Iz trećeg pokušaja Viši sud u Beogradu, odelenje za ratne zločine, pokrenuo je proces protiv osmorice optuženih pripadnika Specijalne brigade Vojske Republike Srpske za zločin počinjen u Srebrenici, na lokalitetu Kravice. Prva dva pokušaja su propala nakon što su advokati optuženih prvo tražili promenu sudskog veća, jer odbrani nije dostavilo identitete zaštićenih svedoka: ispostavilo se da ni sudsko veće to ne zna pa je zahtev povučen, a Tužilaštvo za ratne zločine je bilo u obavezi da upozna sudsko veće i odbranu sa njihovim identitetom.
Optužnica tereti prvooptuženog Nedeljka Milidragovića, poznatog kao Neđa Kasapin, i još sedmoricu pripadnika te Specijalne brigade za smrt 1313 Bošnjaka koji su pronađeni na nekoliko lokacija širom Bosne i Hercegovine (Glogova, Ravnice, Hangar Kravica, Zeleni Jadar, Zalazje, Pusmulići, Blječeva i Budak). Ta brojka nije konačna i ona do kraja može biti i uvećana jer je reč samo o onima čija su tela pronađena i identifikovana.
Genocid je teško dokaziv i on se dokazuje na znatno višem komandnom nivou nego što je ovaj. Srebrenica nije nešto na čemu bismo eksperimentisali – rekao je Bruno Vekarić
Inače, optužnice ne bi bilo da nije bilo saradnje dva tužilaštva, onog u Srbiji i Bosni i Hercegovini, gde se takođe vodi postupak protiv Milidragovića i Alekse Goljanina, ali tamo se, za razliku od Srbije, terete za genocid.
Nekoliko je bitnih pitanja vezano uz ovaj slučaj, koji poseban značaj ima jer je ovo prvo suđenje u Srbiji za ratne zločine počinjene u Srebrenici. Da, ratne zločine a ne i genocid, iako na to presude na haškim sudovima (Tribunalu i Međunarodnom sudu pravde) jasno ukazuju. Ako pogledamo činove optuženih i njihovu ulogu u tom krvavom lancu, vidimo da su, osim Nedeljka Milidragovića, koga optužnica tereti da je naredio ubistva, ostali izvršioci. Kad su pre dve godine uhapšeni i kad je najavljena prva optužnica za Srebrenicu, zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, koji uz Miroljuba Vitorovića predstavlja Tužilaštvo za ratne zločine u ovom slučaju, na pitanje zašto se u optužnici ne kvalifikuje genocid je rekao: ‘Genocid je teško dokaziv i on se dokazuje na znatno višem komandnom nivou nego što je ovaj. Procena Tužilaštva je da ovaj slučaj kvalifikujemo kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva. I u Sarajevu je malo presuda za genocid. Srebrenica nije nešto na čemu bismo eksperimentisali. Ovo je izvesno i s obzirom na nivo odgovornosti ovo je adekvatno.’
Za ovo objašnjenje treba donekle imati razumevanje, ali samo ako je to doista razlog, u šta ipak sumnjamo jer nijedna institucija koju je osnovala država Srbija srebrenički zločin nije okarakterisala kao genocid. Ipak, nije mala stvar i ovakva kvalifikacija, jer je reč o prvom suđenju u Srbiji za Srebrenicu. Vekarić je po podizanju optužnice rekao da se ‘Srbija približava ključnom trenutku u suočavanju sa prošlošću’. ‘Mi se nikada nismo bavili zločinom takvih razmera. Veoma je važno da Srbija zauzme jasan stav prema Srebrenici kroz sudski proces’, dodao je.
Ako će to značiti stvarno zauzimanje stava koji će se kositi sa dosadašnjim, po kom čak 90 odsto građana ne veruje u sudske presude koje zločin u Srebrenici kvalifikuju kao genocid, onda je opravdano. Ta promena bi dovela i do onih na ‘znatno višem komandnom nivou’, kako je to definisao Vekarić, i to svakako ne bi bilo poslednje suđenje za Srebrenicu.
Zbog odnosa javnosti i činjenice da je optužnica zasnovana na iskazima zaštićenih svedoka, iskustvo nam govori da bi svako odugovlačenje u ovom slučaju moglo biti kobno. Prošlo je više od 21 godine i odbrana se već poziva na predug vremenski period, pre svega kad je reč o prepoznavanju fotografija počinioca iz onog vremena, ali postoji još jedan opasniji momenat. Svedoci jesu zaštićeni, ali teško je verovati da su se odlučili na potpunu zaštitu, promenu imena, pa čak i mesta življenja, non-stop policijsku pratnju itd. Zbog toga svako dalje odugovlačenje, a odbrana to dobro zna, može dovesti u pitanje dobru volju svedoka, koji dobrim delom, zaključujemo to na osnovu dosadašnjeg ponašanja advokata odbrane, čine oni koji su sa optuženima delili uniformu i ambleme. A Srbija dobro pamti kako to izgleda u slučaju suđenja Ramušu Haradinaju u Hagu, kako izgleda kad zaštićeni svedoci naprasno odustanu od svedočenja.
Ono što ovde posebno treba napomenuti jeste dosadašnje iskustvo kad govorimo o suđenjima za ‘domaće’ zločine, kakav je odnos prema zaštićenim svedocima imala Jedinica za zaštitu svedoka, o čemu je svojevremeno pričao Slobodan Stojanović, očevidac zločina koje su činile srpske snage na Kosovu. On je navodno izbačen iz programa zaštite, nakon čega je tvrdio da Tužilaštvo, od glavnog tužioca Vladimira Vukčevića preko zamenika Bruna Vekarića i Dragoljuba Stankovića, štiti policajce koji su počinili zločine nad albanskim stanovništvom na Kosovu od avgusta do oktobra 1998. godine, kao i da zaštićene svedoke čuvaju isti oni koji su činili zločine. Tvrdio je da mu je život zbog toga u Srbiji ugrožen, te je tražio azil kako bi izneo detalje o zločinima. Umesto toga, Vukčević je Stojanovića tužio zbog pretnji po svoju bezbednost.
Sve ovo treba uzeti u obzir u ovom slučaju, a čak i ako se odmaknemo od ovog problema i ako se ne skrene sa puta, Tužilaštvo nema puno vremena. Odbrana će činiti sve što je u njenoj moći da uspori ovo kretanje. Nažalost, u tome će imati podršku javnosti. Porodicama žrtava bi u tom slučaju više značilo čak i da se ovaj proces završi oslobađajućim presudama, ali da javnost stekne sliku o brutalnosti koja je u Srebrenici činjena pod krinkom srpstva. Ubijeni se vratiti ne mogu, ali mogu barem ljudske emocije i empatija. Ali ne zavaravajmo se, neće to ići tako lako.
