Gabriele Nissim, predsednik Fondacije Gariwo i osnivač parkova pravednika širom sveta, oduvek je smatrao da velika dela za čovečanstvo nastaju upravo zahvaljujući običnim ljudima koji svojim delovanjem ostavljaju primer budućim generacijama. Jer pravednici nisu ni sveci ni heroji, to su muškarci i žene koji su se tokom svog života suočili sa nepravdom, ratovima ili progonima, birajući da pomažu slabijima.

Kad se govori o zločinima ili genocidu, oni su se dugo vezivali samo za Holokaust. Nissim je ideju o pravednicima kao univerzalnom konceptu dobio kad je pročitao knjigu Svetlane Broz "Dobri ljudi u vremenu zla". U parku u Milanu koji je Gariwo otvorio 2003. jedno drvo posađeno je u čast Denisu Mukwegeu, ginekologu iz Konga, dobitniku Nobelove nagrade za mir 2018., jedno za Prima Levija, italijanskog hemičara i pisca koji je preživeo užase Aušvica, ali i drvo u sećanje na Srđana Aleksića, Srbina iz Trebinja kojeg su ubili vojnici vojske Republike Srpske jer je branio svog sugrađanina Bošnjaka. Nedavno su otvorili svoj dvestoti park u gradu Halabji, u Iraku.

U jednom intervju rekli ste da kad mislimo na zločine koji su se dogodili u prošlosti, možemo pomisliti na voz u koji ulazimo, krećući se u pravom ili pogrešnom smeru. Kako se generiše ekstremno zlo i da li je moguće promeniti pravac?

Kad govorimo o generisanju zla koje vodi ka genocidu, možemo zamisliti "stanice zla". Mađarska intelektualka Agnes Heller je govorila o različitim fazama zla. Kad je reč o genocidu, uvek se osvrćemo na njegovu poslednju fazu, tj. na istrebljenje. Retko se obaziremo na činjenicu da svaki zločin ima svoj razvojni put, koji često podcenjujemo. Uvek treba uzeti u obzir prvu fazu, koja počinje verbalnim nasiljem. Sećam se utakmice u Zagrebu početkom 1990-ih, kad je počela spirala nasilja između Hrvata i Srba, sa posledicama do današnjih dana. Posle prve faze u kojoj se verbalno nasilje toleriše, na scenu stupaju zakoni koji diskriminišu prava određenih grupa. Na primer, u Iranu ili Afganistanu na snazi su zakoni koji institucionalizuju diskriminaciju žena. U Kini, u pokrajini Xinjiang, postoje kampovi za reedukaciju stanovništva muslimanske veroispovesti. Poslednja stanica zla je izvršenje zločina. Kao pojedinci, uvek možemo zaustaviti zlo, kao kontrolori koji usmeravaju putnike u vozu koji ide u pogrešnom pravcu. Treba da naučimo da čitamo znakove upozorenja pre nego što postane prekasno i preteško za borbu protiv ekstremnog zla.

Dakle, uvek postoji mogućnost za iskupljenje, i onih pojedinaca koji su krenuli pogrešnim putem?

Sokrat je bio poznat po tome da bi svoje neistomišljenike ubedio u ispravnost svojih ubeđenja. Takođe, verujem da ljudi mogu da se promene. Kad sam bio mlad, i ja sam grešio, podcenjujući demokratiju i njene vrednosti. Svako od nas može krenuti pogrešnim putem, ali isto tako može da skrene sa tog puta, posebno ako pored sebe ima dobrog učitelja. Parkovi pravednika imaju za cilj da edukuju pojedince i društvo, da zlo uvek može da se dogodi, ali i da je moguće suprotstaviti mu se. Ja sam optimista i verujem u čovečanstvo, kao što verujem da svako može da razume i razlikuje dobro od zla.

Jedan od glavnih ciljeva Fondacija Gariwo je održavanje sećanje na zločine i genocide koji su se dogodili, kao i na pravednike koji su činili dobro u zlim vremenima. Nažalost, zlo se nastavilo i nakon Holokausta i čini se kao da nas sećanje nije ničemu naučilo?

Moj učitelj Raphael Lemkin, pravnik i intelektualac iz Poljske koji je smislio termin "genocid" i uveo ga 1943. u upotrebu, postavio je osnove međunarodnog prava koje imaju preventivnu ulogu u sprečavanju zločina. Elaborirao je ideju o donošenju međunarodnih zakona protiv genocida. Međutim, suočeni smo sa realnošću u kojoj preovladava nemoć međunarodne zajednice da spreči zločine. To smo videli u Afganistanu, u Siriji, u Jugoslaviji, trenutno u Ukrajini.

Pojedinci koji učestvuju u lancu zločina imaju u njemu jasne uloge. Međutim, i dandanas smo na neki način saučesnici u diskriminisanju određenih naroda, čiji su pripadnici počinili strašne zločine. Zbog čega?

Treba da razlikujemo one koji su počinioci zločina od ostatka određene etničke grupe ili naroda kojem pripadaju. Razlikovanje odgovornih od onih koji to nisu je prva lekcija nemačke filozofkinje jevrejskog porekla, Hannah Arendt. Ona je govorila da treba razlikovati one koji su odgovorni počinioci, kao i njihove saradnike, zatim one koji su posmatrači zločina i ne zauzimaju nikakav stav, kao i protivnike, tj. ljude koji imaju jasan stav šta jeste zločin i bore se protiv njega. Lemkin je takođe postavio problem individualne odgovornosti, koja ne sme biti generalizovana i prenesena na ceo jedan narod. Primo Levi je u svom dnevniku pisao o ponašanju nadležnih u logoru Aušvic, razlikujući one koji su bili nasilni prema zatvorenicima od onih koji to nisu bili.

U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije ratni zločinci se neretko poistovećuju sa narodnim herojima. Na koji način treba intervenisati u društvima nekad zaraćenih zemlja, koja se još uvek nisu suočila sa prošlošću?

Takvi fenomeni postoje svuda. U Italiji imamo nostalgičare za fašizmom, neki od njih su trenutno na vlasti. Sokrat je govorio da se zlo rađa iz gluposti. Na prostorima i u zemljama koje su nekad bile u ratu i u kojima još uvek postoje neka vrsta pasivnog konflikta i netrpeljivost veliku ulogu imaju obrazovanje, mediji i intelektualci. Novim generacijama treba govoriti istinu o zločinima koji su se dogodili u prošlosti, ali isto tako ih upoznati sa nepravdama koje se dešavaju trenutno širom sveta. Često se susrećem sa mladima koji kad govorimo o Aušvicu, to mesto doživljavaju kao događaj iz daleke prošlosti, sa kojim ne mogu da se povežu. Važno bi bilo da nove generacije upoznajemo i sa stradanjima recimo migranata koji beže iz svojih zemalja u potrazi za boljim životom. Na taj način, oni će postati uključeniji i osećati se odgovornima za dešavanja u društvu u kojem žive.

U svojoj poslednjoj knjizi "Aušvic se nikad neće završiti" pišete da je Marko Aurelije rekao da moramo naučiti da budemo zadovoljni kad postoji i mali pomak ka boljoj budućnosti. Da li to znači da mala dela svakog pojedinca mogu da doprinesu boljem društvu?

Često se dešava da se okolina oseća kao posmatrač društva u kojem postoje konflikti. Često čujemo fraze poput "to se mene ne tiče, to ne zavisi od mene". Upravo suprotno, pojedinac je taj koji donosi promenu. Svako od nas je odgovoran za svet u kojem živimo.

Fondacija Gariwo upravlja sa 200 parkova širom sveta. U zemljama bivše Jugoslavije nema još nijednog. Bilo je inicijativa, uključujući i veliku posvećenost Svetlane Broz, da se jedan otvori u Sarajevu, ali to se nije dogodilo. Zašto bi on bio važan na ovim prostorima?

Parkovi pravednika bi trebali da postoje u svakom glavnom gradu širom sveta. Uspeli smo da institucionalizujemo Dan pravednika na evropskom nivou, koji se održava 6. marta. Voleo bih i da postoji svetski dan pravednika. Kad bismo u parku u nekom od gradova zemalja bivše Jugoslavije posadili po jedno drvo u ime pravednika srpske, hrvatske ili bošnjačke nacionalnosti, to bi bio samo početak izgradnje prijateljstva. Parkovi pravednika nisu groblja, to su mesta koja služe za razvoj svesti o tome da uvek postoje ljudi koji su činili dobra dela u zlim i teškim vremenima. Baš kao što u svojoj knjizi piše Svetlana Broz, u čiju je čast posađeno drvo u parku pravednika u Milanu.