Ana Nedeljković i Nikola Majdak česti su gosti zagrebačkog Svjetskog festivala animiranog filma – Animafesta. Za razliku od ranijih godina, kad su se predstavljali filmovima koji su izazvali pažnju publike i dobili nagrade na brojnim svjetskim festivalima, ove su godine došli kao profesori Fakulteta digitalnih umetnosti na Univerzitetu Metropolitan u Beogradu, organizirajući izložbu radova šestero "svojih" studenata "(Ni)je nam smešno" u galeriji Šira i vodeći radionicu za animatore iz brojnih evropskih zemalja.

Kako je došlo do zagrebačke izložbe radova vaših studenata?

Ana Nedeljković: Ove godine smo prvi put s našim studentima na Animafestu, gde smo uz izložbu imali i prezentaciju našeg fakulteta u okviru izvanrednog programa AFN Edu. Pored toga, Nikola i ja vodili smo radionicu animiranog filma za studente različitih evropskih zemalja. Odgovor na pitanje kako je do toga došlo jeste da je Animafest jedan od naših najomiljenijih festivala i posle više godina dolaženja mogu da kažem da su organizatori zaista dragi ljudi i pravi prijatelji. Prethodnih godina imali smo filmove u takmičarskom i drugim programima, pre par godina bila sam u glavnom žiriju takmičarskog programa, dok su nas ove godine organizatori pozvali da učestvujemo u ovom studentskom programu. Mogu reći da su studenti čiji su radovi na izložbi pokazali zavidnu veštinu, a izložba je ispala veoma interesantna jer smo, kad smo pre par meseci dobili poziv da učestvujemo u programu i predstavimo studentske radove, u startu shvatili da je bitno da napravimo nešto drugačije. Kako se na svim drugim fakultetima koji su učestvovali u ovom programu od početka do kraja studira animacija ili animirani film, a fakultet na kome radimo Nikola i ja pokriva mnogo širi spektar koji uključuje i animaciju i gejming, kao i različite oblasti grafičkog i interaktivnog dizajna, shvatili smo da treba da napravimo nešto interesantno. Budući da je tema ovogodišnjeg festivala bila i humor, odlučili smo sa studentima razgovarati šta im je smešno.

Umetnička animacija u Srbiji stoji u odnosu na svetske tokove. Kultura se ne neguje jer imamo najmanji budžet. Svetski standard je jedan odsto, a mi imamo 0,57. Žalosno je koliko država ne misli na svoje građane – kaže Nikola Majdak

Najbolji način da sa studentima pokrenete neke ozbiljne priče i teme jeste da ih pitate šta im je smešno, pa će reakcija biti potpuno kontra. Izloženo je šest studentskih radova koji se u svojoj suštini bave ozbiljnim pitanjima. Ivan Lavrenčić govori o društvu u kojem živimo i o kreativnim blokadama, odnosno kako blokiramo sami sebe ili kako nas blokira društvo. Lara Žigić i Anđela Krstić u svojim radovima kroz vlastite stvarne snove, koje su predstavile kroz kratke animacije i crteže, vešto istražuju tanku granicu između smešnog i strašnog, smešnog i bizarnog. Sava Moravčević u detaljnim crtežima istražuje granicu smešnog i kreativnog i samu ideju kreativnosti. U radu Sanje Antić imamo mali animirani dokumentarni film o tome kako funkcioniše državni i privatni zdravstveni sistem za vreme korone, dok se Maša Milosavljević bavi problemom humora na društvenim mrežama. Ima zaista interesantnih radova, ali nam je pored njih bilo bitno da se pozabavimo i temom umetničkog obrazovanja danas – čemu ono služi, na koji način se fakultet odnosi prema online tutorijalima i sadržajima koje mladi nalaze na društvenim mrežama i koji su im dostupniji nego fakultetska nastava, na koji način se odnose prema tradicionalnom i digitalnom crtežu, šta je budućnost animacije i šta ih čeka kad diplomiraju u ovo turbulentno digitalno vreme kad je u ekspanziji i veštačka inteligencija.

Koliki je interes tržišta rada za studente koji završe fakultet?

Nedeljković: Ti studenti uspevaju da se zaposle. Oni koji studiraju na našem fakultetu, pogotovo na umetničkim smerovima grafičkog dizajna, dizajna interaktivnih medija i modnog dizajna, od starta imaju kontakt sa realnošću i sa tržištem rada. Školuju se za dobro plaćene i tražene poslove i s time nemaju problem jer se u Srbiji kreativna industrija definitivno razvija.

Nikola Majdak: Da, ali moraju da budu dobri da bi se zaposlili – dakle, to je i do njih.

 

Kultura u promilima

Pre šest godina pitao sam vas o stanju animacije i tada ste rekli da je animacija u Srbiji u uzlaznoj putanji.

Majdak: Umetnička animacija u Srbiji danas pomalo stoji u odnosu na svetske tokove. Čini mi se da smo u nekoj kolotečini. Animacija je na potpunom začelju i mnogima nije interesantna. Kultura se ne neguje jer imamo najmanji budžet za kulturu. Svetski standard je jedan odsto, a mi imamo 0,57 – dakle, merimo u promilima. Žalosno je koliko država ne misli na svoje građane.

Nedeljković: Upravo smo rekli dve na prvi pogled kontradiktorne stvari: da se naši studenti relativno lako zapošljavaju i da vezano za animaciju postoji stagnacija. Iz ta dva komentara možemo da vidimo suštinu toga što se dešava. S jedne strane imate kreativne industrije koje su u razvoju, ali postoji bojazan da one, pogotovo u malim zemljama kao što je Srbija, u kojoj postaju servisni a ne suštinski kreativni deo, polako počinju da neutrališu onu kulturu koja je neophodna i koja se zasniva na umetničkom izrazu, odnosno na tome da kroz umetnost – bio to film, animacija ili nešto drugo – umetnici imaju mogućnost da predstave svoje stavove, govore o svetu u kojem žive i o svojim emocijama. Tu postoji disbalans između kreativnih industrija i kulture u klasičnom smislu reči.

Nekad je dovoljno samo da pogledamo društvene mreže, upalimo TV ili otvorimo novine, pa nam se sve što nam je nejasno u smislu kako treba da uradimo scenarij ili kako da razvijamo neke od likova prikaže pred očima – ističe Ana Nedeljković

Filmovi koje stvarate vrlo su kritični prema društvu, a to se vidi i iz radova na izložbi. Koliko aktualna situacija u Srbiji poziva umetnike na stvaranje?

Majdak: Kad god je teško vreme, umetnik stvara. Što bi neki običan čovek rekao – vama ne trebaju pare jer bolje stvarate kad nemate para. Ali mora da se živi, da se plate računi i sve ostalo. Kreativnost se bolje ispoljava kad čovek ima potrebu da nešto kaže. Umetnost jeste tu da kritikuje društvo oko sebe i da daje smernice i razmišljanja o trenutnim problemima na svim mogućim nivoima. Najveći problemi se uvek vide kroz određene stvari – kroz literaturu i umetnost uopšte.

Nedavno je za vreme trajanja Salona mladih u Zagrebu organiziran susret mladih umetnika Hrvatske i Srbije na kojem je zaključeno da ima dosta sličnih problema i izazova. Koliko su bitni međunarodni susreti umetnika?

Majdak: Najvažnije je da ljudi mogu da vide kako drugi razmišljaju i da se povezuju – ne samo u umetnosti, nego u svim sferama društvene svesti. Važno je što imamo iste jezike, pa lakše komuniciramo, a i blizu smo. Naše dve zemlje su imale divan odnos decenijama, onda se desilo šta se desilo, ali mislim da život ide dalje i da mnogo toga ide nabolje. Problemi su verovatno isti, samo što je u Hrvatskoj mnogo lakše jer imate more. Obostrani kontakti su jako važni da dobijemo inspiraciju, da se družimo, da prenesemo naša iskustva, a da ta iskustva ne budu u zatvorenom salonu.

Nedeljković: U svetu animiranog filma ne postoje granice. Svi smo prijatelji i dolazimo iz različitih zemalja. Filmove u autorskom svetu – bar u evropskom – finansiraju državni fondovi i tu se granice ne nameću kao pitanje, ali za izlazak iz balona u kojem živimo kulturna razmena je apsolutno neophodna. Za Srbiju mislim da bi situacija u perspektivi mogla biti neuporedivo bolja kad bi svi mladi ljudi koji su u osnovnoj ili na početku srednje škole imali priliku da, ako ništa drugo, prođu region i vide da se tu nalaze njihovi prijatelji.

Valerio Baranović/Animafest

Realnost sve bliža fikciji

Autori ste tri filma koji su putovali po festivalima i dobivali nagrade.

Majdak: Iako je nastao 2013. godine, "Rabbitland" je i dalje uvrštavan u neke zanimljive programe. Drago mi je da smo napravili dobru stvar koja ne samo godinu-dve, nego punih deset godina ide na festivale – barem nekoliko njih godišnje.

Nedeljković: Bez obzira na to što se radi o kratkim stop-motion filmovima u kojima su likovi napravljeni od plastelina, kroz njih želimo da govorimo o nekim bitnim temama. U tom prvom filmu, "Rabbitlandu", zečevi bez mozga glasaju na slobodnim i demokratskom izborima koji se dešavaju jednom dnevno. Nismo hteli da pravimo tutorijal, ali realnost se sve više približava našim filmovima, što možemo, vezano uz izbore, da vidimo u konkretnoj situaciji koju imamo u Srbiji. I ostala su dva tutorijali za problematične društvene događaje. "Neputovanje" je priča o granicama, izolaciji i devojčici koja nikad nije putovala, a želi da zauvek ode iz svoje zemlje u inostranstvo. Trend odlazaka, pogotovo mladih i stručnih ljudi iz Srbije se nastavlja i raste, a to je problem u celom regionu. Najnoviji film iz 2022., "O novcu i sreći", koji je prvo prikazan na festivalu u Locarnu, bavi se ekonomijom. Napravili smo priču o "Hrčkolendu", savršenom svetu sa savršenom ekonomijom u kojem ne postoji nezaposlenost, a sto odsto hrčaka se izjašnjava kao srećno. S druge strane, to se dešava u veoma nestabilnom ekonomskom globalnom trenutku.

Kako napreduje dugometražna verzija "Rabbitlanda"?

Nedeljković: Pripremamo i razvijamo naš prvi dugometražni projekt, "Novi Rabbitland". Shvatili smo da roze zečevi i čitav njihov svet imaju ozbiljan potencijal, pa razvijamo priču kako je zečevima ponuđeno da na mestu njihovog staništa bude napravljen savršen grad za sve zečeve, ali je nešto krenulo po zlu. U ozbiljnoj smo fazi razvoja: radimo sa filmskim kućama "Baš čelik" u Srbiji i "Vertigo" u Sloveniji, dobili smo finansije za razvoj u Srbiji i Sloveniji, kao i od MEDIA fonda Evropske unije. Realnost nas stalno snabdeva novim detaljima – nekad je dovoljno samo da pogledamo društvene mreže, upalimo TV ili otvorimo novine, pa nam se sve što nam je nejasno u smislu kako treba da uradimo scenarij ili kako da razvijamo neke od likova prikaže pred očima.

Svaka sličnost sa realnim svetom je, pretpostavljam, namerna?

Majdak: Stvar je trenutka kojim se inspirišemo. Ljudi gube vreme na platformama, ne vide svet oko sebe i ne reaguju, žale se, ali ne menjaju stvari i čekaju da neki lik to napravi umesto njih.

Nedeljković: U finalnim verzijama svojih filmova ne bavimo se lokalnom situacijom. Oni su u potpunosti očišćeni od lokalnih referenci i to je najteži deo pisanja scenarija. Bitno nam je da napravimo univerzalno čitljive priče, jer su neki problemi koje imamo u zemlji i regionu mahom globalni, samo su kod nas simptomi jasnije vidljivi. Takođe je lakše za nas kao filmske umetnike da govorimo o nečemu što smo osetili na sopstvenoj koži.

Koliko je Animafest važan za animaciju, ali i ljude koji se njome bave?

Majdak: Animafest je, ne po nekom našem subjektivnom kriterijumu, nego po svim kriterijumima, jedan od dva-tri najvažnija festivala animiranog filma na svetu. To će da odgovori bilo ko ko se bavi animacijom. To je jedini A festival u Hrvatskoj, koji svake godine okuplja nekoliko stotina gostiju iz celog sveta, što govori o mentalitetu prostora regiona ili kako ga ko zove. Ljudi su ovde mnogo slobodniji i drugačije prihvataju život. Dobra je i vesela ekipa i razvija se prisnost među ljudima, kao i kućna atmosfera.