se sa upravo suprotnim pokličom zvaničnog diksursa političkog establišmenta države-nacije Hrvatske, koji ovih dana glasi: ’(Samo) da Evropom budemo’!
Kome onda verovati? Za one koji ne prate alternativne medije i samo poneku zvaničnu vest o nezaustavivim talasima nezadovoljstva stanovnika južnih delova Evropske Unije (Grčka, Španija, Portugalija), ali odnedavno i Bugarske, a (ne)očekivano i Slovenije, protiv mera zatezanja kajiša, koje Svetski Monetarni Fond isporučuje evropskom stanovništvu kao smrtonosnu medicinu, interesovanje HRT-a za Borisa Budena, prećutkivanog hrvatskog teoretičara na privremenom radu u inostranstvu, tokom nedeljnog popodneva - koje je prehodilo ulasku Hrvatske u hram Evropske administracije - moglo bi biti korisni orijentir. Krenimo redom.
Podsećajući se na jednu Lenjinovu opasku, a uzimajući u obzir analizu konstrukcije evropske unije, onoga što se danas naziva mondijalizacijolm kao i političko-strateškim problemima koji iz nje izviru, Durant zaključuje Lenjinovim rečima: 'Sjedinjene evropske države su, u kapitalističkom režimu ili nemoguće ili reakcionarne'
U nedavno promovisanom zborniku kritičkih tekstova o političkom označitelju ‘Evropa’, u tekstu ‘Šta je Evropa’ uvodničar i, ovom zgodom, vodič Durand, nudi dragocenu šetnju po trenutnom evropskom bespuću. Šta je Evropa ili pre Evropska unija? Koji su njeni koreni, pobude, razlozi nastajanja, rezon opstanka, težnje i namere njenih neimara i promotera? Bacanje jednog po jednog kamenčića koji će u modernoj EU bajci, poslužiti u jednom trenutku kao putokaz i vratiti nas izgubljene i pomućene, konačno kući (čitaj zdravom razumu) - nije ni malo lak zadatak. Uvodni esej tako naraciju nužno započinje negde između ’očeva Evrope’ (Schumana i Monneta), političke elite evropskih nacija koja pokušava da traume dva svetska rata koji razdiru evropski kontinent preunaprede mirnodopskim projektom velike i složne Evrope, ali i njenih stvarnih akušera - promotera politike SAD-a koji paralelno rade na uspostavljanju i širenju globalnog kapitalizma, bez zak(l)ona i carinskih barijera. Iako je, prema Duranu, sporedni plan Sjedinjene Amerike da reorganizuje nacionalne buržoazije koje su sarađivale većinski sa nacističkim režimom, kao i da integriše Nemačku u novonastalu Evropu mira (i slobode-tržišta), stvarni povod za implikaciju Amerike, on nalazi u konsolidovanju radničkog pokreta i napredovanju Sovjetske Rusije, koja Americi zadaje strateške zadatke reorganizovanja. Tako 1949. Paul Hoffman, administrator Economic Cooperation Administration (ECA) i zastupnik Maršalovog plana za Evropu, nalaže Evropljanima da se u najbržem roku angažuju oko ekonomske integracije, u kojoj bi ‘270 miliona potencijlanih potrošača slobodno-tržišne konkurencije’ bilo svima od višestruke koristi. Tako, formiranje prve transnacionalne organizacije CECA (Communauté européenne du charbon et de l’acier), za slobodnu razmenu uglja i čelika, kao alternativa između nacija koje vode u rat, i Evrope koja ‘zastupa mir’, maska je koja po svoj prilici skriva realnost: američka kapitalistička imperija, prema Durantu, nema potrebe za teritorijalnim osvajanjem, niti se plaši konkurencije industrijskih sila - njen istinski cilj je širenje globalne razmene, koja je, poznato je, pospešena samo jakim ekonomskim centrima moći. Jednom rečju još davne 1951. lansiran je turbo-kapitalistički projekat CECA, kao kohezioni lepak među ratom rasparčanim evropskim narodima. Mala Evropa, tj Jugoslavija i ono što je od nje ostalo, ga ima takođe, ali to je opet d(r)uga priča, oličena u jednoj pin-up pevačici i prigodnom mitu koji uz udovicu (ratnog) heroja, čitaj (modernu) heroinu povezanu sa biznisom šljokica i konfeta, ide. Jer biznis je ipak biznis. Uklučujući i onaj konfeta i srče.
Čemu Evropa?
Pred ovim pitanjem Durand uvodi nove tumače evropskog lavirinta - Ernesta Mandela i Nicosa Poulantzasa, koji se obojica bave, između 1960. i 1970., analizom savremenog kapitalizma. I pored određenih divergencija (najviše po pitanju zaključka oko uloge evropske unije, kao kontrabloka američkoj imperiji, pri čemu po tom pitanju Poulantzas oštro zamera Mandelu priklanjanje ‘buržoaskoj propagandi Velike Evrope’), i Poulantzas i Mandel zaključuju da ne postoji razlika između nacionalnih buržoazija i sjedinjeno-američkog kapitala, koji se ispoljava i u sredstvima za prozivodnju i u odnosima konkurencije i podugovaranja - što sve čini da je američki imperijalizam zapravo imanentan evropskom projektu, te da nema automatskog rivaliteta između Evropske unije i Sjedinjenih američkih država. Zaključak je čak surovo jasan: podsećajući se na jednu Lenjinovu opasku, a uzimajući u obzir analizu konstrukcije evropske unije, onoga što se danas naziva mondijalizacijolm kao i političko-strateškim problemima koji iz nje izviru, Durant zaključuje Lenjinovim rečima: ‘Sjedinjene evropske države su, u kapitalističkom režimu ili nemoguće ili reakcionarne’… Durant, ali i gotovo svako drugi, bi se složio sa poslednjim: stvaranje sjedinjenih evropskih zemalja ima za zajednički cilj uništavanja socijalizma i socijalanih prava u Evropi. Ovaj poslednji stav malo ko ne vidi.
Stvaranje sjedinjenih evropskih zemalja ima za zajednički cilj uništavanja socijalizma i socijalanih prava u Evropi. Ovaj poslednji stav malo ko ne vidi
Durant se u očitavanju ove teze o dubokoj, reakcionarnoj suštini Evropske unije, oslanja na Friedricha Hayeka, bez sumnje najaktivnijeg mislioca neoliberalizma XX. veka za koga je prednost federacije, zapravo razoružavanje kapaciteta javnih moći u vođenju ekonomske politike. Još indikativnije, zaključuje Durand, kada se jednom osnove kapitalističke (demokratske) ekonomije uspostave, mogućnost da građani različitih kultura i istorije odlučuju o planu potrošnje i prozivodnje više praktično ne postoji. Za Hayeka tako ‘niti nacionalni nivo, niti federacija nemaju, u takvim uslovima, sredstva socijalističke planifikacije ekonomskog života’, a federativna forma postaje eksplicirno sredstvo zaštite kapitalističkog poretka od socijalističkih pretnji. Projekat Evropske unije, time je direktno suprostavljen radnom narodu, odnosno onome što bi se nazvalo radničkoj klasi Evrope, koja usled federalnog evropskog budžeta, stavlja nacionalne političke ekonomije pred svršen čin. U takvim uslovima, kompetitivnost zemalja članica euro-zone ne počiva ni na čemu drugom nego na jedinoj preostaloj varijabili: radu.
Protiv zdravog razuma?
Najzad, u zaključcima dragocene knjige ‘Da završimo sa Evropom’ načiće se teza o projektu evropske ekonomske integracije pri rešavanju ključnog problema buržoazije - ‘sprečavanju uplivavanja masa u kapitalističke odnose’ (Bonefeld, W. (2002) ‘European integration: the market, the political and class’, Capital & Class, 26(77), str. 125.) U tom kontekstu iskrsava i nebulozna ideja ‘socijalne tržišne ekonomije’ Pierre Dardota i Christian Lavala, La nouvelle raison du monde, La Découverte, Paris, 2009. Poglavlje 7 et 11) koja počiva na ‘ordo-liberalnim tezama’, ekonomsko doktrinarnom pravcu koji zastupa veru u red i individualno-državnu regulaciju, a koju apotetički dovšava zapravo Michel Foucault u svojim spisima o biopolitici i sofistikaciji liberalne nejednakosti (Foucault, Naissance de la biopolitique, str. 150). Evropska integracija se tako pojavljuje kao potvrda klasne moći ‘nacionalne’ garancije prava na privatno vlasništvo, konzervirane zahvaljujući Evropi koja štiti zakon tržišta od masa potčinjenih nacionalom nivou’. U zaključku zaključaka knjige ‘stvaranje evropske unije’ postoji kao ‘preventivna kontra-revolucija’, protiv demokratskih većina, odnosno radničke klase Evrope (Bonefeld, op. cit., str. 132.).
Projekat Evropske unije, tako je direktno suprostavljen radnom narodu, odnosno onome što bi se nazvalo radničkoj klasi Evrope, koja usled federalnog evropskog budžeta, stavlja nacionalne političke ekonomije pred svršen čin. U takvim uslovima, kompetitivnost zemalja članica euro-zone ne počiva ni na čemu drugom nego na jedinoj preostaloj varijabili: radu
Tako i promućurni Mitterand, još davne 1983. otvoreno priznaje da je ‘rastrgan između dve ambicije: stvaranja Evrope i stvaranja socijalne pravde. Pri čemu SME (monetarni sistem Evrope) jeste ‘potreban za stvaranje prve, ali ugrožava slobodu druge’. A šta zapravo znači najveća kapitalistička kriza 21.veka u okviru par-excelleance kapitalističke tvorevine EU, shvatili su svakako najbolje najjužniji članovi evropske periferije. Grčka je tako u talasu pretnji MMF-a vezanih za štednju i ispunjavanje uslova kredita koji će njene građane iz jednog kolapsa dovesti u drugi, jos mnogo veći, doživela ukidanje javnih servisa i institucija, izgubivši nedavno i nacionalnu televiziju. Dok u toj zemlji zdravstvo i školstvo postaju stvar bogatih, smeštaj privilegija (svakodnevno se povećava broj beskućnika), a posao slučaj (hiljade porodica, ostajući bez posla i prihoda, daju na prihvatanje sopstvenu decu, kako ne bi umrla od gladi i zime), nije na odmet podsetiti da trenutno stanovništvo drugih južnih (kolonija) delova Evropske unije (Španija, Portugalija), gde nezasposlenost uzima nezapamćenog maha, odlazi masovno na privremeni gastarbajterski rad na doskora siromašni kontinent - Latinsku Ameriku! Kada su Saint Simon i Charles Fourier, francuski utopisti maštali da gradovi izmene mesta i da se Jug konačno nađe na Severu, kao dokaz istinskog revulcioniranja društvenih (za)datosti - pitanje se postavlja nije li taj čas zapravo kucnuo? Ali za njim odmah sledi i drugo - šta nakon toga? Kako od (siromašnog i sve siromašnijeg ) Juga i periferije Evrope napraviti (bogati) Sever i istinski doprineti razmeštanju bogatstva?
Šta ostaje: Bori-se!
U takvoj klimi, nedavno ustupanje masmedijskog televizijskog prostora tezama kojih se već dvadeset godina nepoljuljano drži, prećutkivanom hrvatskom misliocu Borisu Budenu, na privremenom radu u Nemačkoj, pokazuju ipak zrno savremenosti hrvatskog medijskog establišmenta u odnosu na najsavremenije, čitaj, kritičke i dijalektičke trendove pomenute ‘med i mleko’ Evrope. Budenove briljantne teze o sumanutosti izlaska iz jedne (jugoslovenske) unije – u kojoj je hrvatski narod, tada još većinski homogenizovana masa, a danas po Budenu antagonizam promućurnih bilingvalnih i nad-nacionalnih elita naspram zavedene većine, poverovale pak u bitak i atribute mono-nacionalne Države Nacije (jezik, lojalnost, patriotizam) – da bi se ušlo u drugu uniju, u kojoj će svakako Hrvatska kao takva imati nesporno manja prava, a neuporedivo više obaveza, jesu već najasnji dokaz da sve nije propalo: kraljevima reći da je car go, već je korak napred u odnosu na decenijsko prećutkivanje dvorske istine. Tako Budenova možda najdragocenija (i time najblasfematornija) teza, ona po kojoj ‘Hrvati ne postoje’ (postoji samo podeljena antagonistična masa zaoštrenih i suprostavljenih interesa), a svakako ne od 12. veka, kako nacionalna propaganda pokušava već dvadeset godina da plasira, jedna je u nizu ‘skandaloznih’ izjava koje su naišle na svoj trenutak tačnosti poput pokvarenog sata koji jednom u toku dnevnog ciklusa nepobitno pokaže tačno vreme. No, kvarili ili prećutkivali Budena, ono što on govori gromko odzvanja u pustoši nacionalnog! Demistifikovanje mita o tiraniji identitarne trijade: Država, Nacija, Nacionalnost, koja samim projektom Evropske unije zalazi za horzont iščekivanja moderne buržoaske države, propitkivanje identitarnog terorizma, koji da bi ‘uključio’ nekoga, uvek isključuje nekog drugog, suočavanje sa bolnim pitanjem ‘zašta smo se onda borili ?’ ( i zašto su toliki ginuli), pokazuju neumitno da je anahroni koncept Države-Nacije došao do sopstvenih unutrašnjih pragova, da je došlo vreme da se razgrnu tarabe ‘moderne’ Države-Nacije, što Buden tako temeljno radi, pokopavajući svaku nadu da je važno biti samo taj jedan i niti jedan drugi (‘tako je domovina ispala negdje iz mog gastrajbatreskog pinkleca’).
No, kvarili ili prećutkivali Budena, ono što on govori gromko odzvanja u pustoši nacionalnog!
Iako na svom pečalbarskom putu odoleva mnogim vetrometinama svoje pripadnosti ‘nacionalnost-bez’, Buden paradoksalno ostaje vezan za figuru tržista, koja neprestano provejava u njegovoj retorici, šetajući ga tako od figure modernog proletera, onog koji na postojećem tržištu nema da proda ni-šta osim samoga sebe i sopstevnog rada ali i onoga ko, legitimišući postojeći tržišni okvir samim pristajanjem na njega, naizgled ne uspeva da misli preko granica postojećeg kapitalističko-tržišnog mobilijara. I preko toga, Buden p-ostaje nezaobilazna preživela figura post-jugoslovenskog prostora. Ona kojoj zapravo nema pandana u Srbiji, s obzirom da su svi disidentski tenori druge Srbije već odavno opevali da za Evropu (čitaj kapitalizam) bezuslovno ‘valja ginuti’, ali figure suptilno različite od pozicije jednog Slavoja Žižeka, koji je uz svu ‘radikalnost’ bespoštedne kritike svega i svakog ne jednom pokazao da je fundus slovenačke Države i Nacije, nulta tačka njegovog dvadesetogodišnjeg bildung-nacija performansa (Jugoslavija šta to beše? Jednom Slovenac zauvek Slovenac). Budenova preživelost i savremenost se ogleda u svežini njegovih sada već drevnih pisanija. Njegova teza da je Jugoslavija bila svakako kontradiktorna i ambivalentna zajednica, u kojoj je postojalo, uprkos svemu, toiko toga afirmativnog koje smo bacili na đubrište istorije (vraćajući mu se naknadno, nažalost, isključivo kroz patos nostalgije i (re)santimana), važna je za svako novo promišljanje emancipatorskog početka.
Slažući se na debati posvećenoj Evropi ‘Novi stari svet ’, koju je organizovalo uredništvo Aktiva, u decembru 2012. u zagrebačkoj knjižnici Bogdan Ogrizović, sa jednom od iznetih teza da je raskid sa staljinističkim diktatom i istorijsko NE Jugoslavije 1948., bio jedan od istorijskih emancipatorskih ’momenata komunizma’ (levica je zapravo ona, koja ume da kaže ‘da je momenat uvek kada se za to odluči’, ne čekajući da dođe ‘pravi momenat ’), zanimljiva je još jedna, kojom se u ‘Nedeljom u dva’ nadovezuje; još jedan takav momenat bio bi da je Jugoslavija ‘uzela oružje u ruke’ i rekla istorijsko NE MMF-u i dugovima koje je uvažila, u vreme stabilizacije i ogromnog pada standarda njenih građana, izgovarajući ovoga puta NE Zapadu i zakonu diktata bogatih. U situaciji u kojoj je bitno promišljati nove pragove istorijskog NE i artikulisati ono DA, za koje se tek (uvek iznova) treba boriti, podrazumevajući neprihvatanje lažne dileme, po kojoj bi se trebao ‘odlučiti’ između novog evropskog nacionalizma (kapitalizma) i nacionalnog (kapitalizma), na pitanje šta ostaje, odgovor se nameće trenutno samo jedan. Preostaju konceptualne i sve druge BARIKADE. A njih je započeo da postavlja, na opšte zaprepašćenje tadašnjih buržoaskih mirotvornih i antiratnih nacional elita Jugoslavije u raspadu, Buden još davne 1991.
Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’. Živi u Bruxellesu. Poslednji rad: http://petitescoupures.wordpress.com/ Aktiv br. 7, Novosti br. 710 , 26.7.2013.: Novi Stari svijet; Ideja Evrope i naša ljevica, tekst br. 5
