Na 28. Animafestu, u sklopu takmičenja za kratkometražni animirani film, prikazana su i ‘Neputovanja’ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka, priča o odlasku, opstanku i (samo)postavljanju granica. To je film o djevojčici koja živi u izoliranoj zemlji ograđenoj visokim zidom i koja nikada nikamo nije putovala, a cijeli život mašta kako će jednog dana otići u savršen svijet koji se zove Inostranstvo. Svjetska premijera ‘Neputovanja’ bila je ove godine na 68. Berlinalu, gdje je njihov prethodni film ‘Rabbitland’ 2013. nagrađen Kristalnim medvjedom. ‘Neputovanja’ su na 65. Martovskom festivalu u Beogradu osvojila Grand prix u kategoriji animiranog filma, a nakon zagrebačkog Animafesta kreću u Annecy.

Kako je došlo do ideje o ‘Neputovanjima’ i koliko su ona povezana s ‘Rabbitlandom’?

Ana: Priča je u svojoj osnovi inspirisana situacijom u Srbiji tokom 1990-ih i tadašnjim veoma komplikovanim viznim režimom, tako da je velikoj većini građana bilo veoma otežano da putuju. To se desilo i meni: do svoje dvadeset-i-neke gotovo nikamo nisam putovala, sanjajući u tom periodu san koji smo Nikola i ja odlučili da predstavimo u filmu. Trudili smo se da nemamo nikakve lokalne reference, već da napravimo univerzalnu priču o posledicama života u jednoj izolovanoj zemlji. Nastojali smo i da film ima otvoren kraj zato što je veoma teško odgovoriti na pitanje otići ili ostati – mnogo faktora utiče na tu odluku.

Nikola: To je individualno pitanje – svako ima svoja očekivanja i želje. U mirnijim zemljama, gde nema ratova, ljudi odlaze zato što im je tesno ili žele da žive u velikim ili malim gradovima – ne mora da bude samo neki ekonomski ili politički problem, može da bude i želja da se živi negde drugde. Ljudi s Balkana su 1990-ih bili prisiljeni na iseljavanje, što se sada dešava i onima u Siriji i okolnim zemljama, jer im je sve srušeno i poubijane su im porodice.

Zle djevojčice iz ‘Rabbitlanda’ koje zečevima bez mozga svakodnevno organiziraju slobodne i demokratske izbore izgledaju isto kao i djevojke iz ‘Neputovanja’. Je li i to neka poruka?

Ana: Ne radi se o nastavku, ali može da se uzme kao neka celina. ‘Neputovanja’ pričaju priču kako su zle devojčice nastale, o njihovom detinjstvu i šta mogu da budu posledice života u nekoj izolovanoj zemlji. Trudili smo se da oba filma budu čitljiva i shvatljiva svima i kad se gledaju neovisno jedan o drugom. Scenariji prolazi kroz par ruku, a u toku menjanja i dopuna konsultujemo se s kolegama, jer ista stvar u različitim zemljama može da bude pročitana na različite načine. Opet, nije rešenje ni ispeglati sve i napraviti nešto što je potpuno savršeno i svakom razumljivo na isti način.

Oba filma ste radili u tandemu. Kako je došlo do vaše suradnje?

Nikola: Upoznali smo se relativno davno: Ana je završila slikarstvo i spremala je izložbu ‘Rabbitland’, a ja sam po obrazovanju snimatelj i najviše sam radio kao snimatelj dokumentarnih filmova, ali sam još na fakultetu napravio svoju prvu animaciju. Odlučili smo da pokušamo da Anine svetove pretvorimo u film – ona kao likovni, ja kao filmski umetnik. U svim aspektima filma učestvujemo zajedno, u kreiranju likova i atmosfere, u pokretima kamere… Neki put dovedemo drugare da ih pitamo za mišljenje, savet i slično.

Koliko vam je trebalo da napravite ‘Neputovanja’ i jeste li se pritom suočavali s nekim iskušenjima?

Ana: Rad na ovakvim filmovima je dugotrajan proces, reč je o periodu od dve ili tri godine od same ideje, preko pisanja scenarija, pravljenja storyboarda, skupljanja finansija, odlaska na pitchinge… Film je rađen plastelinskim lutkama u stop-motion tehnici i to je trajalo skoro godinu dana; kad smo u formi, dnevno je moguće uraditi tek četiri-pet sekundi. Par puta smo menjali kraj jer smo imali i sreću i nesreću da se bavi aktualnom temom – migrantskom krizom, podizanjem žica i novih zidova. Uplašili smo se da je realnost brutalnija od onog što imamo u scenariju i zbog toga je kraj filma doživeo promene.

Kakva je bila podrška nadležnih institucija?

Ana: Film je u sklopu dva konkursa finansirao Filmski centar Srbije. Dobili smo novac od slovačkog filmskog fonda i televizije Arte. Do saradnje sa slovačkim producentima došlo je zato jer su nam se veoma dopali neki njihovi prethodni filmovi. Ako se kao podrška može uzeti prikazivanje na televizijama, toga nije bilo, osim na Arteu.

Je li pitanje (samo)postavljanja granica i (ne)migracija prepoznala i evropska kulturna scena?

Ana: Prijem filma je bio odličan, tema je definitivno univerzalna i ljudi se pronalaze u tom filmu koji može da se čita na dva nivoa. Prvi je više vezan uz naše iskustvo s ovih prostora – zbog problema u nekoj zemlji ljudi su prinuđeni da odlaze i traže nešto bolje. No film može da se čita i kao odvajanje ličnog identiteta od državnog i političkog i u tom smislu je potpuno čitljiv u zemljama na različitim stepenima razvoja.

Kako ocjenjujete srpsku animaciju danas i unazad desetak godina? Koliko ona odolijeva raznoraznim teškoćama i koliko zapravo dijeli sudbinu s ostalim filmskim rodovima?

Nikola: FCS je u zadnjih nekoliko godina podržao velik broj filmova. Ima jako puno autora, ali zbog neke učmalosti u društvu to je manje vidljivo. Videćemo u sledećih nekoliko godina hoće li razvoj imati onaj nivo kao u Hrvatskoj. Pokušavamo da postignemo što veći nivo kvaliteta animacije i da se ona finansira od poreza koji svi plaćamo. Ima puno mladih koji završavaju fakultete i dosta ljudi koji su aktivni, tu su Rastko Ćirić, Iva Ćirić koja je završila novi film, Marija Lazarevski, Miloš Tomić, Vojin Vasović…

Na nedavnom predstavljanju ‘Kritičkog vodiča kroz srpski film 2000-2017’ spomenuta su i dva dugometražna animirana filma. Kako bi izgledao kritički vodič kroz animirani srpski film u tom periodu?

Nikola: Ljudi ipak najviše znaju o igranom filmu, manje o dokumentarnom, još manje o animiranom, o eksperimentalnom da i ne govorimo. Na animatorima je da promovišu animaciju: Rastko je skupio dosta arhive i bavi se time jako aktivno, tako da možemo očekivati neku publikaciju o animaciji, koja je u Srbiji zastupljena od 1960. i ide uzlaznom putanjom. Mladi ljudi rade zanimljive stvari, osnovano je Udruženje filmskih animatora Srbije… Pokušavamo da napravimo standard koji će omogućiti animatorima da rade u normalnim uslovima, a publici da lakše dođe do animiranog filma.

Kakvi su vaši planovi s ovim i budućim filmovima?

Ana: Sledi promocija na najvećem svetskom festivalu animacije: imamo četiri-pet projekcija u velikim salama i očekujemo dobar prijem publike. Nakon toga film će biti na dosta festivala. Pošto smo se u ‘Rabbitlandu’ bavili demokratijom, a u ‘Neputovanjima’ granicama i izolacijom, sada spremamo film radnog naslova ‘O novcu i sreći’ jer je vreme da se, ispričano kroz svet slatkih hrčaka, pozabavimo trenutnim stanjem kapitalizma i ekonomije.