Ova vlast će kao takva da dođe i prođe. Patrijarhat je, nažalost, konstanta u našem društvu. Zato ne moram da objašnjavam zašto je borba na ulici krucijalna – ističe aktivistkinja Emilija Milenković iz Beograda¸ studenktinja iz neformalne grupe "Borba".
Slučaj Marice Mihajlović iz Sremske Mitrovice čije je dete nedavno umrlo na porođaju uzbunio je Srbiju, a mnoge vrlo zbunio: emotivno, fizički i psihički. Razlog takvih pomešanih reakcija prepisuje se akušerskom nasilju, odnosno fizičkom, verbalnom ili emocionalnom zlostavljanju žena tokom trudnoće, porođaja ili postporođajnog perioda. Taj slučaj je podstakao i druge žene porodilje da ispričaju slična, ranjiva iskustva. Problem akušerskog nasilja jeste pre svega žensko pitanje, jer se oslikava direktno na naše telo, um i može da ostavi duboke posledice po naše živote. Međutim, kada god govorimo o pitanju ugrožavanja ženskih prava i sloboda, bilo da se radi o femicidu ili kao sada o akušerskom nasilju, to se u široj javnosti najčešće ne percipira kao društveni i sistemski problem. Ženskom iskustvu se i dalje ne veruje.
Problem se mora rešavati strateški i na više nivoa. Počev od samog Medicinskog fakulteta, senzibilizacije lekara, reformatiranja porodilišta, pravnih okvira, kao i regulatornih tela, kaže novinarka i aktivistkinja Iva Parađanin
Porođaj je transformativno i ranjivo iskustvo tokom kojeg su ključni poverenje i podrška zdravstvenih radnika. Još 1974. godine francuski ginekolog i akušer Frederik Leboaje objavio je knjigu "Rođenje bez nasilja". Problem akušerskog nasilja je sveprisutan i predugo percipiran kao nešto normalno i podrazumevajuće. Toliko duga normalizacija nasilnih praksi dovela je do pucanja, stravičnih slučajeva o kojima čitamo u javnosti. Kao i do besa kod žena širom Srbije koje su osvestile da je to nešto što ne bi trebalo da im se dešava.
- Problem je kompleksan i njegovo rešavanje se mora raditi strateški i na više nivoa. Počev od samog Medicinskog fakulteta, senzibilizacije lekara, reformatiranja porodilišta, utvrđivanja pravnih okvira, kao i regulatornih tela. Međutim, sistemska reakcija je izostala. Ponajviše štete su nanele izjave ministarke zdravlja Danice Grujičić koja je dodatno relativizovala priče o nasilju. Dovodeći u pitanje njihovu istinitost i navodeći rečenice koje samo doprinose normalizaciji nasilja u za žene najranjivijem trenutku. Sistemski ništa nije urađeno niti predstavljeno kao rešenje, već samo čist populizam i banalizacija teme – govori za Nadu novinarka i aktivistkinja Iva Parađanin.
Pokrenuta je i peticija pokreta "Kreni-Promeni" čiji su zahtevi upućeni Ministarstvu zdravlja, sa namerom da se na porođaju ženama omogući besplatna pratnja. Peticiju je potpisalo 190.000 građana i građanki Srbije, nakon čega je usledeo pozitivan odgovor iz porodilišta u Sremskoj Mitrovici. Iako ovakva praksa postoji u nekoliko porodilišta, peticija je usmerena ka onima čiji fokus nije bio na adekvatnom tretmanu pacijentkinja. Zajednica koja se modernizovala, a ne razvija se, nastavit će – čak i ako joj se daje minimalna moć odlučivanja – ovisiti o razvijenim državama. To je sudbina svakog ovisnog društva. Kad ljudi razviju relativno racionalnu sliku ugnjetavanja, koja ih vodi do toga da tlačitelja lokaliziraju izvan sebe, započinju borbu za prevladavanje protivrečja u koja su uhvaćeni. Tada narod prevladava udaljenost između "klasne nužnosti" i "klasne svesti".
Dugoročnija rešenja postoje i leže spremna u fiokama različitih ženskih organizacija, pravnica koje se bave ovom temom i pružaju besplatnu podršku ženama sa iskustvima sličnim Maričinom. Doktoricama koje su svetli primeri ove profesije i babicama čija je glavna misija da žena bude sto spremnija i informisanija. Armije ovih motivisanih aktivistkinja, istraživačica i borkinja još uvek niko ništa ne pita već se rešenja samo reklamiraju, ali ne sprovode. Istraživanja, predavanja i aktivističko delovanje generacijski unapređuje prava. Preispituje patrijarhalne vrednosti, ali i kritički sagledava rodne podređenosti, klasna i rasna pitanja. Ne smemo da posrnemo u reakcionarnu zamku koja stvara prividnu sliku da je borba uzaludna, već težiti ka revoluciji, oslobođeni od kapitalističkih, ali i patrijarhalnih vrednosti koje su se godinama internalizovale.
Ceo sistem, u ovom slučaju u bolnicama, može i mora biti mnogo više okrenut ka pacijetima koji neće samo biti broj ili karton, kaže Dobrila Marković iz udruženja "Sloboda nema cenu"
- Jedini način da primoramo institucije da rade svoj posao je, nažalost, da izađemo na ulice. Ne smemo da dozvolimo da se nasilje normalizuje. Ta misija nije usmerana samo ka donosiocima odluka nego ka čitavom društvu. Mladi žele da utiču na promene. Feministička borba je trenutno najranjivija i moramo da budemo glasne. Ona se tiče rodne ravnopravnosti, rodno zasnovanog, ali i akušerskog nasilja. Ova vlast kao takva će da dođe i prođe – patrijarhat je nažalost, neka konstanta u našem društvu. Zato ne moram da objašnjam zašto je borba na ulici krucijalna – govori Emilija Milenković iz grupe "Borba".
Potrebu za reakcijom imale su i članice neformalnog feminističkog kolektiva "Ženska solidarnost" koje su nedavno održale protest pod nazivom "Porodilište, a ne klanica". Protest protiv akušerskog nasilja održao se ispred Ministarstva zdravlja, ali i ispred bolnice u Sremskoj Mitrovici gde se dogodio poslednji slučaj nasilja. U borbu se uključilo i nevladino udruženje International Aid Network koje pruža besplatno psihološku podršku ženama koje su preživele akušersko nasilje. Podršku protestima, ali i apel za unapređenjem zdravstvenog sistema neiscrpno pružaju i predstavnici medija. Nažalost, malo je onih koji nisu interna glasila privilegovanih.
Dok jedni negoduju na prisustvo partnera na porođaju, drugi pak misle da bi to trebalo biti podrazumevajuće. Tako su motivisani da budu saborci, ali i da shvate važnost i srž ovog problema. Sama konotacija na bolnicu nosi negativan kontekst, a sam porođaj je jedan od onih koji budi pozitivnu misao. Da se rađa novi život, da se ostvarujete kao majka, da dobijate etiketu nekih novih životnih uloga. U moru negativnih primera, sve manje se žena odlučuje na majčinstvo. Doživljavanje nasilja tokom porođaja može imati teške posledice, kako po mentalno, tako i po emocionalno stanje žene. To može dovesti do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), anksioznosti, depresije, ali i nevoljnosti da se u budućnosti traži zdravstvena zaštita. Negativan uticaj na mentalno zdravlje majke takođe može uticati na njenu sposobnost da se poveže sa svojim novorođenčetom i da se nosi sa izazovima ranog majčinstva.
Koordinatorka nevladinog udruženja "Sloboda nema cenu", Dobrila Marković, naglašava važnost edukacija pacijenata, u ovom slučaju žena, o tome koja su njihova prava i kome se mogu obratiti kada su ta prava ugrožena. Prva adresa je savetnik za zaštitu prava pacijenata. Osobe koje su zadužene za prava treba da budu malo više među pacijenticama jer jedino tako mogu da vide realno stanje. Papir trpi, teorija je jedno – a praksa ipak nešto drugo.
Iva Parađanin
- Potrebna je podrška od bliskih ljudi i zajednice, posebno kada do nasilja dođe i kada je potrebno istrajati, jer i dalje smo skloni tome da pre osuđujemo žene, nego da pružamo podršku. Vraćanje poverenja u institucije, do čega će doći kada građani, žene u ovoj priči, vide da su ono tu za njih kroz procesuiranje slučajeva i stvarno kažnjavanje počinioca. Takođe i kroz menjanje samog sistema. Ceo sistem, u ovom slučaju u bolnicama, može i mora biti mnogo više okrenut ka pacijetima koji neće samo biti broj ili karton koji će da pogledaju. Tu isto su veoma važne informacije, da vam neko unapred objasni šta vas čeka, kako će intervencija izgledati i slično. Tako bi se olakšalo i pacijetima, ali i lekarima. I na kraju edukacija budućih lekara, posebno za ovo prethodno navedeno, kako da im pacijenti ne budu samo broj – govori Dobrila Marković.
Iako su vidljive promene, u Hrvatskoj je na snazi sličan tretman kada govorimo o zdravstvenom sistemu. Prisetimo se slučaja pre nekoliko godina kada je pokrenuta kampanja "Rodilište prijatelja majke i djece" protiv akušerskog nasilja i za generalno bolji zdravstveni sistem. U akciju su se, sa obećanim predlozima i prividnim empatijama priključili i tadašnji donosioci odluka. Međutim, kako su se PR aktivnosti smanjivale, tako je splasnula i želja za promenom.
- Nama treba suštinska promena, i nakon edukacija – edukacija. Kada dođe do gašenja požara tada je već kasno, proces počinje od preventive. Jedino tako možemo da smanjimo nasilje među svima, ali i da podignemo svest da ono nije prihvatljivo. Europska komisija trenutno radi na istraživanjima i kreiranju publikacije u vezi sa ginekološkim nasiljem u zemljama Europske unije. Ta publikacija može da bude dobra osnova na zagovaračkom putu u stvaranju konstruktivnih mehanizama – objašnjava Danijela Drandić iz udruženja "Roda".
U Srbiji ne postoji mnogo istraživanja potkrepljenih iskustvima žena u porodilištu. No jedno od takvih sproveo je Centar za mame pre devet godina. Centar je nedavno objavio 15 preporuka za Ministarstvo zdravlja, a tiču se poboljšanja stanja u porodilištima. Neke od njih su da se uvede obavezna akreditacija svih porodilišta u skladu sa Standardima za akreditaciju porodilišta i neonatološku zdravstvenu zaštitu koje propisuje Agencija za Akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije. Preporuke podrazumevaju i upoznavanje svake trudnice sa njenim pravima, rasterećivanje zdravstvene ustanove kako bi se u svakom porodilištu broj porođaja sveo na optimalan, gde bi se fiziološki porođaji vezali za sekundarne zdravstvene centre. Iz Centra za mame ističu da je važno vratiti babicama njihovu ulogu na porođaju, jer, kako poručuju, babice su najvažnije kod vaginalnog porođaja. Pored adekvatne i kontinuirane edukacije svih zaposlenih u porodilištu na temu empatije i značaja dobre komunikacije između lekara i pacijenta, potrebno je obezbediti psihološku podršku u svim porodilištima u Srbiji. Humanizovati porođajne procedure, ali i iskoreniti korupciju u porodilištima. Neizostavno je spomenuti i potrebu za sistematskom brigom, ali i kontrolom medicinskog osoblja, kao i kontrolom njihovog psihičkog zdravlja. Sve u cilju boljeg tretmana pacijenata.
Društvo sačinjavaju individue, ali se i individue prilagođavaju na društveno okruženje. Dokle god su za takvo društvo lekar, medicina i farmacija stvar elitizma vođenog materijalnim razlozima, neće izostati ni vođenje pojedinca jednakim principima. Treba prestati sa štićenjem onih koji će ponovo nekoga da povrede. I treba da, gde god imamo prilike da pružimo podršku jedna drugoj – to nesebično i uradimo.
Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma
