"Bukvalno vidim tatu pred očima kako sedi ovde u publici, naravno ne u prvom redu, negde u drugom, trećem i sa smeškom na licu, radoznalo sluša šta o njemu govore ljudi koje je cenio i voleo. I malo se onako snebiva zato što mu je neprijatno što ga toliko hvale."

Reči su ovo Andreja Ivanjija, sina nedavno preminulog pisca, novinara i prevoditelja koji je uspeo preživeti Holokaust, ali pre svega velikog antifašiste i čoveka Ivana Ivanjija, nakon što su o njemu na komemoraciji u beogradskom Domu omladine govorili novinar Filip Švarm, aktivistkinja Sonja Licht, pravnik Tibor Varadi i pisac Vladimir Arsenijević.

Svi su oni dobro poznavali Ivanjija koji je preminuo u Vajmaru, u Nemačkoj, svega desetak kilometara od nekadašnjeg koncentracionog logora u kom je kao mladić bio zatočen za vreme Drugog svetskog rata. Ali to ćemo ostaviti na kraju Andreju, koji je bio sa njim te poslednje dane u Vajmaru.

Filip Švarm je imao tu čast da Ivanjiju bude urednik u nedeljniku Vreme.

- Pričao mi je o Titu i Svetom Pavlu. Pričao mi je o Kišu i narkokartelima u Kolumbiji. Govorio mi je o Dobrici Ćosiću, Ginteru Grasu… Ponekad sam verovao, da ako Ivan nekoga ne poznaje, da taj ne postoji. Ponekad mi se činilo da, ako Ivan za neki događaj nije čuo, da se taj događaj nije desio - rekao je Švarm, koji nije siguran koliko je Ivan napisao knjiga, ali je najavio jednu za koju ni sam Ivan ne zna da je napisana.

- To je zbirka njegovih tekstova objavljenih u Vremenu, jer u Vremenu su ti tekstovi uvek dolazili kao posebna poslastica za čitaoca - naveo je.

Naglasio je da su Ivanjijev život, pored pakla koji je preživeo u nacističkim logorima, obeležili dobrota, humanost, poštenje, istrajnost i solidarnost, kao i istinsko jugoslavenstvo te levičarski pogled na svet.

Sonja Licht je bila Ivanjijeva dobra prijateljica, a povezivala ih je i jevrejska nacionalnost. Naglasila je da je Ivanji govorio da ne bi imao ništa protiv i da je Srbin, ali “da ne bi bio dobar Srbin, jednako kao što nije bio ni dobar Jevrejin”, što je potkrepila činjenicom da je Ivanji bio kritičan prema “izraelskoj političkoj eliti, zgrožen jezivim stradanjem ljudi u Gazi, ali i zabrinut zbog neodržive situacije koja može da se rešava samo silom”, te da je često podsećao da je otac modernog političkog cionizma, Teodor Herzl Izrael zamišljao kao multikulturnu zemlju.

Tibor Varadi se podsetio poslednjeg maila o golubovima pismonošama koje je razmenio sa Ivanjijem sećajući se naredbe nemačke okupacione vlasti da svako ko ima u svom vlasništvu ili u svom posedu golubove pismonoše, ili druge golubove koji su podobni za nošenje pisama, treba odmah da ih ubije.

- Ko se ogreši u tu naredbu, bit će kažnjen smrću, u lakšim slučajevima robijom – ispričao je Varadi. Dvojili su šta bi mogao biti teži, a šta lakši slučaj neubijanja goluba. Došao je do zaključka da unutar prava nema odgovora, a da je tu data šansa književnosti na čemu se Ivanji zahvalio i najavio da će u svom radu iskoristiti tu činjenicu.

- Ne znam da li je možda počeo nešto da zapisuje o tome pre odlasku u Vajmar. Ne znam ni da li su nacističko ludilo preživeli neki golubovi pismonoše koji bi možda mogli pomoći da komuniciramo sa drugim svetom i tamo sa Ivanom. Ivan je umeo i uspevao da vidi i sagleda svet u celini, svet koji iznedriju i naredbe o golubovima pismonošama. Taj svet je za njega doneo grozne drame, odvođenje oca i majke u logor smrti, te samoubistvo dede i bake koji su taj način izabrali da izbegnu da i sami budu odvedeni - naglasio je Varadi te dodao da je Ivanji mrzeo Hitlera i naciste, ali da nije mrzeo Nemce.

Istakao je da je Ivan Ivanji u svom životu objavio više stvari od onoga što normalno stane u jedan ljudski vek.

- Možda je pri tome pomoglo da je jednu stvar propustio. Nije stigao da ostari. Mada je to imao na raspolaganju više od 95 godina. Kad je imao 19, Ivan je u jednoj svojoj pesmi predskazao da mladost smatra nečim konačnim. U današnjoj frazeologiji bi se za to reklo da je održiva mladost - naglasio je Varadi te citirao Ivanjijevu pesmu: Ja ću uvek živeti prolećem. Ako i vekovi prođu do smrti, umreću star devetnaest leta.

Na kraju je dodao da je Ivanji otišao, a da nije iskoračio iz proleća.

- Zbog toga je lakše poimati da je još među nama - zaključio je Varadi na što se nadovezao i Arsenijević rekavši da “postoji mnogo dobrih razloga za duboko uverenje da bi od svih ljudi na ovom svetu, upravo Ivanji mogao da pobedi elementarnu zakonitost postojanja, ograničeno trajanje i jednostavno nastavi da živi zauvek.”

Ivan Ivanji s Josipom Brozom Titom (Foto: Dejan Kožul)

Ispostavilo se ipak da nije tako, pa se njegovom biološkom smrću završava čitava jedna era, dodao je Arsenijević.

- Svetlost, koju je Ivan tako dugo neštedimice emitovao, kao i optimizam, vitalnost i dobrota koji su ga odlikovali sve do samog kraja, postoje uprkos ili možda baš zahvaljujući činjenici da je bio svedok i neposredna žrtva možda najstrašnijeg perioda ljudske istorije uopšte, a čisti užas koji je već u najranijim danima morao da preživi i savlada, doslovno nadilazi granice ljudskog razumevanja - podcrtao je Arsenijević.

Podsetio je i da je Ivanji, pored svega toga, uspeo obnoviti sve što život čini vrednim življenja, te da je s mnogo ljubavi i nežnosti kao i nesalomljive volje ponovo postavio sopstvenu stvarnost na čvrste temelje i učinio je lepom, kao da nije zaboravio sreću prema tzv. malim stvarima.

- Da stvar bude još bolja, zahvaljujući jednoj drugoj Ivanovoj sposobnosti, njegovo mračno, ali beskrajno važno iskustvo nije ostalo zaključano u prošlosti. Kao javna ličnost, književni prevodilac i izuzetno plodan pisac, doslovno je do samog kraja neumorno skretao pažnju na opasnost, pa i neminovnost, da se užasi nacionalizma, rasizma, totalitarizma i svakovrsnog šovinizma uvek i svuda mogu ponoviti - istakao je Arsenijević te podsetio da je Ivanji svoj kraj je dočekao u Vajmaru, “nedaleko od koncentracionog logora Buhenvald, u koji je punih 80 godina ranije kao tinejdžer odveden da tamo ostavi kosti, iako je tada uspeo da prevari smrt.”

- Odlučio je da ode u vremenu i mestu koji najviše odgovaraju njegovom životnom iskustvu, po sopstvenim uslovima, kako je primetio Andrej u izrazito dirljivom tekstu kojim je na društvenim mrežama objavio vest o očevoj smrti - rekao je Arsenijević i tako najavio i samog Andreja koji je sa ocem otišao na njegov poslednji put.

- Otišli smo 4. maja u Vajmar. Voleo je da putuje, a nije mogao sam. Pratio sam ga otkad je njegova Dragana pre devet godina umrla. I tamo je bio na svom domaćem terenu. Imao je književno veče, čitao je povodom velike izložbe o Bauhausu iz doba nacionalsocijalizma, viđali smo se sa prijateljima, išli po kafanama - započeo je Andrej opis zadnjih dana života Ivana Ivanjija.

Poslednji dan je bio, kako je i sam rekao, po njegovim uslovima, pa je tako, navodio je Andrej, „učestvovao u otvaranju izložbe o Bauhausu, zatim je otvorio Muzej o privremenom radu u Nemačkoj, dok smo bili tamo stigla je mailom naslovna strana njegove nove knjige „Bilo jednom u Jugoslaviji“ s kojom je bio jako zadovoljan i radovao se što izlazi knjiga.“

Nakon svega su otišli u kafanu, te na kraju do hotela, „onog omiljenog Hitlerovog, Elephant, u kom je Hitleru u inat voleo da odseda“, objasnio je Andrej Ivanji te nastavio:

- Vratio se do sobe, rekao da ne preterujem sutradan, da doručkujemo oko 8, skinuo sako, seo u fotelju i zaspao. Zaspao je ni 10 kilometara od logora koji je dobrim delom obeležio njegov nesvakidašnje dug život, u tzv. Hitlerovom hotelu, a u inat Hitleru sad će to biti hotel u kom je umro Ivan Ivanji na Dan pobede sa završenim romanom - osvetlio je prisutnima Andrej Ivanji taj poslednji dan koji se završava i više nego poetično jer kad su iznosili kovčeg sa telom njegovog oca u sali je bio koncert klasične muzike, a celim Vajmarom zvonila su zvona, jer je taj 9. maj i hrišćanski praznik kad Isus odlazi na nebo.

- Da je smrt svog junaka tako opisao, ja bih mu rekao da tako u stvarnom životu baš i ne ide - zaključio je Andrej Ivanji na kraju.