Sve smrti su iste, samo se životi razlikuju (Mao Zedong)
Gde sam kad me moja zemlja zove u rat (jedan podrum na Čuburi, Pepita, 1991.)
Slobodno mogu da kažem: Vlada, moj ratni drug. Sreli smo se na kapiji raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kroz razjapinu je duvao uveliko grdi vetar. Nije košava. Događanje naroda na poziv bradatih disidenata promotora (zar je moguće opet aktuelnog) četništva smo gledali preko malog ekrana, 9. marta 1991, na Cetinju u hotelu Grand. Pobegli iz Crngrada, pravac Virpazar. Što dalje. Svratili do Dubrovnika gde nas je zapahnuo isti vonj, u varijanti povampirenog ustaštva. Razmišljali o povratku u mesto rođenja, pa pravac: azil na Marsu. U gepek stavili materijale za film na kome u to vreme radimo. Bila je to ponuda koja se sigurno (ne)odbija, od druga sa fakulteta (FDU), N. Divjaka, sa kojim već sarađujem, godinama. Jer N. je zastavnik, zaposlen u Zastava filmu, za diplomski film na FDU-u, odsek filmska režija bi radio, kaže, propagandni film o JNA, ali ako mu pomognem oko scenarija. Pitam ga: ti se naravno samo malo neslano šališ. On kaže: ne uopšte. Znam da ako se udružimo, biće to film o svemu, o ovome što se dešava oko nas, o ovim vremenima, važno je da to uradimo. Kaže, videćeš sve će proći, svi su uplašeni, niko ne zna kako bi to 1990. izgledao film o JNA. Ni moji pretpostavljeni, ni oni iznad njih, ni oni iznad iznad njih i tako do kraja. Niko. Kaže važno je. I kaže postoji neka osnovna, službena potka scenarija, važno je da pođeš od nje i da paraš i prekrajaš. Glavni junak putuje po Jugi i propagira različite rodove vojske. To je za početak sve. Kažem ne mogu ništa pametnije da smislim nego da probam. I dodajem, da, pitaću Divljana da li bi radio sa Divjakom, meni koja nisam bila nikad pitoma neće smetati što ćemo dobiti konačno, kaže Vlada, jednog kompletnog Divljaka u ekipi. Divlje se smejemo, iako je vreme daleko od smešnog, krećemo. Radimo nekoliko meseci. Pa još nekoliko. Naknadno shvatamo da je najveća prepravka tog čudnog skafandera zvanog scenarijo u koji treba spakovati naš naručeni film o ljudima i za ljude, zapravo Vladina bravurozna i začudna instrumental intervencija. Pojavljivala se svaki put kada bi junak-vojnik trebalo da nešto propagira. Jednom rečju, Vlada je napravio maestralnu muziku od koje je nelagoda i jeza tih vremena klizila pravo pod epiderm, brže i jače nego stajanje na samoj pomenutoj razvalini SFRJ. Bila je to muzika na vododelnici dve teme: teme upozorenja (na ono što dolazi) i teme čežnje (za onim što bezglavo, na naše oči, odlazi). U dijalektici starog (koje je, svakako trebalo da se menja, ali kako, sa kojih pozicija?) i tog pseudo 'novog' koje se galopom najavljivalo kao sloboda (sve sa onom najbleferskijom- tržišta, u paketu sa demokratama, četnicima, ustašama, mudžahedinima, kamama, tj. 'Nožem' i fundamentalizmima svih, opskurnih, vrsta). U vrtlogu live stream projekcija JNA, celuloidna kopija nije nikada doživela premijeru, naravno. Mi smo se pogubili u vihoru ratnog vala. Sa Divljanom (koji je otišao u Australiju) i Divjakom (kome je umro otac pa brat u Sarajevu) dogovarali smo se svaki put iznova, da ćemo film ipak 'jednom zajedno pogledati'. Oba-vezno. I kada sam N. Divjaka slučajno srela nedavno u jednoj beogradskoj kavani, razmenili smo telefonske brojeve da to konačno i učinimo. Ova pošta je ujedno i svečano obećanje da ćemo film izvaditi iz ladice, i zbog svega prethodno zapisanog, održati 24 godine kasnije, premijeru. Dakle, nastaviće se…
N.B. Vlada je 1991., na jesen, učestvovao u akciji pod nazivom 'Gde sam dok me moja zemlja zove u rat' (pored Sonje Savić, sada takođe otišle) i nekoliko drugih kolega i javnih radnika. Na ovom mestu stižemo i do obećanja da ćemo i ovaj arhivski materijal izvaditi iz zaborava vremena, koje se ne može (i pored najvećeg truda) zaboraviti. Pokušaću da stupim u kontakt sa Saletom, fotografom, za ostatak. Ovde objavljujem samo jednu iz serije fotografija sa Vladom (na drugim je imao lovačko odelo, praznu pušku, lovio je nešto sasvim njemu primereno, u džungli grada i asfalta).
1995. smo radili film sa belgijskim rediteljem 'Šta se dogodilo sa mojim prjijateljima'. Vlada je poslao video pismo iz Australije gde se, u skladu sa svojim vazda radoznalim i krepkim duhom, nije libio da zvirne kroz više prozora odjednom: u dijapazonu od komponovanja, učenja sound-dizajna, pa do (sa ponosom se hvalio), rada na viljuškaru u depou alkoholnih pića. Njegovo video pismo je jedno od naravno najduhovitijih ili, kako bi Sonja Savić rekla, duhom o(ba)vitih. Dodajem još jedno svečano obećanje da će i DVD filma koji mi je prošlog leta konačno predat od strane belgijskog producenta (trebalo je golemog vremena da tadašnje video kasete prebace na DVD), biti postavljen uskoro ne neko mesto daleko od zaborava.
1997. smo, u duhu nezaborava rata koji nas je sve spojio-razdvojio-razorio, prilikom jednog od ponovnih susreta, organizovali foto snimanje 'Pred zidom, pred smrt'. Vlada je za tu priliku, smrti u leđa i glavom pred zidom, stajao nekako najelegantnije: ruku prekrštenih na leđima, više službeno, kao da ga se vlastito streljanje ne tiče, pomalo u prolazu, u stilu: Milosti ne tražim ali vam je ne bih ni dao. I taj artefakt, obećano, što je ujedno i poslednje četvrto javno obećanje, iz arhiva ću izvući. Akcije koje je jedna epoha progutala, koje smo radili više za sebe i zbog nas (previše simbolične da zaustave mračni raspad), dobijaju retroaktivno smisao u podsećanju na njihovo, makar i simbolično postojanje.
Iako su se možda naši pogledi na mir razdvajali (postao je otvoreni simpatizer jedne partije, ja sam, za razliku ostala verna emanciparorskoj politici bez partija), Vlada ostaje nesumnjivo najbliži ratni drug.
Divljane, Vlada-o si najdirljivijim lirizmom koji je spajao jugoslovenske narode nečim jačim od formule 'bratstva i jedinstva' (videti članak Bobe Duđerije). Hvala ti na tome. I na tvom svetlucavom te za najgromkiju šalu, odbranu od svega, vazda spremnom duhu. Kao da još čujem kako kažeš 1991: 'Namćorela, ne samo da sam ti našao za ovo vreme prigodno umetničko ime, našao sam ga i za mene. Čenopelepi'. Mora se priznati, u vremenu Tigrova i novih Idola, Pečenopile aijas Čenopelepi je bio pravi trofej koje je trebalo umeti nositi. I sa njim se nositi. Pod tim imenom je nastupao u Belgiji, i komponovao za kolekciju naše prijateljice kostimografkinje Katice (Kaat Tilley, čija ga je smrt pre tri godine jako pogodila). U opštem sunovratu samo je Vlada umeo ovako suvereno da vlada nadrazumom i nadracionalnim. Svečano obećanje da te ne možemo zaboraviti, naravno je suvišno. Nema obećanja, samo sećanja. Živo(t kroz) o-sećanje.
'Gde sam dok me moja zemlja zove u rat?', iz istoimenog ciklusa fotografija na inicijativu grupe umetnika protiv rata Svetokret (kasnije Eimigrative art i Edicija Jugoslavija), Beograd, 1991. Foto: Saša Milosavljević
