Organizacija RadioTeatar Bajsić i prijatelji ovih je dana održala prvu premijeru regionalne redakcije dokumentarne radiodrame "Radiofonski četvrtak" koju je još u vrijeme korone okupila Pavlica Bajsić. Premijerni rad nosi naslov "Vratiće se Valter, nosiće brushalter", a s njegovim autorom, redateljem, scenaristom i producentom Szabolcsem Tolnaijem razgovarali smo o nastanku te radiodrame.
U dokumentarnoj radiodrami "Vratiće se Valter, nosiće brushalter" zabilježili ste višemjesečnu borbu Novosađanki i Novosađana za spas Šodroša. Riječ je o jednoj od nekoliko preostalih zelenih oaza u gradu koje su se našle na udaru zbog početka realizacije projekta "Novi Sad na vodi". Na pokušaje aktivista i zajednice da sudjeluju u javnoj raspravi i da se na druge oficijelne načine suprotstave devastaciji Šodroša vlasti i nadležne institucije su se oglušile. Tako je ljetos došlo do osnivanja Šodroš Survajvor kampa. Kada vam je postalo jasno da ćete se priključiti aktivistima s mikrofonom u ruci?
Da budemo precizniji, Šodroš nije jedno od poslednjih preostalih zelenih oaza u gradu, već poslednji prirodni ekosistem unutar grada koji proživljava urbicid. Novi Sad je grad koji je se u kratkom roku skoro udvostručio, postao je velik grad sa brojem parkova koja se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Kvalitet života postao je neizdržljiv i opasan za zdravlje, neretko se Novi Sad pojavljuje na čelu liste gradova sa najzagađenijim vazduhom u Evropi. U isto vreme poslednjih pet godina volšebnim "izmenama i dopunama" raznih planskih dokumentacija izgubio je planiranih sedam parkova i velikih zelenih površina nauštrb izgradnje novih stambenih kompleksa i poslovnih prostora. Šodroš, što na mađarskom znači "brzaci, voda koji nosi", jedini je prirodni ekosistem unutar grada sa autohtonom šumom koje je stanište preko 200 vrsti zaštićenih i strogo zaštićenih vrsti životinja, biljaka i prirodno mrestilište riba koja na svom kraju prelazi u ritno područje sa plitkom vodom. Kao što znamo takva područja su zaštićena i međunarodnom Ramsarskom konvencijom. Imati takvo čudesno mesto u gradu je neprocenjivo bogatstvo. Ja sam imao sreću da sam odrastao u blizini Šodroša. Kao loš đak i "neprilagođen" klinac zaista mi je bio neka vrsta tomsojerskog skloništa. Kasnije sam bio kajakaš tako da sam i inače bio na Dunavu od maja do oktobra. I dan-danas plovim svojim brodom i vezan sam za vodu, reke i njihovo okruženje. Kada se sve ovo počelo dešavati, prosto nisam imao izbora da li ću pokušati nešto da uradim, više sam razmišljao na koji način mogu biti najviše od koristi.
Krajem marta ove godine nažalost je počela sječa stabala, a interventna policija i tom je prilikom štitila radnike kineske kompanije CRBC. Jedna od najpotresnijih scena u "Valteru" donosi zapis jednog od sukoba s policijom. Kako ste se osjećali snimajući taj sukob?
Da se razumemo, ja nemam ništa protiv kineskih radnika. Iskreno, čak mi ih je bio žao, saosećao sam i sa njima u tim trenucima. Ljudi na hiljade kilometara od svojih domova, verovatno u teškim okolnostima, suočeni sa mržnjom lokalnog stanovništva. Nisu oni moji neprijatelji. Ja se lično borim za očuvanje tog mog prostora za koji sam vezan i čije ubijanje zarad interesa nekih ljudi ne mogu da prihvatim. Šodroš mi je kao mesto i sa profesionalne strane važan jer se već jedno vreme bavim temom malih tajnih prostora slobode. U tom smislu su mi postale važne te šumice, sveti gajevi, skloništa životinjama, biljkama, ali i ljudima van zakona od grčke pa do evropske granice. Ta mesta mi liče na male pozornice, gde se odigravaju tragedije koje su biopolitičke paradigme modernog vremena. Zapis glasova jednog takvog mesta, tišine, zvukova prirode i ljudske borbe koja se odvija u njoj za mene je deo jednog većeg procesa kojim se bavim godinama. Da budem iskren, počeo sam da snimam zvukove tog mesta iz navedenih razloga, nisam imao pojma da će one prerasti u toliko potresan dokument. Po vokaciji nisam dokumentarista baš zbog toga što mi je neprijatno prodirati u privatni krug ljudskih života. Nije uopšte prijatno, čak je i malo glup osećaj sa snimačem u ruci prilaziti ljudima koji su u napetoj situaciji, neki su od njih i egzistencijalno ugroženi zbog svog aktivizma. Neki možda misle i da si žbir ili da ćeš zloupotrebiti njihovu patnju, nekima si smetnja, a neki su naravno i prepoznali važnost ili su već čuli o meni. Naterao sam se jer sam verovao u važnost dokumentovanja. Ono što je bilo izazovno jeste što sam ovaj put umesto filmske kamere izabrao moguću najmanju tehniku, maleni tonski snimač, kako bih mogao biti što više u sredini događaja, a i da me tehnika ne bi ograničavala. Dok sam snimao, shvatio sam da i dalje razmišljam filmski, stvaram slike, pokret kamere – približavanja događaju, total, krupan plan, prelazak iz jedne scene u drugu itd.
Većina glasova u vašem dokumentarcu o borbi za Šodroš pripada ženama. Pretpostavljam da zastupljenost ženskih glasova nije redateljska odluka, nego odraz stvarnog stanja stvari. Kako tumačite to što je u šodroškim protestima toliko žena?
Ni to nije bila intencija ni zacrtana tema, nego se samo od sebe iscrtalo iz materijala. Čini mi se da je sve veći broj žena opšta situacija u ekološkim aktivističkim krugovima, naravno, i u onima koji se bore za ljudska prava. Vekovno poniženje i podređenost osnažilo je žene u svakom pogledu. To ne znači smenu polova, već da su pored toga što su žene lepe, one i snažne, često i izdržljivije i hrabrije, očito se u njima skupilo više gorčine i boli pa su postale čak i ratobornije. Prosto nemaju šta da izgube. Žene su Carice, imao sam priliku u to da se uverim na barikadama i ja im skidam kapu.
"Vratiće se Valter, nosiće brushalter" prva je premijera regionalne redakcije Radio Teatra Bajsić i prijatelja pa ga je publika nezavisnih radio stanica u Puli, Subotici, Kotoru, Zagrebu, Rijeci i Novom Sadu imala prilike čuti. U svim tim sredinama događaju se slični slučajevi devastacije javnog prostora i investicijskog urbanizma. Koliko vam s obzirom na to znači regionalna distribucija "Valtera"?
Bitno je da se čujemo, da se povezujemo, da imamo dijalog, razmenu mišljenja i iskustava. Komunikacija mora da postoji, ne smemo da dozvolimo da nas sateraju u obore raznih vrsta, nacionalne, ideološke, ili radi "preživljavanja". Nažalost, ljudi uglavnom gledaju na ovu priču sa nerazumevanjem kao na neku sitnicu, nebitnu stvar. A stvar je u tome, što je to sve deo mnogo većih, tektonskih promena koje se dešavaju u svetu, sa čime se čovečanstvo suočava. Sve je u vezi na svetu, ekosistem stoji na staklenim nogama, sad smo već zaista u situaciji da nestanak jednog leptira može izazvati nesagledive posledice čak i za ljudsku vrstu. Sumatraizam Crnjanskog pokazuje se kao predskazanje dok mi kao da ulazimo u mračan tunel u Čortanovcima, hodamo i padamo u mraku među gomilom nepoznatih putnika. I veliko je pitanje je da li ćemo izbiti na drugu stranu i moći uskoro da ugledamo jutarnju maglu i osvit na Dunavu.
Vrijedi spomenuti da ste 2007. napravili i vrlo zanimljivu filmsku adaptaciju Kiševog "Peščanika". Koliko Kišev svijet i njegova potraga za identitetom još rezonira s publikom?
Kiš je i dalje naš savremenik, mnogo više nego što mislimo. Fanatična posvećenost s kojom je istraživao i opisivao razorno dejstvo državnih represivnih mehanizama i partijskih poslušnika (nekadašnjih komisara) čini ga u ovim vremenima ponovo sve aktuelnijim. U romanima koje tematizuju traganje za identitetom Kiš je precizno izveo ontološki prikaz slojevanja balkanskih identiteta. Sa druge strane Kiš se povezuje sa zlonamerno iskrivljenim smislom jugoslovenstva, koja podrazumeva loše sećanje na ideološki obojen jednopartijski sistem. I mi često zaboravljamo koliko smo tada želeli dolazak višepartijskog sistema, koliko smo želeli da se oslobodimo partijskih činovnika i primitivnih jagnjećih brigada i koliko smo priželjkivali ravnopravnost i slobodu izbora na osnovu istinskih vrednosti. Jugoslovenstvo u koje ja verujem je prihvatanje onog drugog, dobrosusedski odnos, lepota raznovrsnosti, suživot ili makar poštovanje prema svojim komšijama, prednosti ekonomske saradnje, slobodne međusobne trgovine i kulturne povezanosti, ali bi trebalo da znači i smenjivost vlasti i pravo na izbor. Ideologije nemaju veze i pogrešno se povezuju sa tim pojmom.
