Na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije nedavno ste odbranili doktorsku disertaciju ‘Socijalizam u školskoj klupi: Reforma osnovnoškolskog sistema u Srbiji 1944-1959’. Zašto ste obuhvatili baš ove posleratne godine?

One su najznačajnije. Reforma je formalno započela 1953. i završila donošenjem Opšteg zakon o školstvu 1958. godine, a zapravo je počela odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. Jugoslavija je Opštim zakonom o školstvu dobila jedinstvenu osmorazrednu osnovnu školu, kakva u državama naslednicama postoji i danas. Današnje reformatore školskog sistema ova reforma trebalo bi da zanima jer se radi o jednom veoma pozitivnom iskustvu koje je zaboravljeno.

Reforma dolazi nakon strašnog iskustva Drugog svetskog rata i holokausta?

Bilo je nemoguće posle rata izgraditi školu koja tu vrstu iskustva neće uzeti u obzir. Zbog toga je organizacija UN odigrala značajnu ulogu u procesu konstituisanja te nove škole, koja neće moći ostati gluva na činjenicu da su neki od osnovnih principa prosvetiteljstva bili anulirani ratom.

Mislim da je ideja posleratne reforme školstva bila da ljude pripremi tako da znaju da sačuvaju svoju državu, što se nije desilo, pa dolazimo do pitanja da li je ishod reforme pozitivan

Kako je taj problem prevaziđen?

Dva principa na kojima počiva UN su bila ključna za dizanje škole i politika obrazovanja i vaspitanja na noge. Pre svega izdvajam činjenicu da je cela posleratna Evropa, pa i svet, morala počivati na antifašističkom nasleđu. Dakle ideja antifašizma je ključna. Ali tu je i ideja koegzistencije, povezivanja dojučerašnjih neprijatelja u ratu i zavađenih strana u onom novom, hladnom ratu. Već 1946. godine UN osniva Unesko koji će odigrati ključnu ulogu u sprovođenju reformi najznačajnijih segmenata školstva i u zemljama zapadno i u onima istočno od Berlinskog zida. U tom smislu Unesko je značajan za razumevanje engleske, francuske i švedske reforme školstva, ali i one u Japanu, Jugoslaviji, a takođe i u SSSR-u, bez obzira na podeljeni svet.

Partija je pokazala spremnost

Kakva je bila uloga Uneska u Jugoslaviji?

Nije slučajno što je Jugoslavija pristupila toj organizaciji 1950., samo nekoliko meseci pošto je održan Treći plenum CK KPJ, na kojem je donesena odluka da se mora razmisliti o novoj politici obrazovanja i vaspitanja, onoj čiji će krajnji ishod biti socijalistički čovek, kome će biti strane nekakve ukalupljene misli, koji će daleko više biti otvoren i spreman da se razvija. Naravno, te odluke imaju veze i sa okretanjem Jugoslavije ka Zapadu, ali ne isključivo. Mnogi drugi činioci su uticali na Partiju da se ozbiljno pozabavi reformom školstva.

Kad politici obrazovanja i vaspitanja oduzmete društvenu vrednost, ona prestaje da bude politika obrazovanja i vaspitanja i postaje mehanizam za proizvođenje kadrova koji treba nešto da rade

Koji su to činioci?

Već u tim godinama postalo je jasno da se ne može doći do socijalističkog čoveka sa lošom obrazovnom strukturom. Posebno je otežavajuća bila činjenica da su trećinu društva činili oni koji su bili viđeni za osnovnu školu, deca starosti do 14 godina. Oni koji su upravljali tom državom, preko institucija koje su bile u izgradnji, bili su dovoljno sposobni da shvate da se radi o milionskoj masi dečaka i devojčica koji će vrlo brzo prerasti taj uzrast i koji će za državu, ako ih ne obrazuje, postati krupan ne socijalni, već politički problem. Odluka da se pravi škola nije bila socijalna mera, kako se danas pristupa školi. To je bila krupna politička odluka i država je sve raspoložive kapacitete stavila na raspolaganje. Ključan je pomak napravljen na polju distribucije političke moći. Partija je pokazala spremnost da reformu školstva prepusti ljudima koji su kompetentni da je sprovode. Zbog toga je 1953. Narodna skupština formirala Komisiju za reformu školstva. U njoj je bilo partijskog kadra, ali i mnogo onih koji to nisu, poput učitelja, profesora, psihologa, pedagoga. Njima je prepušten posao reformisanja škole, a država je ponudila neophodnu infrastrukturu. To je jedan od razloga zašto je ova reforma dala rezultat na mnogo polja.

Kako su taj sistem prihvatale porodice?

Ključ je u tome što su reformatori školskog sistema vrlo dobro shvatili da će taj put do dece, krajnjih korisnika osnovne škole, ići preko roditelja. Reformom su prepoznati i roditelji. To je bilo jasno na Trećem plenumu CK KPJ 1949. godine, kad je Milovan Đilas rekao da se reforma školstva ne može sprovesti samo uz pomoć onih faktora obrazovanja koji se mogu definisati zidovima škole. Ne može se reformisati samo uz pomoć školskih zgrada, nastavnika i učenika, nego i uz pomoć svih onih koji izlaze iz školskog dvorišta, a to su bile masovne organizacije kao pionirska, ali i roditelji. Roditelji devojčica i dečaka koji su tada išli u osnovnu školu imali su u proseku između 25 i 39 godina i sa svojom decom činili preko 60 odsto stanovništva. Dakle više od polovine Jugoslovena je bilo direktno pogođeno školskom reformom. Zbog toga roditelji nisu smeli biti izostavljeni.

Roditelje su privodili u školu

Država se uplela u tu privatnu sferu. Da li je bilo otpora?

Itekako. Imali ste posla sa pretežno agrarnim društvom, sa roditeljima koji su rođeni u jednom selu i u tom selu su proveli čitav svoj život. Za državu su znali kad ih zove da plate porez i kad kreću u vojsku. U tom smislu većina jugoslovenskih građana nije državu prepoznavala kroz neki sistem ustanova za obrazovanje, socijalnu brigu. Građanin je sa punim pravom bio nepoverljiv prema državi. Zašto bi joj verovao u trenutku kad mu nudi da školuje njegovo dete ako on za svoje dete ne vidi neku naročitu perspektivu? Tu su veliku ulogu imali najniži, lokalni organi vlasti, koji su imali zadatak da privode roditelje i decu u školu. Država se služila raznim sredstvima. U tom radu sam navela da je negde početkom 1950-ih preko 85 odsto škola u Srbiji imalo svega jedan ili dva razreda. To znači da se država trudila da gradi škole tamo gde ste imali 15 do 20 dece. Ako niste mogli roditelje i dete dovesti u školu, onda ste školu dovodili i u poslednju zabit. Naravno da je to kasnije proizvelo i neke probleme, ali to su bile vanredne mere.

Kakva je bila situacija sa učiteljskim kadrom?

To je bila jedna od najozbiljnijih kočnica ove reforme. Broj nastavnika angažovanih u osnovnim školama u posleratnoj Jugoslaviji uspeo je da prevaziđe broj iz Kraljevine Jugoslavije tek 1954. godine. Interesantno je koliko je država, pogotovo u malim sredinama, bila tolerantna prema ljudima koji su za vreme rata bili osvedočeni saradnici okupatora.

To govori o jasnoj ideji među novim nosiocima vlasti, međutim, i ta nova elita je izašla iz rata sa ogromnim gubicima. Kako objasniti takvu spremnost za reforme u obrazovanju?

Bitno je da je reforma počivala na jasno profilisanoj ideologiji, na jasno definisanom sistemu vrednosti. Kad politici obrazovanja i vaspitanja oduzmete društvenu vrednost, ona prestaje da bude politika obrazovanja i vaspitanja i postaje mehanizam za proizvođenje kadrova koji treba nešto da rade. Ključna stvar je da se obrazovanju pristupilo kao vrednosti, a ne kao proizvodu. Nije slučajno što je reformu školstva pratilo i osnivanje Katedre za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Ta prva generacija školovanih jugoslovenskih pedagoga nije školovana za džabe, već da zaista podigne tu školu. Od 1955. Jugoslavija je imala ozbiljan program međunarodne saradnje, pre svega sa zapadnoevropskim zemljama, gde je veliki broj mladih ljudi bio u prilici da otputuje u SAD, Švedsku ili Francusku i da se na licu mesta uveri na koji način funkcionišu školski sistemi. To je ključni faktor podizanja te reforme na noge. Obrazovanje je opšte dobro. Opismenjavate čoveka, ne da bi znao da se potpiše, već da bi znao da komunicira sa svetom oko sebe, da bi mogao da prepozna dobre i loše stvari, da bi mogao da se uključi u njihovu izgradnju ili razgradnju.

Neoliberalna pedagogija je odnela prevagu

Prvi test uspešnosti reforme obrazovanja bio je 1968. godine. Tad su ona deca bila studenti. Ako sagledamo njihovo učešće u studentskim protestima, a zatim i u raspadu države, kakav bi mogao biti zaključak o uspehu te reforme?

Ova generacija koju je iznjedrila reforma našla se 1968. na ulici, a moram da kažem da je 1991. godine, kad se raspadala Jugoslavija, bila u punoj snazi. Mislim da je ideja bila da te ljude ova politika obrazovanja i vaspitanja pripremi tako da znaju da sačuvaju svoju državu, što se, nažalost, nije desilo, pa dolazimo do pitanja da li je ishod reforme pozitivan. Naravno, sad bismo morali da govorimo šta se na polju politike obrazovanja i vaspitanja dešavalo od 1959. do 1991. godine. Iako je deklarativno politika obrazovanja i vaspitanja do kraja postojanja jugoslovenske države počivala na socijalističkoj pedagogiji, ti principi su napušteni ne samo u Jugoslaviji već i u čitavoj Evropi i svetu krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Sve priče o raspadu Jugoslavije moraju da krenu od kraja 1970-ih, kad su nastale samozadovoljne priče o nekakvom ekonomskom rastu. To je proizvelo mišljenje da obrazovanje treba da bude lično pravo svakog pojedinca, a ne opšte dobro. Ta neoliberalna pedagogija je odnela prevagu nad glavnim postulatima socijalističke pedagogije, lišila je obrazovanje društvene funkcije, oduzela mu kritičke sadržaje. Upravo to je stvorilo društva i pojedince koji se rukovode za politikom profita, onim što je fleksibilno, efikasno… Humanistika, društvene nauke, pa i istorija su tu potpuno stradali. Počelo se govoriti o nekakvom kraju istorije. Kao istoričarka ne smatram da se istorija približila sudnjem danu, ali smatram da je u ozbiljnoj krizi. Rekla bih da mi, koji smo sa ove strane krize istorijske svesti, poručujemo onima sa druge da smo svesni toga da se ovde ne radi o nekakvoj intelektualnoj grešci nego o etičkom nedostatku. Kad se etika pozdravila sa humanistikom, kad se etika razišla sa politikom obrazovanja i vaspitanja, onda je dala ove rezultate koje imamo danas. Mi danas o znanju ne pričamo kao o vrednosti nego kao o proizvodu.

Uzevši u obzir ratove, pa i današnja kretanja ovog prostora, ali i Evrope, možemo li i danas postaviti pitanje smisla obrazovanja?

Kad su društva u krizi, po pravilu je i politika obrazovanja u krizi. Rekla bih čak da ona prva strada. Zbog toga nam se često čini da živimo u najmanju ruku u primitivnom društvu gde niko nikog ne sluša, ne razume, ne poštuje, u društvu koje afirmiše problematične vrednosti, koje samim tim ne prepoznaje prave vrednosti. Politika obrazovanja i vaspitanja je itekako ugrožena. Bilo bi besmisleno da kažem da nema leka. Čemu onda sve ovo? Zašto branimo to, zašto radimo poslove? Pre svega, ljudi moraju da se probude i da shvate da sve zavisi od nas, našeg angažmana da kažemo šta mislimo na lep način, uz pomoć argumenata, a ako nema rezultata, možda i na neki oštriji način. To je obaveza prema nama, prema našoj generaciji. Borba za obrazovano društvo je borba za svakog čoveka.