François Nicolas je kompozitor, serijalista, filozof muzike, predavač savremene muzike na L’ Ecole normale superieure (Paris), osnivač sajta i revije Jednakost ’68, Ko ide? Komunizam! (Egalite ’68, Qui vive? Le communisme!) posvećenih novim formama emancipacije, koosnivač revije i ansambla savremene muzike Entretemps, istraživač u Ircamu. Blizak saradnik Alena Badjua (Alain Badiou), sa kojim organizuje u kontinuitetu već izvesno vreme i na različitim mestima seminare posvećene mišljenju i muzici. Vodi različite seminare o odnosu muzike i matematike/ psihoanalize/ filozofije/ istorije/ politike. Trenutno posvećen radu na obimnom kompozitorskom projektu na temu Maj ’68: Jednakost ’68. Nedavno završio projekt Svet-muzika (i njegov odsluh u delu).

U momentu proglašavanja prekida sa staljinističkom kontrolom i tezom ’ socijalizam u jednoj državi’,  Jugoslavija je u periodu od nekoliko godina bila iskonski sama i izolovana. Nadrealista Marko Ristić, prvi ambasador nove Jugoslavije u Francuskoj, 1945, govori o brutalnom prekidu ( izmedju ostalih KP Francuske-, ali takođe i njegovih bliskih dojučerašsnjih prijatelja, između ostalih Pola Elijara ( Paul Eliard), koji je odbio preko noći sve kontakte sa jugoslovenskim nadrealistima u ime koncepta čovečanstva ‘koje su Jugosloveni izdali’). Ristić posvećuje nekoliko dragocenih stranica svog ‘Naknadnog dnevnika’ tom paradoksu. Da li Vam se Sartrova teza iz jednog zaboravljenog teksta, a do koje smo, pripremajući izložbu došli,  da  prekid Jugoslavije sa staljinizmom može da bude važan za Francusku, čini pertinentnom i u čemu?

Baziraću se na aneks – pogledati malo dalje – kako bih analizirao vaše sedmo pitanje koje se tiče odnosa Jean-Paul Sartre-a u slučaju pomenutih događaja 1948. onako kako sam mogao da razumem čitajući njegov tekst  ‘Lažni naučnici ili lažni ( divlji) zečevi’ iz 1950(1). Klupče pitanja koja postavlja hipoteza jugoslovenske singularnosti je već dovoljno zgusnuto da ga ne bi trebalo odmah komplikovati sa specifičnim odnosom Sartra prema politici generalno govoreći i jugoslovenskoj singularnosti posebno. Dovoljno je naglasiti da se moj odnos prema politici nije nikada prepoznavao u Sartrovom, ali da napominjem da se ovde radi o drugom pitanju koje stoji nezavisno i  koje nije direktno prenosivo na moja  razmišljanja.

Klupče pitanja koja postavlja hipoteza jugoslovenske singularnosti je već dovoljno zgusnuto da ga ne bi trebalo odmah komplikovati sa specifičnim odnosom Sartra prema politici generalno govoreći i  jugoslovenskoj singularnosti posebno

U jednom široko argumentovanom pismu suprotstavljate ex-jugoslovenskom i danas slovenačkom filozofu Slavoju Žižeku, njegovu tezu ‘egalitarnog komunizma’, konecpta ‘muzičkog komunizma’ i na kraju njegov stav da nemačka hard-rok grupa Rammstein može da bude danas najbolje sredstvo u pravcu te nove ‘kulture komunizma’. Možete li  preneti neke od  vaših argumenta ?

Vezano za moju diskusiju uz ideju ‘muzičkog komunizma’, uvedenog od strane Žižeka, moram da preciziram nekoliko tačaka.

Pre svega, radujem se da danas postoji neko kao Žižek, budući da njegov diskurs na svu sreću ubacuje nered u diskurs kapitalo-parlamentarizma, otvora pukotine u korist hipoteze komunizma, podstiče ljude da razmišljaju sami ili kolektivno. Ukoliko komentarišem njegove ideje onda je to ‘među nama’, nikako ne protivnikove, a još manje neprijatelja… 

S druge strane, jako mi je teško da se nađem u Žižekovom stilu, stilu predstavljanja dežurnog klovna kako bi se povremeno ubacila po koja subverzivna ideja. Recimo da se moj način rada, postojanja i reagovanja nalazi u krajnjoj suprotnosti od njegovog, što objašnjava količinu iritacija koje mogu da me obuzmu kada ga slušam ili čitam.

To je  i bio slučaj sa knjigom koja je u mojim očima imala posebnu važnost budući da ponovo otvara međunarodnu diskusiju o ideji komunizma. Odakle moja posebna iziritiranost činjenicom da se muzika tu nalazi slučajno, igra drugorazrednu i to vrlo loše iskorišćenu ulogu. Recimo da mi se ‘kasting’ učino vrlo lošim.

Nepotrebno je ovde da se vraćam  na sam tekst: dostupan  je svakom  na vebu. Recimo jednostavno da moja iritacija kao muzičara i militanta počiva na sledećim tačkama:

- izbor muzičkih primera je istinski grozovit, brka kreativno izuzimanje i čist muzički nihilizam (Satie, Cage…), upoređujući kulturu muzičkih komada (rok) i umetnost muzičkih dela (kao kada bi u politici mogli da pobrkamo pitanje komunizma sa parlamentarnom debatom o visini državnih subvencija nekoj partiji ili o kvotama žena među senatorima): zašto dozivati ozbiljno u poeziji kada dok se radi o muzici, podižemo tričarije na visinu odlučujućih predloga?

- Način da se depolitizuje pitanje komunizma ‘kulturizirajući’ ga, koji povrh svega propituje muziku u ovom preciznom trenutku: amblema kulturne koncepcije komunizma. Želeo sam da držim muziku na distanci od ovakvih vrsta operacija podržavajući da muzika kao umetnost (dakle kao mišljenje) ima mnogo važnije zadatke nego da (iznova) postane funkcionalna!

- Pitanje komunizma je političko ne muzičko; a pitanje muzike čak i za jednog muzičara militanta nije kako služiti komunizmu, već koju muziku komponovati koja bi danas bila na visini zahteva koji muzika može sebi da zada (uzimajući u obzir takođe šta je za muzičare vreme mišljenja i mišljenje vremena).(2)

- Između muzike i komunističke politike mogu da postoje alijanse – ali savezi među autonomijama -, i u ovoj tački značenje kulture (koje ukazuje naravno na ne-autonomiju pomenutih procesa), nema svog mesta.(3) Između politike i muzike nema tranzicije.

-Sve u svemu pojam ‘muzičkog komunizma’ mi se ne čini konzistentnim.(4)

Istina  da je odnos između muzike i politike  komplikovan,  napisao sam prilično o tome. Predlažem da ostanem na tome. 

Vaše neslaganje se odnosilo i na ključnu ulogu ‘rituala u komunizmu’. Priznajući da pred nama Jugoslovenima tek predstoji analiza rituala u tom manje pro-sovjetskom a više pro-komunističkom ritualu,  jugoslovenskog tipa, koje su vaše pozicije po tom pitanju?

Vi obnavljate pitanje eventualnog rituala u ceremoniji kojoj komunizam može biti promoter. Ovo pitanje je trenutno delimično za mene nejasno. Odgovoriću vam samo ovo.

- Ne treba praviti ražanj dok je zec  još u šumi: preostaje nam da gotovo sve ponovo osmislimo što se komunizma tiče (političkog naravno) – pitanje pobede,  organizacije, dugotrajne politike, odnos aktivista i mase,  odnos spram Države, odnos komunizma i socijalističke Države, njihovi odnosi spram revolucije, odgovoriti na pitanje kako radikalno promeniti svet a da  ga ne poremetimo odjednom,  koju komunističku politiku sprovesti spram fabrika ukoliko radnička klasa nije više materijalna baza jedne političke klase nazvane proletarijat itd, itd. Teško me je ubediti da pitanje ceremonijala može da bude prvo na ovoj listi. Sklon sam da mislim: napredujmo politički, pa ćemo videti potom šta može biti stvar reprezentacije.

Sve u svemu pojam 'muzičkog komunizma' mi se ne čini konzistentnim. Istina  da je odnos između muzike i politike  komplikovan, napisao sam prilično o tome

- Ukoliko pod pitanjem ‘ceremonije’ podrazumevamo jednu samo-(re)prezentaciju generičkog čovečanstva, imali tu mesta za rituale? Da li svaka ceremonija mora da proizvodi ritual, da pliva u ritualu? Nije li pre reč o invenciji ceremonije potpuno novog tipa koja upravo nema ritual kao  centralnog operatera?

- Ceremonija novog tipa treba li uopšte da se zove ceremonija? Ne treba li ona da se misli (zove) drukčije, akcentirajući pre ono čega je ona ceremonija nego činjenicu da je ceremonija. Jedna stvar je pojačati ceremonijalnu dimenziju neke konkretne manifestacije(5), a druga smatrati takvu manifestaciju ceremonijom.

Jednakost 68

Pripremate muzičku teatrologiju o Maju 68, predviđenu za .. maj 2018. Recite nešto o njoj.

Tačno je da moj projekt teatrologije o 68. (Jednakost 68) može biti primljen kao ceremonija Maja 68. i upravo zbog toga sam joj odredio kontekst 50-godišnjice ovih događaja. No za mene nazvati nešto ceremonijom ne rasvetljava ništa od njenih unutrašnjih uloga: misliti ovu teatrologiju kao ceremoniju ne razjašnjava šta je potrebno da uradim, osmislim, komponujem, napišem, stavim u odnose. Reč ceremonija ovde nije ni motivišuća ni orjentišuća, i to iz preciznog razloga gore pomentog: teško je da saznamo da li je prikladno praviti ceremoniju oko označitelja maja 68.

Pre svega svakako nije reč da se radi o ceremoniji boraca veterana, memorijalu ili bilo kakvom ‘povratku na…’ (povratak na stara dobra vremena,  na prethodni svet pre velikog arhi-reakcionarnog zaokreta Deng Xiaopinga/ Reagana/ Tatcherkr/ Mitterranda). Ne radi se o sećanju (prošlosti). Radi se pre svega o reaktivaciji (u sadašnjem vremenu). Ne radi se ni o Gurnemanz-u (starom čuvaru sećanja, onom koji podseća gde je stvar napuštena i od koga, koji svedoči odakle slabost prerasta u subjektivnu poraženost, napuštanje, otkriva ‘unutrašnje razloge’, nije reč ni o zločestom Klingsoru čija se snaga drži na slabičluku militanata) koliko je reč o Parsifalu, tom naivnom mladiću koji preuzima, uprkos drugačijem utisku, stvar napuštenu na izvoru, pa uzima u ruke ‘kritiku oružja i oružje kritike’.

Reč je potom o tome da se omladini prenese nekoliko zadataka mišljenja kako muzičkih tako i političkih, nešto pre svega (podrazumevam: pre svega za jednog kompozitora…) od egzaltacije i entuzijazma koje samo ovakvi zadaci mogu da proizvedu.

Postoji dosta militanata moje generacije koji nisu razumeli šta znači sloboda dok nisu postali militanti, i to organizovani militanti, disciplinovani, naporno se dižući noću da bi u zoru bili spremni da na ulazu u fabriku diskutuju sa jednim ili dva radnika (retko kad više jer je sindikalni aparat obavljao ulogu policije na vratima fabrike mnogo efikasniju nego što je to bila milicija gazda).

Moj projekat teatrologije je rođen sa duplim paralelnim zahtevom (ne konvergentnim),  za muzičara i militanta što ja simultano jesam: 

- Sa muzičke strane, da bi nastavila da se  komponuje umetnost sadašnjeg vremena, potrebno je da se muzika češe o nešto drugo osim o samu sebe,  o heterogene kako je govorio Adorno; potrebno je da muzika prihvati u sopstveni vremenski fluks druga postojanja osim muzičkih, da se napoji i udruži sa drugim fluksovima – sve u svemu,  to je pomalo to što  je Wagner sam morao da smisli posle revolucije 1848… Ne radi se uopšte o tome da bi muzika opstala, postane funkcionalna ili de se stavi u službu nečeg drugog osim sebe (politike, poezije ili još čega drugog). Potrebno je, nasuprot, da muzika konsoliduje svoju autonomiju, upravo u kontaktu sa drugim autonomijama(6), da bi udruživanje imalo smisla. Izabrao sam što se mene tiče, da igram na udruživanje muzike i jezika, posebno stranih jezika (ne –francuskih), a naročito arapskog jezika (arapskog literarnog jezika). Odatle projekat da se ‘uvede arapski jezik u savremenu muziku’. I naravno, kada se ulazi u alijansu sa jezicima, potrebno je  poštovati jezike, razvijati njihovu vlastitu snagu značenja i zvučnosti,  dozvoliti  im da govore da bi nešto rekli (ne da ‘govore a da ništa ne kažu’, kako je to često slučaj u savremenim glosolalijama koje se igraju fonemima bez prave igre mišljenja). Uvesti jezike, to je dakle uključiti vokalnost koja poseduje sopstvenu određenu autonomnu akustiku; ali takođe ubaciti u srce muzike smisleni tok koji neće biti moguće izbrisati.  Odakle i pitanje: kako odrediti ko zaslužuje da propituje muziku u tom smislu?

- Sa strane politike, ukoliko je potrebno sve ponovo sagraditi, potrebno je takođe obezbediti uslove izvesnog entuzijazma, kako bi se pobedila ogromna nostalgija za vremenom kada je politika bila masivno predstavljena kao privremeno oduzimanje (rekvizicija). Kako pobedonosno proći veliki mrak mišljenja koji se najavljuje? Kako preneti komunističke obaveze kada je život miliona ljudi bespogovorno uništen bez da bilo ko prebrojava njihovo izbrisano postojanje? Moje lično političko opredeljenje se učvorilo oko šezdestih godina (tačnije jeseni 1966. sa sloganom ‘FNL će pobediti’).  Odatle i projekat de se reaktivira ono što je 68. (podrazumevajući je u širem smislu)  značila univerzalno za političku emancipaciju.

Maj 68.

Ono šta me interesuje u Maju 68. je  takođe njegova singularnost, dakle njegov univerzalni značaj. Hoću da otkrijem tu singularnost u neraspoznatljivom izuzimanju jednakosti i slobode. Slobodarska sudbina 68. bila je odveć fantastična. Došlo je vreme da se ponovo aktivira figura jednakosti.

Podići singularnost 68, učiniti to bez nostalgije, znači pokazati  čak i danas efektivnost političkih pitanja jednakosti onako kako su bila postavljena u datom momentu. Potrebno je dakle postaviti nekoliko neizvesnih jednačina, što nezivesnijih to političnijih,  tipa:

Trg Bastilja (Bastille) Pariz, 1. maj 1968 = trg Tarir (Tahrir) Kairo, proleće 2011.

Manifestacija 21. februara 1968 (Pariz) = manifestacije u Tunisu  2011.= ofanzivne manifestacije različitih vremena 

Okupirane fabrike i fakulteti Maja 68 = fabrike i fakulteti sveta 

Sastanci aktivista  juna 68. = sastanci aktivista danas u Africi i u Kolumbiji…

Odatle libreto (koji još treba napisati) koji neće  ni o čemu govoriti  nego samo predstaviti velika politička pitanja trenutka u konkretnim subjektivnim situacijama (prvi akt će  tako biti posvećen demonstraciji snažne pobune, drugi velikom skupu masa; treći će staviti na scenu  različite ljudske kolektive vezane za njihova uobičajena radna mesta: fakultete, fabrike; četvrti će biti posvećen sastanku miltanata koji treba da preuzmu  na sebe trajni bilans i organizaciju različitih političkih inicijativa). Biće reč o tome da se pokaže kako su sva ta politička pitanja aktuelna i kako ih je moguće reaktivirati. Vezano za to ključ libreta neće ležati u naraciji 68. nego u snopu subjektivnosti koje počivaju na toj godini.

Da bi veličali činjenicu po kojoj se svaka subjektivnost prikazuje kao buket, a ne kao jedinstven cvet, teme će biti izložene na četri jezika: arapskom, ruskom, nemačkom i francuskom i to će se odvijati integralno i ekskluzivno u političkom taboru emancipacije: nema protivnika, nema neprijatelja (engleski će biti rezervisan za nekoliko komičnih pojava parlamentaraca, sindikalista i drugih policajaca).

            Singularnost Jednakost ’68.

Težište je na spletu reči i muzike koja neće biti prisutna da prati taj diskurs, već da afirmiše svoju potpunu autonomiju.

Na taj način teatrologija će neophodno biti dirigovana  muzikom, a ne libretom. U tome jeste paradoks.

Postoji dosta militanata moje generacije koji nisu razumeli šta znači sloboda dok nisu postali militanti, i to organizovani militanti, disciplinovani, naporno se dižući noću da bi u zoru bili spremni da na ulazu u fabriku diskutuju sa jednim ili dva radnika

Verujmo da će ovaj paradoks biti u mogućnosti da pronađe sam formu jedne singularnosti: singularnost  Jednakosti ’68.  ili  muzički i ideološko-politički entuzijazam, međusobno ortogonalne, koji na tren postaju međusobno nerazaznatljivi!

Pozicija Sartra 1950.

Sartrovo polazište u tekstu ‘Lažni naučnici  ili lažni (divlji)  zečevi’ je interesantno.

‘Marksizam umire i postaje skolastičan’ (37)

‘Treba ponovo promisliti marksizam’ (66)

Njegova motivacija je esencijalno filozofska: marksizam se zaglavio u objektivizmu, ‘staljinističkom objektivizmu’ (26) koji ne ostavlja nikakav prostor subjektivnosti:

Ovde nazivam objektivizmom vrstu tipično staljinističkog ponašanja koje pretenduje da tumači ljudski praxis u njegovim uzrocima kao i u njegovim efektima u pojmovima rigorozne objektivnosti. Što od subjektiviteta ponovo čini apsolutni efekat, efekat koji se nikad ne transformiše u uzrok’ (27)

Odakle njegovo pitanje: šta postaje taj subjektivitet ‘u konstruktivnim periodima, što će reći pošto je proletarijat preuzeo vlast’ (30) ?

Političko pitanje komunizma postaje ustvari intenzivno posle preuzimanja vlasti: šta raditi, dakle, ukoliko se ne radi samo o prostoj odbrani onoga što je osvojeno (‘tekovina socijalizma’)? Snažno je to što Sartr ovde konstatuje:

’Buržoazija je nestala i radikalna alienacija koja karakteriše buržoasko društvo se nastanila’ (39)

Za Sartra , u socijalizmu, klasna svest nije više svest nego

’Klasna svest može ponovo postati svest’. (68)

Njegov interes za Titovu Jugoslaviju proizilazi iz sledećeg:

Ukoliko titiozam za nas ima posebnu važnost to je zato što je postao subjektivitet. (28)

‘Prekid  je napravljen delimično zato što je objektivna dogma ‘sovjetskg bastiona’ podstakla kod Sovjeta projekat da od Jugoslavije naprave tavan SSSR-a’ (56)

‘Tito je preuzeo subjektivnost {….}i ne može da brani svoju politiku bez optuživanja sovjetskih rukovodioca za devijaciju(59): staljinističku devijaciju’ (66)

Konstatujući da ‘komunistička štampa nije bila u mogućnosti da definiše Tita’ (52), Sartr započinje naročito otvorenu karakterizaciju ‘te zagonetne i pokretne realnosti koja je Jugoslavija’ (24). Odakle, da je potrebno ‘ostaviti jugoslovenski događaj da fiksira sam svoju važnost u  i pomoću svog dijalektičkog razvoja’ (26)

Ovde prepoznajemo bez muke nastupajućeg Sartra u Kritici dijalektičkog uma. Sartr ustvari filozofski hvata političko pitanje preko koncepta (filozofskog) subjektiviteta koji povezuje sa negacijom ukoliko je tačno da ona može da bude suštinski shvaćena samo kao negacija objektiviteta (upravo je tu za Sartra pogreška ‘staljinističke objektivnosti’). Sartrov klasični filozofski problem je ’problem negacije negacije’(23). Ako je za Marksa  ‘proletarijat negacija negacije’(29), taj proletarijat je dezorjentisan u socijalizmu nedostatkom interne buržoazije koju treba da pobedi. Odakle treba da traži spoljne neprijatelje (konstituisati se u unutrašnje čvrst bastion protiv infiltriranih izdajnika): ukoliko se političko konstituisanje obavlja putem ‘negacije negacije’, onda usmeravanje proletarijata prema komunizmu nameće stalnu reaktivaciju neprijatelja kojima se treba suprotstaviti.

Sartr izražava vlastitu sumnju u praktički subjektivitet u znaku Ideje,  koji Marks toliko hvali: ‘Ono što od prvog trena razlikuje pristup najlošijeg arhitekte od pčele sa mnogo prakse, je to što je on konstruisao u svojoj glavi pre nego je konstruisao u košnici. Rezultat na koji rad cilja već je  ranije idealno postojao u imaginaciji radnika’. (Kapital)

Koju ideju primeniti za politiku ovog vremena? To je mesto gde se Sartr prekida, on koji se nikada nije čisto govoreći  bavio politikom.(7) Ništa više u vreme Narodne stvari (Cause du Peuple) nego u 50-tim godinama, Sartr nije napustio svoju poziciju – ne militantnu – običnog pratioca Komunističke Partije Francuske i Proleterske levice.(8)

Uglavnom ova sartrijanska intervencija iz 1950. se ocrtava eksplicitno u formi jedne ‘opklade’:

‘Niko ne može da predvidi šta će biti titoizam; niko ne može danas da zna njegovo istinsko značenje. Zbog toga je potrebno kladiti se na njega’ (66)

Šta misliti danas?

Detaljno odgovoriti na ovo pitanje zahteva ozbiljan produbljeni rad koji bi mogao da bude zadat od određene grupe, možda grupe iza koje stoji inicijativa 12 teza i upitnik na koji ja odgovaram. Postoji zapravo detaljna, periodizovana istorija socijalističke Jugoslavije koju treba dovršiti (istorije koju ja ne poznajem detaljno, što mi zabranjuje da govorim o tim pitanjima drugačije nego u formi pitanja i hipoteza) i koja jedina može da dozvoli orjentaciju mogućih odgovora. No, ukoliko  bi trebalo da se angažujem za taj zadatak – što ne mogu  ni da zamislim, nemajući između ostalog lingvističke kompetencije da bi ih ozbiljno obavljao, čini mi se da bi ih radio prema sledećim hipotezama:

1) Ukoliko se Jugoslavija samokonstituisala oko 1950. kao singularnost (što Sartr naziva ‘zagonetnom i pokretnom realnšću’) , onda se ona dotakla najmanje dva naknadno kontradiktorna pravca u slučaju neraspoznatljivosti ortogonalnih  ili transverzalnih tendencija u singularnosti  koji ne bi mogli da potraju duže od nje same: svakim udaljavanjem od nje, potrebno je ponovo odlučiti (baš  kao u slučaju da se referišemo na maj ‘68, potrebno je odlučiti: nastupamo li mi u ime slobode ‘68. ili jednakosti ‘68?);

2) Čini mi se, što se mene tiče, da je Sartrova opklada izgubljena. Da li zato što se radilo  više o opkladi na titoizam nego o opkladi na Jugoslaviju. Ovo je tačka koju je potrebno istražiti detaljno.

3) Ukoliko ceo ovaj period zavređuje da se ponovo pregleda detaljno, etapu po etapu, to neće biti prema orjentaciji ‘negacije negacije’: ne bi služilo ničemu danas otvoriti dosije Jugoslavija da bi se iz njega izvadila njegova negativna strana, verujmo da kritika (negacija) ove negativne strane, može da nam donese neke nove afirmacije! Ukoliko ova priča zavređuje da se iznova preuzme to je da bi se,  sakrivenih u internu tamu svake singularnosti,  razaznalo nekoliko afirmacija  koje nisu mogle u titoizmu da  nađu svoj puni razmah.

4) Da li je potrebno tražiti eventuelnu afirmaciju pod naknadnim imenom samoupravljanja unutra ili nesvrstanosti spolja. Nisam siguran. Mislim da bi bilo dobro pogledati izbliza šta je bilo u političkoj samokonstituciji Jugoslavije u momentima koji su vrlo brzo zamenjeni ‘pobedom’ bez sumnje izmedju 1945. i 1955…

Sve ovo je ogroman posao koji me prevazilazi. Ukoliko želite da mu se prepustite, biće mi zadovoljstvo da ga pratim izbliza i zadovoljstvo da ga razvejem i prenesem ( putem mog  elektronskog magazina) što je dalje moguće.

Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike i fikcije, objedinjena pod nazivom 'Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?'. Živi u Bruxellesu. Poslednji rad: http://petitescoupures.wordpress.com/

Aktiv br. 5-6, Novosti br. 669 , 12.10.2012.: Jugoslavenski studiji 2; Jugoslavija nije ime za prošlo, već za ono što dolazi, tekst br. 7