Mediji javljaju da je umro Đorđe Balašević. Srpski kantautor preminuo je u 68. godini, na infektivnoj klinici u Beogradu gdje se liječio od upale pluća. Premda su prve vijesti govorile da mu je bolje i da se šali s liječnicima, bolest je ipak bila jača. U petak je, piše Blic, stanje rapidno krenulo na gore.
Pokazalo se da je 2021. ružan nastavak one prošle godine koja je sa sobom odnijela niz ljudi bez kojih će, nema tu patetike, ovaj svijet biti gori. Ova je uzela Đorđa Balaševića, čovjeka koji je od prvih dana buđenja nacionalizma krajem 80-ih stao na barikadu razuma i tokom svih kasnijih godina ostao dosljedan sebi i onome što je zagovarao tokom cijele karijere.
Među prvim pjevačima iz Srbije održao je velike koncerte u Hrvatskoj. Od pulske Arene do zagrebačkog Doma sportova svuda je gledalište bilo puno, a Đole je – kako je znao reći – da ne dulji puno, četiri sata pjevao svoje "ravničarske" pjesme, ali ni to nije bilo dosta.
Ako se nečija smrt ne može nadoknaditi, to je sasvim sigurno ona ovog "čoveka s mesecom u očima".
Od Balaševića se oprostio i Zagreb sa svijećama u centru grada, u Ilici, podsjećajući na pjesmu "Stih na asfaltu":
"Da mi je još jedared proći Ilicom
Pa da bećarac našvrljam ćirilicom
Teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif,
Al bi neko znao da sam tu
Cipelice jedne bele zastale bi i prevele
Stih na asfaltu".
Nemamo običaj prenositi statuse s Facebooka, ali možda je ovaj put ipak bolje da ne zovemo nikoga nego da ljudi sami napišu ono što osjećaju, skupa s tim brzinskim greškama. Uostalom, koga briga za greške:
Danilo Šerbedžija, redatelj
Prije petnaestak godina, mozda vise mozda manje, pratio sam oca na njegovom koncertu u Sava Centru. Rade se lose osjecao, jako kasljao i borio se dosta sam sa sobom tijekom koncerta. Nakon jedne pjesme prolomio se ogroman pljesak, prevelik za tu pjesmu. Radetu je bilo cudno, okrenuo se i iza ledja vidio tebe. Samo si rekao: "Sedi drugar, odmori" i uzeo si mikrofon. S tobom je bio i tvoj vjerni pijanist. Rade je ru i tamo nesto izrecitirao. Drugi put, godinu kasnije, isti koncert ali u Novom Sadu, nakon pola koncerta opet si se nenajavljeno pojavio: "Zar mislis da mozes da se pojavis u mojem gradu bez mene?" . Nakon koncerta poveo si nas na veceru u neki restoran , tamo nas je cekao tvoj bend. mi smo sjeli i vecerali a ti si svirao i pjevao. Ne znam koliko ljudi na svijetu se moze pohvaliti tvojim surprise koncertom . Tih dana si nam i pustio s laptopa novu pjesmu: "Taj ludi Šerbedjijin sin" Naravno posvetio si ju Radetu ali naslov namjerno iskoristavam i uvjerio sam se da si ju posvetio meni. Jedan jedinstven neponovljiv... fakin, kompa, uzor, genije... snase sike necu stavljati jer morao bi prvo vjerovati da te vise nema. kako i pozdrav napisati? nemoguce.
Dragan Bursać, novinar
Đorđe Balašević je ubjedljivo naš najveći tekstopisac. Imao je taj Božiji dar, kojim je dirao spremne.
Evo šta mi se desilo prošle godine:
Sjedim ispod duda na salašu kod Sombora u Vojvodini. Dan predivan. Septembar.
Skrštenih ruku ćutim mladu jesen ravnice. A onda diskretno u pozadini čujem Đoleta i stihove njegovje pjesme-Kad odem.
I u trenu kad Đole kaže-
"Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
Strah me da prođem al' proći ću."
-Posta mi jasna smrt.
Tako veličanstvena i strašna, tako pouzdana, sigurna i svečana. Preplavi me osjećaj nekog nebeskog mira.
Pa da, uvijek je bila tu, umirali smo bezbroj puta, rađajući se, samo mi je bio potreban jedan dud, salaš, ravnica i Đole kao veliki majstor, guru riječi.
A trebalo mi je 45 godina...
Slava ti Balaševiću, ČUDO MOJE!
Tatjana Dragičević, aktivistica
Baš juče, u povratku s posla kući, pričam s mojom Mašom o velikom rudaru Aliji Sirotanoviću, a ona iz rukava ispali Đoletovu pjesmu o rudarima. Maša Samardžija uvijek sve povezuje s njegovim pjesmama, tako da me je u ovih 15 godina, koliko se poznajemo, naučila mnogima od njih.
S ponosom bih joj znala reći - "ovu znam"...
"...Niko mene ne zna slušati
Ko moj verni drugar ušati
Zamnom ići i sanjariti
A ne kvariti..."
I dalje ćemo ga pjevati i ja više neću grešiti, znat ću
KK Split, pardon Jugosplatika
Adio, majstore! Otišao je Đorđe Balašević, veliki štovatelj Jugoplastike. Pročitajte što je o našem klubu Balašević napisao u monografiji povodom 70. rođendana kluba. Misao 1.: "Najveća prevara je kad ti kažu da je o nečemu dovoljno napisati par reči. To samo znači da te reče moraju biti posebne. A par posebnih reči o Posebnima već opasno vuče na bajku. Ali, mislim da neće biti problema. Jugoplastika je i bila neka zaigrana bajka. Neka mi ne zamere oni koji su za taj klub igrali ili će igrati pod drugim imenom, jer za mene će se uvek samo tako zvati. Kao lepotica sa lokalnog korza koja se može udati hiljadu puta, ali je za sva vremena pamtiš pod devojačkim prezimenom..." Misao 2.: Ni slučajno ne žalim za Tom Zemljom, da je vredela, ne bi se raspala na tako jadan način... Ne, gospodo, možda sam kriv što nisam zataškao svoje uspomene, kao mnogi drugi, ali definitivno nisam jugonostalgičar... Ja sam samo okoreli Jugoplastikonostalgičar... Pa vi sad grintajte do sudnjeg dana..."
Tomislav Fiket, redatelj
otišao je najveći. da proveri kako deda napreduje sa oranjem njive i sedne sa starim nestorovom , gosn Čedom i još jednim u hlad lipe.gledao sam ga i kad je koncerte u Mariboru otvarao sa dobro veče Zagrebe i u Zagrebu i na ušću u Beogradu i u Portorožu. uff nemam dalje reči.
Pričaće ti jednom možda
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo
Mudrovaće badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu ne bi im se dalo
Pričaće ti o plovidbi
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg' ukleta šajka
Tvrdiće sa čudnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Videli su oni, iz prikrajka
Al' ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo
Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio u mom oku
Pričaće ti, kojekakvi
Zloba se k'o rubin cakli
Kako odjek moga osmeha ječi
I kleće se u pretpostavke
Kljuckajući kao čavke
Moje loše prepričane reči
Brojao sam ljude s Krsta
Pravila i izuzetke
Posvud` promašena vrsta
Samo retki nađu retke
Znam da sanjaš Vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio, u mom dahu
Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo
I silni miševi u boci
Javiće se k'o svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam više, Bože prosti
Da l' da strepim
Il' da stremim
Da to breme posebnosti
I na tebe nakalemim
Ako nije kasno već?
Jer znam da sanjaš rimovanja
Krik i tišinu nemu
Ti si bio svugde
U mom' svemu
Pile moje, pače moje malo
Lavče moje...
Vedrana Bibić, administratorica i koordinatorica
nisam ga slušala godinama, nerviro me na sto razina, pogotovo političkih, al mi je obilježio ogroman ogroman dio života i toga se jebiga ne sramim. bila sam na bar 20 koncerata u bar tri bivše države, spavala na klupama i u vozovima mostara, opatije, sarajeva, išla sam mu na živce kad sam ostavila milana, hodala sam dositejevom, sve sam radila šta smo svi mi tad radili, mater je bježala na kocerte u ljubljanu, u busu za pulu je ćićo dijelio tekstove novih pjesama, zaslužan je za mene i branku, a na tome ću mu bome uvijek bit zahvalna.
Aleksandar Stanković, voditelj na HTV-u
Nema veze, svejedno, na stranu sad to, pusti priče...
mi te još čekamo u Nedjeljom u 2, da znaš!
Branka Gabriela Vojvodić, ravnateljica Hine
o, svi su mrtvi... odneseni... bršljan je davno prekrio stih... od zla i briga su rešeni... al divna ludost ko oreol još rominja oko njih...
široka ti bila nebeska ravnica... i hvala na svemu...
Bojan Glavešević, saborski zastupnik
Balašević je bio uz moju generaciju kad nam je bio najpotrebniji. Naučio nas je da ne mrzimo, da budemo hrabri, da se smijemo i kad je teško, da plačemo kad nam je potrebno, da se ponosimo našom ravnicom i našim Dunavom. Bio je glas razuma u vremenu koje je razum napustilo u potpunosti. Naučio nas je da devedesetima kažemo da konačno više odjebu od nas. Pomogao nam je da ozdravimo nakon rata. Bio je dio moje male prognaničke ekipe uz svaku logorsku vatricu, svaki put kad bi netko uzeo gitaru u ruke. Neću prežaliti što mu nisam imao priliku stisnuti ruku i reći mu hvala.
Alida Bremer, prevoditeljica
Dear friends all over the world, one of the greatest song writers and singers of the former Yugoslavia Đorđe Balašević has died.
His songs and verses have been memorised by generations in this part of Europe.
I translated the text of his song "Only that war does not come" and published it on 10. 2. 1992 in the German newspaper TAZ:
Nur daß der Krieg nicht kommt
Betrunkene Jungs laufen
Unsere stille Straße entlang
Sie müssen zur Armee
Traurige Mädchen begleiten sie
verrückte Vorahnungen machen ihnen Sorgen —
Nur daß der Krieg nicht kommt
Die Tränen an der Nasenspitze
Ich muß an neunzehnhundertachtzig denken
Und an die Brana Ćosić Straße
An den schwarzen Zug — als ob ich
für immer mit ihm wegfahren würde
Weißt Du was,
Die Meere sollen alles überfluten, die Gletscher sollen
zerschmelzen, der ewige Schnee soll auftauen
Na und
Die Regenströme sollen nicht aufhören, die Donner sollen verrückt spielen —
Nur daß der Krieg nicht kommt
Weißt Du was,
Die Jahreszeiten sollen sich umdrehen, die Sterne sollen
unruhig werden, die Berge sollen sich bewegen
Na und
Die Winde sollen durchdrehen, die Vulkane sollen
aufwachen —
Nur daß der Krieg nicht kommt
Der Heiligenschein des Traums, wie goldener Staub
Um die kleinen Köpfchen
Und Deine unschuldige Liebe
Hütet sie wie eine Löwin
Schlechte Nachrichten beunruhigen Dich —
Nur daß der Krieg nicht kommt
Kinderchor: Nur daß der Krieg nicht kommt
Der Wahnsinn unter den Menschen
Die Großen bieten Irrtümer an
Und erschrecken uns mit allen möglichen
Wundern
Und sie machen jedes Märchen kaputt —
Nur daß der Krieg nicht kommt
(1989)
(aus dem Serbischen von Alida Bremer)
Nenad Marjanović Fric, član KUD Idijota
Neke ljude je nemoguće nadomjestiti, nema, praznina...
Dušan Vesić, novinar i publist
Mislim da je to bilo 1978. godine - bio sam s društvom u Rovinju i imao sam mali bubnjić, nosio sam ga da pratim Kenu, koji je svirao gitaru na plaži. Onda sam čuo da Đole uveče drži "koncerte" na Škarabi, otišao tamo i pridružio mu se, nepozvan. Ali, bio sam dobar i nije me oterao, čak je bio prijatno iznenađen da znam sve njegove pesme. Imam posle još uspomena na njega, nekih lepih, nekih manje lepih, imam i jedan intervju koji je među najboljim od svih koje sam radio. Ipak, pamtiću ga najpre po tome što su me neke njegove pesme rasplakale - što je uspelo samo malom broju umetnika. On je bio jedan od najvećih koje smo imali i koje ćemo imati. Da sam ja neka vlast, sutra bi bio dan žalosti a zastave bi bile oborene na pola koplja.
Lado Tomičić, novinar
A kad je tuga onda treba da se cuga...
