Vest dana tog 27. januara 2015. je glasila: ‘Srđan Aleksić konačno dobio ulicu u Beogradu.’ Proširena vest zvučala bi ovako: ‘Nakon tri godine čekanja, otkako je gradskim vlastima uručena peticija koju je podržalo 2000 građana, Srđan Aleksić dobio je ulicu u Beogradu.’ Proširićemo ovu vest još malo. Za početak podsetimo na hronologiju.

Pre tri godine, na 25. godišnjicu ubistva Srđana Aleksića koji je stao u odbranu svog prijatelja Alena Glavovića, pokrenuta je peticija da se Beograd oduži Srđi tako šta će jednu od ulica nazvati po njemu. Prethodno su, barem što se Srbije tiče, slično učinili Pančevo i Novi Sad, koji su po Srđi imenovali ulicu i prolaz, a opet sve na inicijativu civilnog sektora. Inicijativa je prihvaćena, a krajem 2013. godine gradski je parlament odlučio da negde na Novom Beogradu jedna ulica ponese ime Srđana Aleksića. Čak se znalo i koja će to ulica biti, ili se barem tako mislilo, pa je rečeno da će deo Ulice dr Ivana Ribara biti preimenovan. U međuvremenu je prošlo više od dve godine, a do realizacije ove odluke nije došlo. A pitanje je da li bi do nje došlo i ove godine da opet nije bilo pritiska sa strane.

Inicijatori su obavešteni da tabla sa njegovim imenom nije izrađena, a problem je bio navodno u nadležnostima između države i grada. Kako to biva, odgovornost je prebacivana sa jednog nivoa na drugi sve dok nenadano, dan pre godišnjice smrti, a šest dana nakon što je Srđan Aleksić napadnut (podsetimo se, umro je od posledica prebijanja šest dana kasnije), nije stiglo obaveštenje da će sutradan navedeni deo ulice biti preimenovan i to bez prethodne obavesti rodbini, ali i inicijatorima ideje, koji su ipak stigli na ovu svečanost. Stigli su svi osim oca Srđe Aleksića koji je, razumljivo, ostao u Trebinju. Odgovornost za ovoliko čekanje donekle je na sebe preuzeo gradski menadžer Goran Vesić koji je i otkrio tablu, izvinivši se na čekanju od gotovo tri godine.

‘Ako budemo učili na Srđinom primeru, njegovo delo će nastaviti da živi i mlade generacije imaće priliku da nauče šta je to čojstvo i ljudskost’, rekao je gradski menadžer Goran Vesić, koji je otkrio tablu. No čojstvo i ljudskost danas uglavnom imaju nacionalni predznak…

- Ako me pitate zašto se čekalo tri godine, ne znam. Slučajno sam saznao pre oko mesec dana, kada mi je jedan građanin iz ove ulice uputio pismo i obavestio me da tabla sa imenom Srđana Aleksića i dalje nije postavljena - rekao je Vesić.

On je to, kako je rekao, video pre mesec dana i tada je doneo odluku da tabla bude i postavljena. Tako je i pitanje nadležnosti bačeno u vodu, a način na koji je sve urađeno govori nešto sasvim drugo.

Spomenimo načas film ‘Krugovi’ Srdana Golubovića koji na neki način komemoriše Srđino delo. Od samog procesa stvaranja filma, pa sve do samog kraja i premijere, u njega nije bio uključen glavni protagonista – Alen Glavović. Nije nikad ni kontaktiran, što nije propust odgovornih, već nije postojala ni želja da se Alen uključi u priču. To nam je on sam više puta ponovio, razočaran tom činjenicom. A upravo taj čin je paradigma odnosa prema delu Srđana Aleksića, gde su akteri najmanje bitni. Da zaista postoji volja da se njegovo delo upamti kao ljudski čin, ne bi bile potrebne civilne inicijative, niti bi bilo potrebno da se čeka skoro tri godine, kao u beogradskom slučaju, na realizaciju jedne odluke. Teško je odoleti utisku da se ovaj čin stavlja i u nacionalni kontekst po kom to delo potvrđuje tezu o Srbima kao o miroljubivom narodu koji je spasavao čak i Muslimane, pa je tako dobio i famozni Orden časti Republike Srpske sa zlatnim zracima, što je, možemo to slobodno reći, vrhunac licemerja. Zašto? Ako entitet koji u svoj postanak ima ugrađen i genocid nad pripadnicima istog naroda kom pripada i Alen Glavović daje orden Srđanu Aleksiću, teško je to drugačije sagledati.

Ipak, ne budimo krajnje nezahvalni. Ako na vagu stavimo na jednu stranu Srđana Aleksića, a Radovana Karadžića ili Ratka Mladića na drugu, i ako već njihova imena stavljamo u kontekst herojstva, onda je i taj čin iz Republike Srpske, kao i svako davanje imena nekoj od ulica u gradovima u Srbiji, nekakav iskorak, pa makar reč bila o uličici poput ove u Beogradu, koju je teško pronaći i na karti, a u stvarnosti još teže. Kad je Aleksandar Vučić, još kao prefinjeni radikal, lepio ime Ratka Mladića insinuirajući da se taj bulevar tako i zove, on je to lepio na jednom od najdužih bulevara na Novom Beogradu i to onom koji sad nosi ime Zorana Đinđića. Ali hajde da i to zanemarimo. Znamo kako svaka promena imena ulice zna zagorčati život stanovnicima, pa neka bude i manja ulica, skrajnuta, ali neka je od srca. To smo već doveli u pitanje, a da vidimo kako stojimo na terenu, među onima koji tu žive.

Igrom slučaja, baš prilikom odlaska sa lica mesta, vašeg reportera je upitao mlađahni prolaznik, koji je baš uparkirao automobil u novoimenovanoj Ulici Srđana Aleksića, čemu ova svečanost. Nakon odgovora da je reč o preimenovanju tog dela ulice tražio je dodatno razjašnjenje: ‘Je l’ to onaj koji je branio onog Muslimana?’ Nakon potvrdnog odgovora okrenuo se i dodao: ‘Jadnik, nije znao koga brani.’

Samo deset minuta pre toga Vesić je pred novinarima rekao: ‘Ako budemo učili na njegovom primeru, njegovo delo će nastaviti da živi i mlade generacije imaće priliku da nauče šta je to čojstvo i ljudskost.’

Hoće, ali oni već ‘znaju’ šta je čojstvo i ljudskost i ono ima isključivo nacionalni predznak. Valja pogledati samo komentare po medijima na vest da je tog istog dana u Novom Pazaru centralni gradski trg dobio ime po Srđanu Aleksiću. Osnovna zamerka je što je tabla postavljena na latinici, a ima i onih koji se pitaju da li bi dobio tablu da je branio Srbina od Muslimana. Ako je onaj junoša bio samo izuzetak, onda su ovakve reakcije gotovo pa pravilo. Ipak, zaustavimo se tu.

Neka ovo bude samo reality check, a kapu skidamo svakom pojedincu ili pojedincima koji su u takvom okruženju uspeli da nametnu jednu krajnje humanu ideju. Jer ipak ima smisla. Srđino delo dopire daleko, samo valja otvoriti srce, a u nekom trenutku se i to desi.