Na nedavno održanom Animafestu u Zagrebu među članovima žirija Velikog takmičenja kratkometražnog filma bio je i Vuk Jevremović, koji je na lanjskom festivalu za svoj rad pod naslovom "11", o tome šta se dešava u glavama tri fudbalska majstora neposredno pre izvođenja penala, dobio nagradu za najbolji hrvatski film.
Što je bio okidač za vaše intenzivnije bavljenje animacijom?
Animaciju sam voleo još kao klinac. Kad smo u Beogradu imali festivale, stalno sam išao gledati filmove i sećam se "Satiemanije" i "Dnevnika" Nedeljka Dragića koji su mi izgledali kao nedostižni. Tada sam rekao: "Nikad neću ovo da radim jer kod nas u Beogradu nema ništa, u Zagrebu je centar animacije." Studirao sam arhitekturu i kad se sve ovo desilo, 1991. zaglavio u Nemačkoj. Neko vreme sam radio razne poslove, onda sam shvatio da mi bar neko vreme nema povratka i odlučio da ostanem pa sam 1993., s preko 30 godina starosti, upisao likovnu akademiju.
Jednom od profesora se dopala moja mapa i on me pitao da li hoću da prevodim kurs čoveka koji se zove Nedeljko Dragić. Rekao sam da znam za njega, ali kako sam u to vreme bio opsednut velikim formatima i velikim slikama, maltene sam kazao da ću to da uradim, ali da nisam oduševljen. Međutim, Dragić i ja kliknuli smo na prvu. Odmah mi se dopao kao čovek i ja sam kroz prevođenje počeo da učim animaciju.
Kursista je bilo sve manje jer su svi želeli da budu veliki umetnici, a animaciju shvatali kao nešto previše sitno i sa suviše rada. Kako je Dragić predavao klasičnu animaciju, koju sam savladao, pitao sam ga što bi bilo kad bih pokušao da oživim svoje slike. On me uvek ohrabrivao i rekao mi je da probam. Probao sam, uspeo i tako čistom igrom slučaja došao do animacije.
I vi i Dragić imali ste zapažen opus i u Nemačkoj?
Od početka mi je govorio da ne zapustim umetnički pristup. U Zagrebačkoj školi crtanog filma bila je podela na umetnike i karikaturiste; Dragić je više bio u karikaturi, ali ja, brate, ne znam ni da nacrtam karikaturu. Zato mi je rekao: "Stari, ti imaš humora, ali tvoj humor ide i kroz crteže, iako su oni kao ozbiljni. Ali nešto se oseća i nije sterilno."
Sad radim spot za Laibach koji je potpuno "dark", ali meni sve to leži. Uostalom, i William Kentridge, svetski poznat umetnik koji je ove godine bio gost Animafesta, čini se kao veseo čovek, ali mu radovi nisu tako veseli.
Koliko se osećate kao postjugoslovenski, a koliko kao evropski autor? Zapravo, ima li za umetnika granica?
Imam tu sreću da za mene nema granica: proputovao sam ceo svet i ne osećam se čak ni kao evropski umetnik, nego isključivo kao animator i umetnik. Naučio sam puno jezika, živeo u Španiji, žena mi je Španjolka...
Na što se bazirate u svojim animiranim filmovima i pomažu li vam u tome iskustva s beogradskog tehničkog fakulteta, smjer arhitekture?
Svakako, mada nisam voleo taj studij jer je bio dosta težak. Oba roditelja su mi bili arhitekti pa sam izabrao lakšu varijantu, koja je ispala teža. Voleo sam crtanje i projektovanje, ali tehnički deo mi je bio katastrofa.
Već sam na fakultetu slobodno crtao za sebe, ali prisiljavali su nas da glava mora da nam radi, da imamo konstrukciju. To mi je pomoglo: kad radim filmove, konstruišem ih, pravim male "kuvarice" da se ne pogubim. Na fakultetu sam stekao i disciplinu rada, koja mi je ostala do danas.
Neki uticaj na mene je imalo i to što sam bio ronilac u vojsci, koju sam odslužio nakon fakulteta. Počeo sam da crtam još u regrutnom centru u Puli. Završio sam kurs, ali sam imao neku nezgodu s očima. Tokom vojnog roka crtao sam brodove i tako potkupljivao starešine, pa sam se skinuo dva meseca ranije. Zapravo, crtanje mi je pomoglo da lakše preživim vojsku, a ronim i danas, imamo klub u Hvaru, gde živim.
Jednom ste izjavili da filmove stvarate mukotrpnim ručnim radom. Kako komentirate brojne 3D animirane filmove, a naročito novi trend – one kojima je "autor" veštačka inteligencija?
Na Animafestu sam prvi put video takav film na velikom platnu. Nisam znao kako je rađen, ali me oduševila struktura i njeno kretanje; nekako je ličilo mom radu. Onako kao ulje koje se pokreće. Bio sam impresioniran jer je to fenomenalno izgledalo. Urađen je za mesec dana, a meni bi trebalo dve do tri godine jer radim "frame by frame", kako me Dragić učio.
Što je bio povod za stvaranje filma "11" koji je lani bio pobednik u kategoriji hrvatskog filma, a dobio je i nagradu Oktavijan Hrvatskog društva filmskih kritičara?
Film je odlično startao i tako i nastavio – i u Melbourneu je dobio Grand prix. Deset godina nisam radio filmove jer sam restaurisao kuću na Hvaru i onda je došao trenutak kad sam napravio atelje i morao da radim, a taj mi je film puno godina ležao u glavi.
Imao sam stari kompjuter koji se raspao pa sam sve morao "Jovo nanovo". Nisam koristio programe koje su mi napravili prijatelji iz Španije i sveta, radio sam ga kao nekad. Ideju sam zasnovao na svojoj opsesiji fudbalom u Španiji, pogotovo na tome kako od fudbalera i heroja kao što je Ronaldinho prave luzera, odnosno (zlo)pamte kako je promašio penal.
Tada sam se tome čudio jer mi takve igrače u Beogradu nismo imali. Uz to, znao sam da umetnici ne vole fudbal. Razgovarao sam s jednim Holanđaninom koji mi je rekao da u Amsterdamu niko od animatora ne gleda fudbal, pa sam rizikovao da napravim umetnost od fudbala, kao što je učinio francuski slikar Nicolas de Staël koji je 1950-ih slikao fudbalere u ulju na platnu. Uz Ronaldinha, inspirisao sam se Mijatovićem i Modrićem.
Dobili ste dosta nagrada i priznanja. Kako publika reagira na vaše filmove?
Publika više obožava humor od kritičara, međutim na moje filmove reaguje jako pozitivno. U Nemačkoj su nakon mog filma jednom prilikom lupali nogama o pod. Filmovi su mi dosta živi, a muzika je uvek aktivna, što zapali publiku koja voli fudbal. Mislim da mi je ovaj film najbolje prošao kod publike, što sam video i u reakcijama.
Kako iz vizure autora i člana žirija ocenjujete ovogodišnju ponudu filmova na Animafestu?
Zagreb ima jaku umetničku tradiciju i uvek rado dolazim, dobar je izbor nezavisnih art-filmova i sa užitkom ih gledam. Animafest je odličan festival sa sjajnom tradicijom i pružanjem specijalnog domaćinskog osećaja. Kad pričam sa strancima, svi mi kažu da se osećaju kao kod kuće, grad je prijatan, a ljudi ljubazni pa je i to razlog zašto je Zagreb kultni festival među animatorima.
Koliko su festivali animiranog filma potrebni kulturi i društvu općenito? Da li ste optimista što se tiče razvoja animacije?
Animacija je oblik kulture koji je jako zanimljiv jer ga može gledati i šira publika. Po meni se snaga jednog društva ogleda u jakoj kulturi, a samim tim i u festivalima, tako da je ulaganje u njih jako dobro i za Zagreb i za Hrvatsku. Svi smo mi umreženi u svetu, znamo se i svi pričamo o tome. Uostalom, za Zagreb i Animafest svi znaju, kao i za hrvatski fudbal.
