Tamara Skrozza je jedna od najpoznatijih i najvažnijih novinarki Srbije. Dugogodišnja novinarka tjednika Vreme, danas zamjenica glavnog urednika novinske agencije FoNet, borkinja za ženska prava, za medijske slobode, za etičnost medija. Dobitnica je niza nagrada za svoj rad, među kojima su nagrada Misije OEBS-a za ličnost godine u medijima, priznanje Osvajanje slobode za ženski aktivizam, regionalna nagrada za novinarsku hrabrost "Srđan Aleksić", nagrada "Jug Grizelj". Živi i radi u Beogradu.

Htjela bih vas pitati kako ste, s obzirom na sve što se događalo i što se događa u Beogradu i Srbiji. Pitam vas to i kao novinarku, i kao majku osnovnoškolskog djeteta, ali pitam i zato što su mi neke kolege iz Beograda rekli da se više nemaju snage boriti i da žele otići, neki u tridesetim, neki u pedesetim godinama. A onda sam u drugoj polovici maja bila u Beogradu i uhvatila prosvjed i učinilo mi se kao da ipak miriše na nadu i otpor. Dakle, iz svega toga pitam: kako ste?

Umorno kao građanka ove države, prestrašeno kao majka i promašeno kao novinarka. Ono što se desilo se i dalje nadvija nad svima nama bez obzira na nadu koju su probudili protesti, a i prema tome sam oprezna jer smo naviknuti da nam nade vrlo brzo budu raspršene. Ako imaš moje godine, moraš da se osećaš umorno jer si na ulici već poslednjih trideset godina, svi smo manje-više ozbiljno bolesni i svima nama je bila ideja da u ovim godinama živimo nekim mirnijim životom.

Promašeno se osećam iz profesionalnih razloga jer se bavim medijskom etikom, a mediji su u ovom periodu pokazali da ih nije briga za poštenje, za moral, za obzir. A prestrašena sam jer kada ujutro ispraćam dete u školu znam da ispraćam sve svoje i da sledećih pet sati treba da strepim od poziva sa nepoznatog broja. Pre neki dan me zvao pedagog iz škole i kada se predstavio, zanemila sam jer se plašim reprize. Srećom, zvao je u vezi ekskurzije.

 

Mediji su se ogrešili o opšte poznata pravila

Već se preko 20 godina bavite medijskom etikom i držite edukacije tako da razumijem osjećaj uzaludnosti jer se etika kršila na svim razinama, i od službenih izvora i od medija – širila se panika, grubo se gazilo pravo na privatnost, mediji su pred kamere privodili i djecu koja su bila pred školom neposredno nakon tragedije, objavila su se imena djece koja su trebala biti ubijena….

Da, sve to je objavljeno i većinu toga su objavili i mediji koje mi smatramo profesionalnima, a vrhunac je da su pravila i zakone prvi prekršili načelnik beogradske policije i potom predsednik Srbije, a onda su mediji to preneli. Uz to, načelnik policije je pred milionskim auditorijumom rekao da "zna da krši zakon, ali…" Pitaš se onda šta radiš sve te godine kada sva pravila tako odjednom mogu da potonu. Naravno, ovo je situacija s kojom se prvi put suočavamo, pa ni na svetu nema tako mladog masovnog ubice, i tu su neki aspekti još uvek siva zona u domeni profesionalne etike.

Ne bih sagorevala u borbi za slobodu medija da te slobode ima ili da medijska scena u Srbiji nije ovako užasna. Takvi mediji i takvi pritisci su probudili u nama najbolje što imamo

Recimo, profesionalna javnost se podelila u mišljenjima u vezi gostovanja oca ubijenog deteta u jednoj od najgledanjjih emisija, Utisku nedelje autorke Olje Bećković. Ili, što da radimo kada zvaničnici otkrivaju podatke koje ne bi smeli? Trebaju li to mediji da prenesu? N1 je sjajno postupio. Preneli su, kao i svi, Vučićevu konferenciju za medije koju je održao par sati nakon masakra i na kojoj je izneo svašta šta nije trebalo, ali su onda u kasnijim vestima rekli da to neće navoditi, jer nije u javnom interesu i time bi kršili profesionalne standarde.

To su neke nove etičke dileme, ali mediji su se ogrešili i o opšte poznata pravila i mislim da će posledice biti brojne. Recimo, deca koja su bila na spisku za odstrel i dalje primaju pretnje. Dakle, postoje sledbenici tog dečka koji tvrde da će završiti ono što je on započeo. To je posledica toga što su njihova imena objavljena. A posledica toga da su mediji u tančine izveštavali o tom dečaku jeste da generacija moje ćerke više priča o njemu, nego o žrtvama. Oni ga ne idealizuju, ali im jeste tema.

Što je tome uzrok: čisti senzacionalizam, bešćutnost, utrka za klikovima? Novinarima je često izgovor da urednici, a i publika, od njih traže brzu informaciju kad se nešto dogodi.

Želja da se bude prvi. Sada su u trku s tabloidima ušli i mediji koji se ne moraju boriti za klikove. Možda će zvučati grubo, ali mislim da novinari nisu razmišljali, govorim o onim novinarima koji inače nisu tako radili. Nije bilo u tome zadnje namere, nego naprosto nisu uključili mozak, što ih ne abolira od krivice. A i kažem, pojavili su se etički problemi s kojima se nismo do sada susretali.

Što mislite o tom gostovanju oca ubijenog djeteta u Utisku nedelje?

Moja je prijateljica to divno definisala: ni potresnije i važnije ni neprofesionalnije emisije nisam gledala. Taj se čovek sam javio da bi gostovao, ali mislim da mu tamo nije bilo mesto i da je sve što je rekao moglo biti preneseno na drugi način, bez njegovog sudelovanja. I za njega i za javni interes je bilo previše rizično da se pojavi u tako gledanoj emisiji. Sreća je da je konačni rezultat ipak bio dobar.

U intervjuu za Aljazeeru ste izjavili da medijske slobode ne postoje u Srbiji. Istovremeno, neki od najboljih novinara koje poznajem rade u Srbiji, među njima ste i vi, i ima ih dosta, ne tek šačica, i neke od najboljih medijskih organizacija u regiji su u Srbiji poput BIRN-a, KRIK-a, CINS-a. Hrvatska gotovo ne poznaje takve medijske neprofitne organizacije. S druge strane su u Srbiji neki od najužasnijih primjera medija u Europi, poput Kurira, Informera, TV Pinka, koji je i vas čerečio. Generira li nepostojanje slobode i takav sjajan otpor i takvu medijsku kaljužu?

To je apsolutno povezano. Da okolnosti nisu tako loše, sigurna sam da ti novinari koje pominjete ne bi bili tako dobri. Evo ja ne bih sagorevala u borbi za slobodu medija da te slobode ima ili da medijska scena nije ovako užasna. Takvi mediji i takvi pritisci su probudili u nama najbolje što imamo. Kada sam u Jugoslaviji slušala priče o partizanima, uvek sam se pitala kako su imali hrabrosti da pred streljačkim vodom uzviknu neku oslobodilačku parolu, kako su te žene ponosno stajale pod vešalima, ili, kako priče kažu, bacale ćebad na nemačke tenkove. Mislila sam da ja to nikad ne bih mogla, a sada sam uverena da svi mi to možemo. Eto, hvala Vučiću i majci Srbiji što su nam pokazali da možemo više nego što smo mislili. Ali sada je već dosta bilo, ja bih u penziju da gajim koze i lavandu. Umesto toga, trenutno radim više nego ikada.

(Foto: Marko Risović)

Benefiti srpskog Me too pokreta

Kada spominjete herojske činove: je li ono što su prošle i prolaze primjerice Marija Lukić i Milena Radulović kada su prijavile svoje zlostavljače pa onda i istupale u medijima i svjedočile na sudu ohrabrilo druge žene u takvim situacijama ili pak obeshrabrilo?

Stanje je zapravo ostalo kakvo je bilo. Neke su žene ohrabrene, neke su obeshrabrene. Obeshrabrene su one koje nisu načisto da li mogu da podnesu to sve, a ohrabrene su one kojima je već pukao film. Njima je pružena kašičica ohrabrenja da to može da izađe na dobro, odnosno da se sudi nasilniku, iako su ta suđenja spektakl koji je žrtvama teško podneti. No uverena sam da to neće izazvati talas prijava.

Naprotiv, znam da ima priča koje zahvaljujući tom spektaklu neće ugledati svetlo dana, ali isto tako sam uverena i da je to pokrenulo neke slučajeve, na primer svedočenja o zlostavljanjima polaznica Istraživačke stanice Petnica. Sigurna sam da je to direktna posledica istupa Milene Radulović. Bez obzira na to što se dešava na globalnom planu s Me too pokretom i što se umnožio broj prijava, žene su svesne u kakvom društvu živimo i sa kakvim stvarima se suočavamo. Najgora mi nije ni ta medijska haranga koje žene prolaze, nego što se na suđenju Miroslavu Aleksiću, povodom optužbi za silovanje i polno uznemiravanje, dvoje poznatih ljudi, bivši fudbaler Dušan Savić i njegova žena Marina Rajević Savić smejalo svedočenju jedne od žrtava. To me prestravilo.

Bila sam koautorka istraživanja o statusu žena u medijima i dobili smo jeziva svedočenja. Mislim da bismo trebali raščistiti nasilje koje se vrši nad nama prije nego što se bavimo nasiljem nad drugima

Najveći benefit tog srpskog Me too pokreta je u tome što su ljudi konačno shvatili da se nasilje nad ženama zbilja dešava i da se može desiti bilo kome. To je veliki uspeh, koliko god to blesavo zvučalo, ali do slučaja Marije Lukić se moralo ubeđivati ljude da se ne radi o ženama koje su to izazvale ili zaslužile.

Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj se Me too pokret zapravo još nije ni dogodio. A nigdje na Balkanu se, koliko znam, nije dotakao novinarstva, dok je u Europi itekako zahvatio i medije. Tako su u Švedskoj novine Aftonbladet i televizijske kuće TV4 i SVT pokrenule interne istrage i neki su popularni voditelji i kolumnisti izgubili angažman zbog različitih oblika seksualnog uznemiravanja i nasilja. U Danskoj je TV voditeljica javno progovorila o seksualnim ucjenama koje je dobila od urednika na javnoj televiziji nakon čega je dansko novinarsko društvo apeliralo na medije da implementiraju novi sistem online prijave pritužbi za seksualno uznemiravanje. Zašto novinarke u regiji ne progovaraju? Ne mislim to prozivajuće i osuđujuće, naravno, već u smislu da bi se od nas moglo očekivati da smo glasnije i borbenije.

Bila sam koautorka istraživanja o statusu žena u medijima koje je provedeno prošle godine i dobili smo jeziva svedočenja. Znala sam da postoji nasilje, i sama sam mu svedočila, ali sa tako nečim se nikada ranije nisam suočila. Žene su navodile da su bile napastvovane ne samo od svojih nadređenih, nego i od sagovornika i od onih s kojima poslovno sarađuju. Iz toga se tačno videlo da je percepcija u javnosti da se ženama u medijima može slobodnije da priđe.

To se pokazalo i u slučaju Ramba Amadeusa koji je seksualno uznemiravao novinarku s kojom je surađivao.

Tako je. To je izgleda regionalni stereotip koji bi trebalo da razbijamo. Žene iz tog istraživanja su bile zlostavljane na najrazličitije načine, ne samo seksualno, nego i radno i mentalno. Uopšte ne znam kako žene u medijima uspevaju da se nose sa tim, odnosno znam – tako što žrtvuju svoje zdravlje i svoj privatan život, što nas onda dovodi do onoga da novinarstvo nije profesija, već dijagnoza. I navodile su da nisu prijavile zato što im je trebao posao ili zato što nisu imale veru u institucije, a neke su i prijavile, ali se ništa nije desilo. Mislim da bismo trebali raščistiti nasilje koje se vrši nad nama prije nego što se bavimo nasiljem nad drugima.

Dugo se bavite edukacijom mladih novinarki i novinara širom Srbije. Mislite li da će se naše mlađe kolegice znati drugačije odnositi prema nasilju bilo koje vrste, nego što je naša generacija to znala ili mogla?

Mlađe kolegice su jako zainteresovane za feminističke teme i veliki broj ih se deklariše kao feministkinje, što u moje vreme nije bilo tako, pa se nadam da će za deset-petnaest godina biti drugačije i sa nasiljem, ali za sada je zaista jezivo.

 

Ne bih menjala svoj put

Ako je novinarstvo dijagnoza, kako bi dijagnosticirali što vam je dalo, a što oduzelo ovih 26 godina novinarstva?

Dalo mi je mogućnost da živim u skladu sa svojim karakterom. Uvek sam bila bundžijka i nisam mogla ni u čemu da se nađem dok novinarstvo nije našlo mene i dozvolilo mi da budem takva kakva jesam. Onda, to je posao koji te tera da se stalno nadograđuješ, svakog dana naučiš nešto novo. Dosta sam i putovala i upoznala zanimljivih ljudi. Ljudi su veliki benefit ovog posla. Danas mi mnogo znači da u društvu u kojem su devastirane vrednosti, institucije, obrazovanje, zdravstvo, imam privilegiju da svakog dana za priloge razgovaram sa elitom ovog društva, i to je nešto što mi nijedan drugi posao ne bi omogućio.

Shvatila sam da je super i u Vremenu i u drugim redakcijama dok možeš da ideš u kafane i živiš momačkim životom, ali kada to više ne možeš ili ne želiš, stvari se menjaju. To nije samo moje iskustvo, već mnogih žena

I ono što je iznad svega: kada se osvrnem na tih mojih 20 i kusur godina, radila sam ili sam se bar trudila da radim u javnom interesu. Da društvo u kom živim bude jednog dana bolje. Nisam doprinela tome presudno, ali računam da sam makar jednim mikro, mikro doprinosom nešto učinila. To mi je jako važno. A izgubila sam takođe mnogo, prije svega zdravlje. Ja sam sa 50 godina ozbiljno bolesna žena, što pretpostavljam da ne bih bila da nisam u ovom poslu, da nisam bila izložena svim tim pritiscima, strahovima i neizvesnosti.

Drugo, bila sam prijateljica s mnogim ljudima koji su nešto značili u novinarstvu u Srbiji i ostala sam bez čitavog jednog sveta mojih prijatelja jer su poumirali. U Vremenu, gde sam radila 20 godina, sada sedi samo jedan čovek koji je tamo bio kada sam došla. Ostalih više nema. Od toga te uhvati gorčina i očaj. I mislim da sam ostala uskraćena za neki mirniji privatni život. Koliko sam mogla da ostvarim potencijal svog karaktera, toliko nisam mogla želju za partnerom, recimo. Ali ipak dobitak preteže nad gubitkom i ne bih menjala svoj put da sada ponovo krećem, možda tek neke stazice. Sutra da me nema, ja odoh zadovoljna. Bar što se posla tiče.

Znam koliko ste bili ponosni što ste zaposleni u Vremenu iako se - koliko znam i od nekih drugih kolega koji su tamo radili - od toga nije moglo živjeti i svi su imali još neke dodatne honorarne poslove. Proveli ste u redakciji 21 godinu. Rekli ste mi prošlo ljeto na Fažana Media Festu, a spominjem to jer sam pročitala da ste izjavili i u jednom intervjuu, da u Vremenu nije više bilo mjesta ni razumijevanja za vas kada ste postali samohrana majka. Možete li o tome govoriti?

Jako mi je žao što se tako desilo. Mislila sam da ću u Vremenu dočekati penziju i fali mi taj redakcijskih duh kakav se retko sreće, ali sam prosto prestala da budem deo ekipe u trenutku kada sam zatrudnela. Već sam u trudnoći nailazila na komentare zašto toliko izostajem, a onda su se samo množila nerazumevanja i problemi kada sam rodila jer nisam imala kome ostaviti dete pošto nisam imala partnera. Shvatila sam da je super i u Vremenu i u drugim redakcijama dok ti možeš da ideš u kafane i dok živiš momačkim životom, ali kada to više ne možeš ili ne želiš, stvari se menjaju. To nije samo moje iskustvo, već mnogih žena.

Ako sam na nešto u životu računala, to je na posao. Formalno, i nisam izgubila posao, ali nisam više imala teme ni status kao pre. Nisam bila prisutna, što bi rekla Konstrakta. Onda su i drugi mediji prestali da me zovu kao sagovornicu i za honorarne poslove jer ako te nema u matičnom mediju, nema te ni u drugima. I tako sam posle godinu dana došla u poziciju da čekam maminu penziju da bih mogla da prehranim sebe i dete.

Kada mi je dete imalo tri godine i kada je već bilo malo lakše, shvatila sam da moram da počnem karijeru iz početka. Jer od kada sam se porodila do te 2014. sam bukvalno bila profesionalno mrtva. Bila sam još dugo formalno u Vremenu, ali sam počela da radim samostalno i to je ispala najkorisnija stvar koju sam mogla da uradim za sebe, jer je moja karijera tek tada živnula. Kada sam bila sigurna da mogu da živim i bez Vremena, otišla sam. To je bilo tek 2021. Kao i mnoge druge žene, ćutala sam i napravila kompromis u realno neprihvatljivim okolnostima jer nisam imala hrabrosti ranije otići.

Najuspešnije novinarke u Srbiji, a pretpostavljam da je tako i u Hrvatskoj, ili nemaju decu ili imaju jedno dete i pate se, dok najuspešniji novinari imaju više dece bez ikakvih problema. Imala sam ultra uspešne kolege koji su imali troje i više dece, a ja sam s jednim detetom jedva profesionalno preživela.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma