Ovog februara je Jovana Bakula, dotadašnja zamenica marketing menadžera kompanije PS Fashion, javno progovorila o mobingu unutar kompanije i velikom broju otkaza, a 8. marta je napustila radno mesto, pozvavši radnike i radnice na pobunu protiv izrabljivanja. Njen čin otvorio je pitanje onih, pre svega radnica, u tekstilnoj industriji koji nemaju privilegiju da tek tako daju otkaz jer je njihov izbor sveden sa lošeg na gore ili ništa. Mesec dana kasnije, međunarodna inicijativa Clean Clothes Campaign (CCC), koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji širom sveta, predstavila je u Beogradu regionalni proračun najniže plate za život (living wage) za zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope, polazeći od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima – "Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu."
Stanje na terenu, međutim, nije ni blizu toga. Istraživanja CCC-a kažu da se zarade koje prima većina zaposlenih u ovom delu Evrope mogu okarakterisati kao sirotinjske. One retko prelaze zakonski definisanu minimalnu zaradu, koja je toliko niska da se nalazi daleko ispod granice siromaštva kako je definiše Evropska unija. U centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi minimalna zarada u proseku iznosi tek 25 odsto od iznosa plate za život. U Srbiji je to 25 odsto, u BiH 27, u Hrvatskoj 26 odsto, dok je prosek najmanji u Moldaviji, gde je svega 15 odsto, kao i u Gruziji koja nije čak ni uvrštena u računicu zbog ekstremno nisko definisane minimalne zarade.
- U globalizovanoj ekonomiji, u zemljama čija zaposlenost zavisi direktno od toga da li će neka strana kompanija onde otvoriti proizvodni pogon, minimalna zarada je politički dogovorena referentna vrednost u čijem određivanju stvarni troškovi života igraju veoma malu ili nikakvu ulogu - kaže za Novosti Bojana Tamindžija, nacionalna koordinatorka mreže CCC-a.
A ta minimalna zarada ujedno je jedna od najvećih subvencija koje vlade u regionu, pa i vlada u Srbiji, daju stranim kompanijama.
- U geopolitičkoj raspodeli karata nije pitanje dobre volje ili dobrih namera vlada u siromašnim zemljama, nego i pitanje manevarskog prostora u pregovorima sa stranim kompanijama. Naš je stav da su kompanije glavni poslodavci koji diktiraju cene u celom lancu snabdevanja te ih smatramo najodgovornijim za smanjivanje cene rada na globalnom nivou. Kad pogledamo prihode koje ostvaruju kompanije i prodajni lanci u tekstilnoj industriji, jasno je da novca ima, ali da imperativ za uvećanjem profita kompanija ide ka tome da se na globalnom nivou što manje izdvaja na zarade radnica i radnika koji taj profit kompanijama stvaraju. A kako niske zarade određuju kvalitet života možda najbolje govori citat jedne tekstilne radnice sa juga Srbije: "Plata je toliko mala da mi je jednom novčanik bio prazan nekoliko nedelja zato što sam morala da popravim zamrzivač" - kaže Tamindžija.
Niske zarade posebno pogađaju žene, koje su dominantno zaposlene u sektoru tekstila, zbog čega su prinuđene da trče za dodatnim poslovima ili prekovremenim radom, a to "siromaštvo vremena" utiče na zdravlje i životni vek žena. U konceptu plate za život insistira se na regionalnom pristupu koji "ima za cilj da spreči realokaciju kapitala i konkurenciju između zemalja koje se takmiče u ponudi jeftinije radne snage", jer kompanije idu onamo gde su im niži troškovi. Tamindžija napominje da uvođenje koncepta plate za život u javni diskurs kao cilj ima "ne samo da podcrtamo koliko su radnice i radnici loše plaćeni, već i da ukažemo na to gde leži odgovornost".
