Raško Miljković režiser je filma ‘Zlogonje’ koji će u petak u 13.30 i u subotu u 17 sati biti prikazan u kinu Europa u sklopu Međunarodnog filmskog festivala za djecu. Film u kojem glavne uloge igraju djeca nastao je u srpsko-makedonskoj koprodukciji, a već je prikazan na nekoliko festivala u svijetu, osvojivši i niz nagrada. Glavni likovi su usamljeni dječak Jovan koji boluje od cerebralne paralize i njegova prijateljica Milica, koja prolazi kroz razvod roditelja.

‘Zlogonje’ je vaš prvi dugometražni film i već je osvojio brojne nagrade: u Zlinu za glavne uloge, u Riju za najbolji film, nedavno ste bili na Sundance festivalu, dolazite u Zagreb… Kako je festivalska publika reagirala na njega?

Neverovatno je da su reakcije slične gde god smo ga do sada prikazivali. Počeli smo u Torontu, imali veliku turu po Evropi, pa smo bili u Južnoj Koreji – svi emotivno reaguju. Desilo mi se da posle filma ljudi prilaze da me zagrle. Na Sundanceu smo imali jednog dečaka od 12 godina sa parcijalnom cerebralnom paralizom. Došao je sa porodicom. Prišao mi je njegov brat blizanac i rekao da mu je omiljeno to što dečaci poput njegovog brata mogu da budu heroji, a to i jeste bila poenta filma.

Zašto ste za svoj prvi dugi metar odabrali baš film za djecu, koji je gotovo ugasli žanr u današnjoj srpskoj kinematografiji?

Iskreno, moj tata se razvodio četiri puta, ja sam najstarije dete i iz svakog braka imam po jednog brata ili sestru. Svog srednjeg brata sam vodio u bioskop i često se ti filmovi obraćaju samo deci, a ni na jednom nivou roditeljima. Nama je bilo važno da napravimo film koji će se obraćati deci, ali i odraslima. Dopala mi se priča i jednostavno sam se zaljubio u likove. Puno toga u filmu je rezonovalo sa mnom, priča o razvodu i uopšte kako deca razvod percipiraju. Ja se sećam da sam mislio kako je to kraj sveta. Onda sam imao isti razgovor i sa sestrom, pa i sa malim bratom. Svima nam je prvih meseci delovalo kao da se svet ruši, ali u stvari nije tako.

Glavne teme filma su razvod roditelja, prijateljstvo, prihvaćanje sebe, pobjeda strahova, a glavni glumci su djeca. Kasting je trajao devet mjeseci, a za ulogu Jovana tražili ste dječaka sa parcijalnom cerebralnom paralizom. Što je bilo ključno za konačni odabir?

Inicijalno smo planirali da nađemo dečaka koji bi igrao da ima parcijalnu cerebralnu paralizu, ali kako nisam dovoljno znao o tom stanju, počeo sam da provodim vreme u Sokobanjskoj, koja je vodeća institucija za to stanje. Tamo su inteligentni klinci, dosta zreliji za svoje godine i tu mi je došla ideja da damo šansu baš njima. Našli smo između 25 i 30 dečaka, a uporedno smo tražili Milicu, gde smo na kastingu imali preko 600 devojčica. Kad je Silma Mahmuti ušla, potpuno me pomerila. Ona malo vuče noge kad hoda, ramena su joj oborena, pogledala me, obrisala nos rukavom i rekla – ćao. Ona je to što jeste, druge devojčice su pozirale. Do Mihajla Milavića sam slučajno došao. Sreo sam komšiju kojeg dugo nisam video, ispričao mu za kasting i on je rekao da njegov školski drug ima klinca sa tim stanjem. Nazvao sam Mihajlovog tatu i dogovorili smo neobavezni susret u njegovom kafiću. Mihajlo me pozdravio i seo za sto sa konobarima. Ja sam ga posmatrao, ponašao se kao da ima 30 godina, a zarobljen je u telu jedanaestogodišnjaka. Kad je kasnije došao na kasting, znajući o čemu se radi, bio je potpuno drugi dečko. Zadržao je svoju gestikulaciju, ista je ekspresija, dikcija, ali unutra je za ulogu potpuno promenio sebe. Sa druge strane, Silma je bila kao najprofesionalnija glumica. Kad smo radili emotivne scene, otišla bi u ćošak, podigla ruku kad je spremna, ja bih dao akciju i odjednom bi se pojavilo dete kojem je skrhan svet, kojem cure suze. Kad smo napravili uži krug i kad smo ih fotografisali, jedino su se njih dvoje zagrlili. Tada sam bio siguran da je to to.

Prva scena u kojoj vidimo da Jovan ima parcijalnu cerebralnu paralizu dana je u širokom kadru: sniman je sleđa kako ulazi u prazno školsko dvorište, izgleda krhko, ranjivo i usamljeno. Čini se kao planiran izbor, jer scena snažno emotivno djeluje na gledaoca pripremajući ga za priču…

Bio je svestan izbor još na nivou scenarija, jer film otvaramo jednom superherojskom scenom i onda prikazujemo Jocu i njegovu porodicu kako se spremaju. Prosečnom gledaocu Joca može da deluje razmaženo: mama mu vezuje pertle, on je ljut na tatu što kasni, a onda nam nije jasno zašto bi neko dete insistiralo da bude sat vremena ranije u školi. Bilo nam je važno da Jocu postavimo kao nekoga ko je vrlo poseban. Svi njegovi postupci su promišljeni, on je mali detektiv. Često filmovi koji imaju nekoga sa ovim stanjem prave od svog junaka žrtvu, a mi smo hteli da napravimo film gdje je taj neko i heroj i prijatelj i saborac.

Koliko je bilo teško snimiti scenu u kojoj Milica pita Jovana: ‘Što si ti takav?’ Ili onu u kojoj on govori: ‘Hoću novo telo’?

U sceni ‘Što si ti takav?’ njih dvoje su se više trudili da ne zeznu foru koja ide odmah posle toga, dok je scena ‘Hoću novo telo’ bila dosta teža. Sveo sam ekipu na minimum i Miha je za tu scenu potpuno podigao barijeru, nije dozvoljavao da to prodre do njegovog svesnog stanja. On se sačuvao od te scene, ali kasnije mi je priznao da mu nije svejedno kad gleda drugu decu, jer poželi da potrči. Bilo mi je prilično teško i u pripremama i posle, jer se u nekom trenutku pitate da li je to što radite ispravno ili ne. Bilo mi je mnogo lakše kad su se pojavili bilbordi, jer je Miha od dečaka kojeg su zadirkivali u školi postao glumac, i u tom trenutku mi je laknulo.

Što vam je stvaranje ovog filma donijelo na osobnom planu?

Teško je rečima opisati i znam da zvuči otrcano, ali stvarno jeste ostvarenje sna. Gledati svoj film sa publikom blisko je nekom ekstremnom sportu: adrenalin vam skoči, sedite u sali, ali osluškujete kako drugi dišu, pokušavate da uhvatite pogledom kroz mrak kako reaguju. Posebno mi je drago što smo napravili film nakon kojeg je publika i rasplakana i nasmejana. Uvek sam smatrao da film ima neko lekovito dejstvo i da može da bude terapeutski medijum – mislim da smo ovde to dokazali.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Sledeći korak mi je mali pomak ka tinejdžerskom filmu, čak mislim da ću ostati u tom žanru, jer vam mladi ljudi daju neku posebnu energiju i drugi pogled na svet. U tim godinama film stvarno može da donese neku promenu i da vam ostane za ceo život. Mislim da film, kao i literatura, ima posebno mesto u duhovnom životu neke osobe.