U hrvatskom registru osoba nestalih za vreme rata devedesetih godina danas se nalazi 1.830 imena. To je najnoviji podatak koji je na svojim internetskim stranicama objavilo Ministarstvo hrvatskih branitelja nakon što su krajem septembra na Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku u Zagrebu identifikovani posmrtni ostaci još šest osoba. Još uvek su nepoznate sudbina 1.434 osobe te mesta ukopa posmrtnih ostataka 396 smrtno stradalih osoba, što ukupno čini 1.830 nerešenih slučajeva iz Domovinskog rata, piše na stranici ministarstva.
U jedinstvenom registru nestalih u ratu, među kojima su srpske civilne žrtve, nalazi se i Darinka Grujić iz Vukovara, čiji se svaki trag izgubio u novembru 1991. godine. Miloš Grujić više od tri decenije neumorno traga za bilo kakvom informacijom koja bi ga dovela do mesta na kojem se nalaze posmrtni ostaci njegove supruge, ali bezuspešno. Iako, kako kaže, "gura" već devedeset i treću godinu života još nije posustao, a događaja koji su prethodili njenom nestanku i danas se živo seća.
- Dara je vodila Crveni krst u Borovu naselju preko 15 godina. Kad se desio rat predlagao sam da napustimo Borovo naselje, ali ona je to odbijala govoreći kako nema ko da brine o nemoćnima i starima. Ostala je kod kuće dok sam ja, na njen predlog, kao predstavnik izbeglica odveo žene i decu iz Vukovara u dva autobusa na Mali Lošinj. Čuli smo se telefonom, nagovarao sam je da napusti grad, ali ona nije htela – priča Miloš Grujić. Prema njegovim saznanjima, za koja kaže da su prilično tačna jer su potvrđena od strane pripadnika Zbora narodne garde na sudu u Beogradu, Dara Grujić je uhapšena 25. oktobra 1991. i odvedena u zgradu Borovo komerca, koja se nalazila u sklopu tadašnjeg Kombinata gume i obuće Borovo.
- Svakodnevno su je izvodili na razgovor i optuživali da "sarađuje sa četnicima", što je ona negirala jer to nije bilo tačno. U Komercu su je zadržali sve do 1. novembra kada su je odveli na Trpinjsku cestu i ispitivali do 4 sata posle podne. Zatim su je negde odvezli kolima i verujem da je tada i ubijena. Imala je 50 godina – priča naš sagovornik. U godinama koje su usledile, saznao je imena ljudi koji su je odvezli s Trpinjske ceste i ta imena je, kaže, dostavio nadležnima u Hrvatskoj kao i bivšem šefu Uprave za zatočene i nestale Ministarstva branitelja Ivanu Grujiću koji je više puta prisustvovao sastancima porodica nestalih srpskih civila.
- Uzalud sve to. Do danas nisam dobio nikakvu, ni zvaničnu ni nezvaničnu informaciju. Niko nikada za to nije odgovarao. Proživeo sam loša vremena i u Drugom svetskom ratu jer sam kao dete Banije 1941. godine bežao od kuće i borio se da sačuvam živu glavu. Zato uopšte nemam osećaj da ću ikada dobiti prave informacije o njoj. Jednostavno, mislim da je nekim ljudima i rukovodstvu u Hrvatskoj stalo da se ne zna za naše žrtve – zaključuje 93-godišnji Vukovarac.
30 godina traga za supruginim posmrtnim ostacima – Miloš Grujić (93)
Miloš Grujić je član Udruženja srpskih porodica ubijenih, poginulih, nestalih i nasilno odvedenih i invalidnih osoba "Protiv zaborava". U tome udruženju deli članstvo sa Radojkom Mrkić, suprugom Mladena Mrkića, inženjera u Vupiku koji je još 31. jula 1991. godine odveden ispred svoje zgrade, Smiljanom Damnjanović, suprugom nestalog medicinskog tehničara Save Damjanovića odvedenog u noći između 25. i 26. jula sa radnog mesta u vukovarskoj bolnici i drugima.
Sastancima prisustvuje i Božo Lukić kojem je supruga Ana, inače Hrvatica, ubijena u Borovu naselju na železničkoj stanici nakon što je iz svoje kuće odvedena u Borovo komerc baš kao i Dara Grujić s početka priče te mnogi drugi. Osim što su ostali bez svojih bližnjih koje do danas nisu pronašli jer je čitav proces spor, članovi porodica ubijenih i nestalih nisu ostvarili ni status civilnih žrtava rata, iako bez sumnje pripadaju toj kategoriji. Neki od njih su, poput Bože Lukića, tužili državu, ali su izgubili sudske sporove i doživeli još jednu nepravdu jer su morali platiti sudske troškove teške i po nekoliko desetina hiljada kuna.
- Sve ide presporo i ekshumacije i identifikacije i ne možemo biti zadovoljni. Nezadovoljni smo i zato što nema dijaloga između Hrvatske i Srbije i tu zastaje sve što se tiče nestalih. Jedni druge optužuju da slabo sarađuju, a ljudi koji traže svoje nestale, nažalost, ispaštaju – ističe Marica Šeatović, predsednica Udruženja. Podršku, dodaje, imaju jedino u Srpskom narodnom veću i Zajedničkom veću opština.
- Naš cilj je da se zločini rasvetle, a nestale osobe pronađu, međutim, neki postupci su pokrenuti, ali u istrazi nema pomaka, niti u identifikacijama. To nas sve žalosti, a posebno članove porodica nestalih koji se već trideset godina bude i ležu sa tugom, bolom i neizvesnošću. Mi se trudimo da im pružimo adekvatnu pravnu pomoć, posebno kada je u pitanju novi Zakon o civilnim žrtvama rata koji je na snazi od jula prošle godine – ističe potpredsednica Srpskog narodnog veća i saborska zastupnica Dragana Jeckov. Prema njenim rečima, od 1. januara ove godine, posredstvom ove dve srpske institucije predana su 73 zahteva za ostvarivanje statusa civilnih žrtava rata. Kakav će biti njihov epilog znaće se po okončanju upravnih postupaka za koje se, dodaje, materijali prikupljaju po službenoj dužnosti.
- Porodicama nestalih je teško, a na nama je da pokušamo olakšati njihov teret, da ih na neki način utešimo i damo konkretan savet kako da ostvare neka od svojih prava. Ta prava im neće vratiti najbliže, ali ipak mogu dati određenu koliku-toliku moralnu satisfakciju da se njihova žrtva prizna u društvu – kaže saborski zastupnik Boris Milošević koji je i kao potpredsednik Vlade RH nastojao da se o problemu nestalih govori.
- Nastojao sam da ovaj problem, na neki način, maknem sa dnevnog reda politike i da to bude isključivo humanitarno pitanje. Organizovao sam jedan sastanak u Vladi na kojem su bili i predstavnici udruženja "Protiv zaborava", ukazivao sam na njihov status i probleme, a imajući u vidu njihove pojedinačne sudbine i na prava koja im pripadaju. Oni su, zapravo i bez zakona, neosporno svih ovih godina civilne žrtve rata – zaključuje Milošević.
