Pitanja

1) Započeli ste u vašem elektronskom magazinu koji izlazi na francuskom jeziku Jednakost ‘68/ Ko ide? – Komunizam (http://www.egalite68.fr, Qui vive? Le communisme), feljton pod nazivom Vratiti pravdu onome čemu je Jugoslavija bila ime, koji je do danas stigao do desetog nastavka. Koji je bio okidački momenat koji je doprineo da se zainteresujete za jedno ime i jednu reč, danas gotovo neizgovorljivu: Jugoslavija? 

2) Možete li u nekoliko crta da nam prenesete vaše utiske o izložbi Misliti Jugoslaviju 20 godina kasnije i  u okviru nje, egalitarističkoj učionici Yu working class, održanoj novembra/decembra 2011, na Slobodnom briselskom univerzitetu?

3) Možete li da prokomentarišete ‘12 teza o projektu Jugoslavija’, kolektivnog autora koje ste objavili u vašem elektronskom magazinu? 

4) U čemu vidite važnost vraćanju imenu/reči Jugoslavija danas?

5) Prepoznajete li postojanje određene ideje koja stoji iza te reči/imena, a koja prevazilazi koncept Države-nacije? 

6) Koje su reperi koje proizlaze iz vaše ankete o Jugoslaviji? 

Odgovori

Organizovaću moje odgovore grupišući pitanja. Odakle dolazi moja zainteresovanost za vašu problematiku ex-Jugoslavije? Prevashodno iz vaših pitanja i iz teksta ’12 teza o projektu Jugoslavija’ koji ste mi poslali (vidi tekst br. 2 Aktiva br. 4). Zainteresovanost je dakle u samom početku vezana za slučajni susret.

Kog tipa univerzalne kontradikcije je Jugoslavija bila ime? Na tom pitanju se zadržava moja politička anketa. Sa tim pitanjem u glavi gledam materijale koje ste ponudili u okviru projekta na Slobodnom brisleskom univerzitetu: jugoslovenske filmove i tekstove koji se odnose na iskustva jugoslovenskih nadrealista

Slučajnost (pitanje 2)

 Vaša izložba je privukla moju pažnju na dva načina:

 – prvo sentimentalno: uvodeći gledaoca u vizuelni i zvučni deo jednog nestalog vremena, vremena u kome figura radnika, znanja, čoveka bez opsesije za novcem, žene pravedne i stroge, kolektiva ponosnih da se samoreprezentuju funkioniše svakodnevno.

– drugo ‘intelektualno’ prema hipotezi Jugoslavije koja koncentriše tri figure međusobno isključujuće, one koje ste vi postavili:

1. Jugoslavija kao varijanta liberalnog konzumerizma

2. Jugoslavija kao staljinističko iskustvo

3. Jugoslavija kao singularno iskustvo

Iz svega ovoga se nameće, a posebno ovog duplog efekta (paralelnog više nego sukobljavajućeg) jedne sentimentalne i u isto vreme intelektualne vitalnosti, ideja da je Jugoslavija mogla biti danas ime vredno pažnje kod boraca za ideju komunizma, kojima i sam pripadam.

I jedna neophodnost…

Slučajnost tog susreta sa vašom izložbom je dakle produbila izvesnu formu neophodnosti koja bolje objašnjava dugotrajni karakter mog interesovanja: ukoliko se danas odgovara na pitanje komunizma na novi način, jugoslovensko iskustvo se pokazuje kao specifičnost koja dozvoljava da mu se ponovo posveti pažnja.

U domenu politike i angažovanosti (postoji samo angažovana politika), dolazim iz tradicije koja sebe naziva ‘marksističko-lenjinističkom’ i koja se oslanjala na maoizam kako bi iz unutrašnjosti revolucionarnog pokreta prevazišla staljinizam i angažovala novu etapu dugačkog političkog marša prema komunizmu. To je u Francuskoj imalo specifičnu formu ‘partije novog tipa’, što je okupiralo moju, ali i pažnju drugih (1969–1985) u okviru UCF-mc(1).

Neophodno je danas ponovo vrednovati tu političku istoriju. Svet danas nije isti kao onaj koji je motivisao sekvencu ’crvenih’ godina (1965–1975). Veoma je primamljivo, ukoliko  hoćemo da pustimo danas u pogon komunističku hipotezu, smatrati da naše vreme pripada velikoj reakcionarnoj sekvenci koja se desila Evropi između 1815. i 1848. godine. No, čini mi se  još važnijim istražiti precizno gde se to politički komunistički elan prvo zaglavio, potom stvrdnuo, a zatim ugasio, otprilike sredinom 70-ih. U suštini, ukoliko se jedino i radi o tome da se ‘nastavi’, ne postoji druga ozbiljna metoda nego da se ponovo preuzmu pitanja u stanju u kome su ostavljena, a da bi se ponovo analizirala i time ocrtao novi početak.

U okviru ove velike perspektive, vaša pitanja o ex-Jugoslaviji  su zahtevala od mene, da im se zaista i posvetim.

Moj politički odnos prema Jugoslaviji tih godina (o kojima se radi u pitanjima), bio je određen prema mojim političkim orijentacijama. Potrebno je reći da su one uglavnom bile kritički strukturirane opozicijom antirevizionističke Albanije i  protorevizionističke Jugoslavije (ili revizionističke pre svih)(2). Istini za volju, nisam nikad bliže analizirao jugoslovensko pitanje. Ne iz lenjosti: u to vreme proučavajući studiozno globalnu situaciju, najmanja afrička zemlja, zemlja Azije i zemlja Latinske Amerike, mogla je  da usresredi našu celokupnu snagu i inteligenciju. Bio je to više efekat poznate jednačine ‘Jugoslavija = titoizam’, upravo u trenutku u kome je razmimoilaženje maoizma i titoizma bilo najveće. Bili smo dakle zauzeti afirmativnim figurama i novim početkom, e da bismo se brinuli o vidno negativnim iskustvima u domenu komunizma.

Preuzimajući na sebe rizik slobodne komparacije (a i da bih uveo delimično u moju sledeću temu o muzici), Mao je za nas bio Parsifal političkog komunizma: onaj koji je došao sa potpuno drugačijeg horizonta od evropskog marksizma-lenjinizma, horizonta izuzetog iz trostrukih temelja marksizma (engleske političke ekonomije, nemačke filozofije i francuskog socijalizma), regenerišući komunističku politiku u kineskoj komunističkoj partiji koja je postala dvorac Monsalvat(3), nemoćan da odgovori na sedukcije simulakruma Hruščov-Klingsor(4).

Ponovo danas razmatrati figuru ex-Jugoslavije u pravcu nove ideje primenjenog komunizma je, mislim, razrešenje prethodne jednačine ‘Jugoslavija = titoizam’, u smislu ne analiziranja političke figure titoizma, nego prevashodno Jugoslavije. Ili ono što  je moja radna hipoteza, a što pokušava da odgovori na pitanje šta se eventualno događalo u političkom iskustvu (različito, višestruko, periodično), šta se predstavljalo pod imenom Jugoslavije, šta se ne može sumirati u doktrinarnoj političkoj figuri nazvanoj titoizam, a što zavređuje jedno novo ispitivanje. Ili hipoteza da ne treba redukovati jugoslovensko iskustvo na titoizam (isto tako, ne možemo redukovati sovjetsko iskustvo između 1923. i 1953. samo na staljinizam),  nego se ponovo dotaći postojeće kompleksnosti.

Slučaj Tito u jugoslovenskoj singularnosti

Recimo ovo na drugi način: moja je aktuelna hipoteza da je ex-Jugoslavija mogla da predstavlja singularnost, dakle da specifičnost njenog političkog iskustva treba analizirati iz potpuno drugog ugla: nikako kao iskustvo koje izmiče generalnom zakonu marksizma, što je postavlja u izuzetak prema opšte prihvaćenom (odakle i tematika  ’jugoslovenskog slučaja’), nego kao singularnost.

Singularnost je pre svega lokalna sutuacija, u kojoj se dve kontradiktorne tendencije nalaze ’trenutno’ nerazaznatljive, zbrkane (metodom razbijanja kažu matematičari). Singularnost je specifična tačka (odmah ’fenomenološki’ prepoznatljiva, činjenicom da predstavlja odstupanje), koja kondenzuje univerzalnost jedne kontradikcije (i upravo je efekat te kontradikcije onaj koji joj daje specifičnu figuru odstupanja,  tačku isturenosti). Dakle, singularnost je daleko od konstituisanja nenormalnog, koje bi trebalo zapostaviti ili izglačati da bi  se bolje pronašao opšti zakon, bez zadržavanja na pregledu patoloških situacija, već je upravo suprotno,  ono što pruža univerzalni zakon, koji se nameće svuda, pojavljujući se u specifičnoj formi jedne hrapave, pikantne tačke. Sva teškoća je u tome što se taj univerzalni zakon pojavljuje u singularnosti kao izuzetak (kontradikcija  kao univerzalni motor u njoj je specifično razložena) i što sam sadržaj kontradikcije kao univerzalnog motora, ako je i obeležen  samim postojanjem singularnosti, nije njome i objašnjen. Da bi se oslobodilo univerzalno, čiji je indirektni pokazatelj singularnost, potrebno je, kako kažu matematičari, naprsnuti je ili razbiti, na način da se ukaže kontradiktorna dinamika iz koje  ona proizilazi.

Rezimirajmo: moja hipoteza će biti da se jugoslovenska specifičnost može preobrnuti od  ’marksisticko-lenjinističke’ figure  slučaja (slučaja Tita mnogo više nego nego slučaja Jugoslavija) u  savremenoj figuri singularnosti: singularnosti–Jugoslavija(5) (i ne Tito).

Odatle sledeća pitanja: nije li iskustvo ex-Jugoslavije kondezovalo (‘naprslo’ u jadnoj tačci) najglavnije kontradikcije komunističkog elana, onog koji se ustalio u izvesnom broju zemalja počev od 30-ih. Jugoslavija tako postaje prosto ime složene realnosti, nerazaznatljivo kontradiktorne, u kome se  titoizam (podrazumevajući pod njim  političku doktrinu), i originalno iskustvo(6) ( oslonjeno pod pravim uglom na titoizam) predstavilo kao lokalno izmešano.

Odatle ideja da se iz jugoslovenskog diskursa pokuša čuti nešto drugo nego prost titoizam: pokušaj da se iza slogana samoupravljanja i nesvrstanosti  (koji su na tragu, tačno je,  odstupanja pred ‘teškim potrebama sveta’) čuje  nešto kontradiktorno u odnosu na tu rezignaciju: pokušaj da se mišljenje komunizma  oslobodi subordinacije države.

Nepotrebno je, mislim, još jednom se podsetiti da mi je sve ovo predočeno upravo vašim radom, koji postavlja na scenu ovo staro ime Jugoslavije da bi se iz njega izvukla: … singularnost!

U to ime, istina je, ime Jugoslavija nam daje mnogo više prostora da mislimo, nego na primer Albanija.

Koja singularnost?

Kog tipa univerzalne kontradikcije je Jugoslavija bila ime?

Na tom pitanju se zadržava moja politička anketa. Sa tim pitanjem u glavi gledam materijale koje ste ponudili u okviru projekta na Slobodnom brisleskom univerzitetu: jugoslovenske filmove i tekstove koji se odnose na iskustva jugoslovenskih nadrealista.

Odatle ideja da vrlo pažljivo pregledam sve to što je činilo simptom: ne prema regularnosti nego prema onom što je iskočilo, prema specifičnosti svega onoga što može da naznači  specifičnu sadržinu jugoslovenske singularnosti.

Problem Jugoslavije bi dakle bio u pitanju: kako da samoustanovljavajuća politika protiv fašizma postane politika i u miru? Kako je moguće da odvažni i čestiti partizani u vreme rata, mogu postati u vremenu mira izgubljeni ljudi, gubeći sopstvene repere i  gubeći odgovornost koja im je poverena?

Odatle moje gledanje filmova iz vašeg predloženog ciklusa ‘crvenog talasa jugoslovenskog emancipatorskog filma’ (Krsta Škanate, Branka Bauera, Mirze Idrizovića prim.prev), relevantne razgradnji (u tački u kojoj je to film) jednim delom titoističke regularnosti (samoupravljanje praktikovano kao birokratizovana konkurencija, komunistički moral odvojen od ma kog čisto političkog elana…), i sa druge strane singularnosti ženske figure (Azra, Idrizović)), indiferentnog odnosa prema religiji (Azra), lica čoveka istovremeno ponosnog i pogođenog indignitetom (Ratniče, voljno!) itd.

Šta se zapravo krilo iza dogovorenog titoističkog diskursa (čime ne zagovaram neku ‘rehabilitaciju’), što navodi na izvesna pitanja, danas krucijalna za budućnost komunizma?

Pluralnost množine…

Što se njih tiče, vaše teze postavljaju, čini mi se, akcentat na invenciji ex-Jugoslavije u prevazilaženju Države-nacije. Ovo mesto koje sam otkrio za vreme posete briselskoj izložbi za mene je vrlo stimulativno.

Sledeća kanonska formula (Titova između ostalog, ali da li je čisto govoreći titoistička,  to bi trebalo tek istražiti…) ostala mi je u pameti:

‘Jugoslavija ima 6 šest Republika, 5 pet nacija, 4 četiri jezika, 3 tri religije, 2 dve azbuke i samo 1 jednu partiju.’

Ili Jugoslavija kao pluralitet, tačnije pluralitet pluraliteta (6-5-4-3-2-1: pluralitet republika, pluralitet nacija, takođe jezika…), recimo dugački snop mnoštva.

Kao i vi, mislim da je reč ‘množina’ ovde bolje upotrebljena nego ‘mnoštvo’: mnoštvenost je mnoštvo mnoštva, dok je pluralitet množina od jednog (ovde je jedinica zbrajanja, alternativno, jedan jezik, jedna vera, jedna nacija…) Mnoštvo nema jedan(7) a množina je zbir jedinica.

 Ukoliko primetimo da se u prethodnom računu Država kao takva ne pojavljuje – formula potvrđuje jednu partiju a ne jednu (federalnu) državu. Ukoliko država nije najavljena, to je najverovatnije iz razloga što Država zauzima ovde mesto objave: u smislu federalna Država (množina) koja postavlja Jugoslaviju kao proizvod šest Republika, pet nacija itd., ukratko kao proizvod zbira.

Ne šireći se, što se ove tačke tiče, koristim ovde zajednicu pojmova ‘proizvod’ i ‘suma’,  prema njihovoj upotrebi u teoriji kategorija u matematici, jer mi se čini da mogu biti od izvesne koristi u odnosu na promišljanje o komunizmu. Videti ovde Qui-vive br. 16(8) (25. decembar 2011) koji ceo posvećen skici komunističke artikulacije između jednakosti i slobode.

U vašoj tezi 5, pominjete jedan od njih, kad govorite  o ‘minimalnom zajedničkom označitelju’ (što ocrtava prilično tačno moguću formu takvog proizvoda). Tačka koja mi se čini problematičnijom u istoj tezi br. 5 je tačna karakterizacija ovog najvećeg zajedničkog imenitelja(9): mislim da ona može da bude samo rezultat principa. Ali vi ovde ne navodite vaš princip nego, čini mi se, prevashodno negirate pomenuti lenjinistički princip. Tačno je da ste prethodno postrojili dva prilično različita pitanja: pitanje Države i pitanje principa. Diskutovanje o tome nas može daleko odvesti. U tri rečenice, čini mi se:

1. da samo jedan princip može da inicira ‘zajednički imenitelj’, što će reći da proizvede jednaku slobodu onih koji se tim princiom koriste

2. da jedan takav princip ne proizilazi  iz prava nego direktno iz političke deklaracije

3. obrnuto, nijedno pravo ne proizilazi iz te vrste principa, kao što i jednakost postoji odvojeno od pretpostavki  ma kog ‘prava na jednakost’.

I na kraju, jugoslovenska singularnost se vrti oko pitanja: kakva je Država ona koja je konstituisana zbirom heterogenih pluraliteta? Da li otvoreno konstituisanje Države tog tipa omogućava njeno sopstveno odumiranje (kako pretpostavlja vaša implicitna teza(10))? U nekom smislu, nije li takva Država (u kojoj Jedno prozilazi iz  zbira više pluralitata) moguća paradigma socijalističke Države (podrazumevajući je kao Državu tranzicije prema komunizmu)? Grubo rečeno, nije li  paradigma takve socijalističke države, federalna Države (gde ‘federalna’ imenuje zbir ne jednog pluraliteta nego više njih(11).

U ovoj orijentaciji svakako  ostaje problematično to da je politika jedino merena prema svojoj etatističkoj projekciji, što će reći formi njene državne sposobnosti.

Vi objavljujete u vašoj tezi br. 3 ustanovljavajući karakter politike (pre nego ustanovljenje nekog prethodnog identiteta čije bi ona bila ispunjenje): konstrukcija jugoslovenske zajednice jednog novog tipa ‘proizilazi iz politike same’. Ova tačka je vrlo interesantna. Teškoća – vaša teškoća – čini mi se je sledeća: sledeća tačka (teza br. 4) izgleda pokazuje da se ova ustanovljavajuća politika i sama ustanovila u borbi protiv fašizma, koja je omogućila udruživanje Slovenaca, Srba, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca i Crnogoraca. Problem Jugoslavije bi  dakle bio u  pitanju: kako da samoustanovljavajuća politika protiv fašizma postane politika i u miru? Čini mi se da se izvestan broj filmova koji su predstavljeni u okviru vaše izložbe, i koje sam ja imao zadovoljstvo da pokažem  čitaocima Qui-vive, dotiče direktno te tačke i to u formi specifičnog pitanja: kako je moguće da odvažni i čestiti partizani u vreme rata, mogu postati u vremenu mira  izgubljeni ljudi (gubeći sopstvene repere i  gubeći odgovornost koja im je poverena)?

Odakle  na izvestan način proizilazi oživljavanje mogućeg razumevanja jugoslovenske singularnosti: Jugoslavija kao mesto u kome je u jednom momentu postala nerazaznatljiva konfiguracija socijalističke Države prema direktivi komunizma (odumiranje…), kao i konfiguracija komunizma prema direktivi Države ( Državna moć dirigovana od strane partije).

Na izvestan način, ja samo malo drugačije formulišem ono što vi postavljate u tezi br. 8 – ‘niz nesvodivih figura koje se ujedinjuju u Jugoslovenskom državnom konstruktu. Jugoslavija je u tom smislu predstavljala ono što Lenjin naziva ‘državom koja je ujedno već i ne-država’..’

Primetimo usput da se federalni karakter Države u slučaju Jugoslavije bazira na  najdecentralizovanijem karakteru komunističke partije, budući da se ova zvala ‘Savez komunista’ (tamo gde izraz ‘Komunistička partija’ označava da organizacija čini komuniste, dok izraz ‘Savez komunista’ govori suprotno, tj. da su komunisti ti koji čine organizaciju…)

Neću se dalje zadržavati na ovom komplikovanom pitanju koje zahteva marljivi rad za koji nemam  dovoljno uslova. Samo ću primetiti da sam mu prišao sa druge strane u odnosu na vas. Vaša namera je, ukoliko to dobro razumem, da reaktualizuje nešto iz čisto jugoslovenske ideje (ono što sam pokušao da podvučem gore kao ’jugoslovensku singularnost’) ukoliko je to moguće na terenu ex-Jugoslavije. Vi se nalazite unutar tog pokušaja, sa specifičnim namerama(12). Moj pristup je da razmišljam o toj singularnost spolja, manje o budućnosti specifično jugoslovenskoj, koliko o eventualnoj snazi njenog rasvetljavanja  po pitanju komunizma u njegovoj univerzalnosti.

Fransoa Nikola (François Nicolas), kompozitor serijalista, filozof muzike, predavač savremene muzike na L’École normale supérieure (Paris), osnivač sajta i revije Jednakost ’68 Ko ide? Komunizam! (Égalité ’68, Qui vive? Le communisme) posvećenih novim formama emancipacije, koosnivač revije i ansambla savremene muzike Entretemps, istraživač u Ircamu. Blizak saradnik Alena Badjua (Alain Badiou), sa kojim organizuje u kontinuitetu već izvesno vreme i na različitim mestima (Jussieu, l’École normale supérieure, Paris) seminare posvećene mišljenju i muzici. Vodi različite seminare o odnosu muzike i matematike/ psihoanalize/ filozofije/ istorije/ politike. Trenutno posvećen radu na obimnom kompozitorskom projektu na temu Maj ’68: Jednakost ’68. Nedavno završio projekat Svet–muzika (i njegov odsluh u delu).

Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’.

Prevod s francuskog: Ljubomir Jakić

U sledećem broju odgovori na pitanja:  Sartr i Jugoslavija, Žižek - muzički komunizam, teatrologija ‘Jednakost ‘68’.

Aktiva broj 4., Jugoslavenski studiji; za ovu Jugoslaviju, od 16.3.2012., Novosti br. 639.