Nakon dvanaest knjiga, uglavnom zbirki pesama, ali i romana, pripovedaka, dramskih tekstova i aforizama, Gordana Pavić iz Dalja je napisala i knjigu svojih biografskih zapisa koju je objavio pododbor SKD "Prosvjeta" u Dalju.  Na stotinjak stranica, pod naslovom "Svetle tačke naših života", autorka donosi priče iz svog života, od rođenja kada je greškom babice postala slepa, do danas.

-  Knjigu sam započela proletos kada je nastupila epidemija koronavirusa, a ideju da to budu biografski zapisi dao mi je moj veliki prijatelj profesor i pesnik Đorđe Nešić čiju sam podršku imala i u svom dosadašnjem radu. Ovo je knjiga o mom životu, ali istovremeno i o nesebičnim ljudima koji su mi pomagali kroz život i tako postali njegove svetle tačke -  otkriva nam 72-godišnja Gordana Pavić.

- Najsvetlije tačke mog života su moja sestra Jadranka, roditelji, učitelji, prijatelji, komšije, drugovi po peru, volonteri koji mi pružaju pomoć. Da nije tih svetlih tačaka ja bih sigurno živela u večitom mraku, ali mi one osvetljavaju puteve kojima koračam sigurno - ističe naša sagovornica.

U knjizi govori o svom detinjstvu, pokušajima lečenja, školovanju u školi za decu oštećenog vida "Veljko Ramadanović" u Zemunu, svojim učiteljima i školskim drugovima. Opisuje i vreme koje je od 1968. do 1991. provela radeći na telefonskoj centrali u osječkom Vodovodu, ratno i posleratno vreme, zanimljive događaje, anegdote i ljude koji su joj, svako na svoj način, pružali podršku i tako se našli u jednoj priči ili nekoliko redaka knjige. Na drugoj stranici knjige nalazi se ime Milice Lazić, 18-godišnje volonterke iz Dalja koja je zaslužna za kompjuterski unos teksta.

- Kod teta Gorde dolazim protekle četiri godine, par puta nedeljno. Pomažem joj oko unosa teksta u kompjuter i slanja raznih mejlova, čitamo, idemo u šetnju, pričamo i družimo se. Uvek je zanimljivo, a meni je drago da mogu pomoći - priča Milica koja sada ima i nešto više vremena jer je završila srednju školu za agroturističkog tehničara, a zbog epidemije koronavirusa nije uspela da svoje školovanje nastavi u Somboru kako je prvobitno planirala. Trenutno polaže vozački ispit i istovremeno pokušava da se zaposli. Posao za svoju volonterku, za koju ima samo reči hvale, traži i Gordana.

- Volonterima koji pomažu osobama sa invaliditetom, starijim osobama ili deci, treba izaći u susret i pomoći im da pronađu posao. Svuda u Evropi se volonterstvo ceni, a samo kod nas to nije slučaj - smatra Gordana Pavić. Podršci volontera se nada i oko budućih knjiga za koje već ima dosta pripremljenog sadržaja.

- Imam već napisanu pripovetku "Nedeljni ručak", zbirku pesama "Konak večni" i nekoliko dramskih tekstova. Planiram još puno toga jer sebe nazivam "Rista optimista" - kaže u šali, a onda ozbiljno nastavlja kako osobe sa invaliditetom moraju da se bore.

- Osobe poput mene ne bi smele da se zatvaraju u sebe, moraju da traže pomoć porodice, prijatelja, kolega na poslu, moraju se boriti. I zato ja, bez obzira na svoj hendikep, živim kao sav normalan svet - poručuje Gordana Pavić.