Uoči sedamdesetogodišnjice od završetka Drugog svetskog rata i pobede nad fašizmom Beograd je posetilo više evropskih zvaničnika. I svi oni su se složili u jednoj stvari, a to je da bi Srbija trebalo da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom Evropske unije. Pre svega su mislili na odnos prema Vladimiru Putinu i Rusiji, ali i prema temeljnim evropskim vrednostima kao što je antifašizam, te odnos prema medijskim slobodama i ljudskim pravima. Da su premijer Aleksandar Vučić i predsednik Tomislav Nikolić sve te savete shvatili veoma ozbiljno, pokazuju njihovi taktički manevri, koje su napravili poslednjih dana u nastojanju da pokažu kako je Srbija čvrsto odlučila da ostane na putu evropskih integracija. Njih dvojica ne samo da su usvojila preporuke EU-a, nego su čak isprednjačili u interpretaciji i primeni istih. Imajući u vidu da Srbija neprestano kasni za regionom i da famozna liderska pozicija stalno izmiče, došli su do krucijalnog rešenja da se krene u diplomatsku ofanzivu ka svim stranama, kako u regionu tako i u svetu. Vučić je pokrenuo dijalog sa Bošnjacima, Nikolić sa Rusima, dok je predsednikov savetnik Oliver Antić krenuo u diplomatsku misiju ka Hrvatskoj.
Svi ovi potezi, međutim, našli su zajednički imenitelj u ‘istorijskom događaju’, kako ga je okarakterisala srbijanska štampa, tj. u rehabilitaciji četničkog komandanta Dragoljuba Draže Mihailovića, kome je kao ratnom zločincu suđeno u junu 1946, kada je i streljan. Uspon srpskog nacionalizma tokom osamdesetih godina, pored narativa o žrtvi i stradanju, te o sistemskom suspendovanju srpskih prava u Jugoslaviji, podstaknut je upravo i zahtevom za rehabilitacijom generala Mihailovića. U tome su prednjačili večni saputnici SPS-a, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković. Konačno ostvarenje njihovih političkih ideja, paradoksalno, dogodilo se u jeku srbijanskog EU-zanosa, kojim voli da se hvali premijer Vučić. Ispostavilo se da politička stvarnost uporno demantuje sve njegove izjave, čime se već višegodišnje stanje rascepa u državi dovodi do potpune očiglednosti.
Antić je do sada pokazao potpunu besvest koja nimalo ne bi morala da plaši kada bi se radilo o nečemu što on praktikuje kod svoje kuće, no budući da savetuje predsednika države, ispostavlja se da njegova besvest može imati tragične posledice po državu
Jedan od glasnogovornika drugog pola srbijanske shizofrene stvarnosti je Oliver Antić, čovek poznat iz devedesetih godina, koji se ranije profesionalno i lično angažovao u Srpskoj radikalnoj stranci. Profesor je na beogradskom Pravnom fakultetu, gde je ostao upamćen kao dekan u vreme ozloglašenog Zakona o univerzitetu iz 1998, na osnovu kojeg je napravio čistku nepoćudnih kadrova i umesto njih doveo Vojislava Šešelja. Njegov profesionalni rad se nakon Šešeljevog odlaska u Hag zasnivao na proučavanju ‘antinomija Haškog tribunala’, sve do mekog raskida sa šešeljevskom prošlošću i osnivanja Srpske napredne stranke. U novom-starom ambijentu, Antić je pronašao svoje mesto u sviti predsednika republike, koga savetuje i s kojim putuje na sve važne sastanke. Tako se nedavno našao i u predsednikovom ‘falkonu’, koji se zbog prosute kafe po komandnoj tabli, nakon poniranja nad Jadranom, morao vratiti sa leta za Vatikan. Oliver Antić je, pored brojnih funkcija koje je akumulirao tokom dugog niza godina, postao i punomoćnik predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, tako da je jedna od najzaslužnijih ličnosti u ovom anticivilizacijskom procesu, koji se 14. maja na Višem sudu u Beogradu okončao frenetičnim aplauzom. Sam Antić je, gušeći se od sreće, pred novinarima izjavio da je ‘pozitivna sudska odluka istorijski događaj i da bi ovaj dan trebalo da se slavi i u Hrvatskoj’. ‘To je veliki dan ne samo za srpski narod’, rekao je Antić, ‘već i za časne Hrvate, Muslimane i Slovence, koji su se borili pod Mihailovićevom komandom.’
Savetnik Antić je svojim izjavama i dosadašnjim aktivnostima pokazao potpunu besvest koja nimalo ne bi morala da plaši kada bi se radilo o nečemu što on praktikuje kod svoje kuće, no budući da je umešan u najvažnije državne poslove i da kao takav savetuje predsednika države, ispostavlja se da Antićeva besvest može imati tragične posledice po državu. Naravno, ovo nimalo nije uznemirilo predsednika Nikolića (a kako izgleda ni premijera Vučića), koji je i sam nosilac titule četničkog vojvode.
Odjek rehabilitacije četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića u Srbiji je poslednjih dana meren kao na stadionskim semaforima: koliko je glasova protiv, a koliko za. Vuk Drašković je pozdravio presudu Višeg suda kojom je ‘konačno skinuta anatema sa Srbije’. Svakako je prodaja Draškovićevih ‘Isusovih memoara’ naglo skočila nakon 14. maja, jer je knjiga mudro tempirana uoči uskrsnuća Draže Mihailovića. S druge strane, premijer je pomirljivo slegao ramenima, rekavši da ‘nam nisu potrebne podele na četnike i partizane’, čime se založio za jedinstvo Srbije. Isto to je pred zgradom Višeg suda izjavio i njegov bivši mentor Vojislav Šešelj, koji se naglo oporavio nakon hitne operacije. On je rekao da ‘tek sada naslednici četnika i partizana mogu graditi zajedničku budućnost Srbije’. Uzalud su bili napori nekih pojedinaca koji su pokušali da objasne kako se ovom presudom nije zalazilo u to je li Mihailović bio zločinac ili nije, niti se to odnosilo na rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta. Javnost je sve to prihvatila baš onako kako su Antić i njegovi saradnici planirali: Draža je rehabilitovan u sve tri njegove dimenzije: kao građanin, zločinac i četnički komandant.
Jedan od retkih glasova iz hora političara na vlasti bio je glas Ivice Dačića, koji nije krio nezadovoljstvo ovom presudom. Bio je to krhki pokušaj da se unutar SPS-a napravi neka distanca u odnosu na zločinačku prošlost iz devedesetih. No ovo je tek početak EU-stranputica Srbije. Rehabilitacijom Draže Mihailovića u okviru domaćeg programa proslave sedamdeset godina od pobede nad fašizmom, aktuelni režim u Beogradu se brzinom svetlosti udaljio od stvarnog evropskog puta. Burne reakcije iz regiona nisu mnogo potresle ni premijera Vučića, koji je i dalje ubeđen da se ekonomskim reformama mogu zamaskirati sve ‘antinomije naprednjačko-radikalske’ vlasti.
