Dve teme već dulje vreme okupiraju javnost Srbije, jedna je tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu, a druga tzv. deklaracija o opstanku srpskog naroda, dakle sa jedne strane otvaranje, a sa druge zatvaranje. Nije slučajnost da su u isto vreme zaposele medijski prostor: deklaracija ima za cilj da ublaži ili nadomesti sve ono šta bi moglo da se izgubi dijalogom, a to je samo Kosovo. Da, nema se tu šta više izgubiti, ali znamo kakav je stav u javnosti i u političkim krugovima kad je reč o ‘južnoj srpskoj pokrajini’. Prihvatanje realnosti, makar i bez formalnog priznanja, pokušava se nadomestiti na druge načine.
Tako će nam Srđan Šušnica, kulturolog iz Banjaluke, reći da Aleksandar Vučić ide ka potpisivanju sporazuma sa Kosovom, a sa druge strane da ‘stvara od Srbije jedan nacionalistički zverinjak koji nikad neće prihvatiti taj potpisani papir’. Ova deklaracija u tome ima ključnu ulogu, naime da ‘posveti teritoriju Republike Srpske duhom Kosova’.
Prvi put, barem zvanično, pitanje deklaracije spomenuto je na onom derneku u Veterniku, mestu nadomak Novog Sada, kad je obeležena godišnjica Oluje. Tad je najavljeno da će je predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik predstaviti u novembru, kad se ulazi u stotu godišnjicu prisajedinjenja Srema, Banata i Bačke Kraljevini Srbiji, ili 1. decembra, u povodu formiranja Kraljevine SHS. Od tada do danas saznali smo koje će biti tačke deklaracije: pravo na upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, pravo na obrazovanje na srpskom jeziku, pravo na izučavanje nacionalne kulture, istorije i geografije, kao i pravo na očuvanje nacionalnoga kulturno-istorijskog nasleđa. Koliko god bezazleno sve to zvučalo, sama najava nastanka deklaracije podigla je puno prašine, kaže nam istoričar Milivoj Bešlin.
- Deklaracija neminovno izaziva nelagodu i loše asocijacije, možda čak i strah, i to s pravom. Od Memoranduma SANU-a imamo proizvodnju sličnih dokumenata koji uzimaju etnički princip u regionu, preko kojih Srbija pokazuje određenu pretenziju koja izlazi van njenih međunarodno i ustavno definisanih granica - ističe on te napominje da takav dokumenat nije nikakva novost, naprotiv.
- Svaka vlast u Beogradu, od Miloševića preko Koštunice do Tadića, imala je sličnu deklaraciju sa sličnim sadržajem. Ne trebamo nikako zaboraviti nacionalnu strategiju Borisa Tadića iz 2011., a ubeđen sam da će ova deklaracija biti u mnogim segmentima čak i blaža od te. Dakle radi se o jednom kontinuitetu koji nacionalistička ideologija reprodukuje u Srbiji. To je kontinuitet pretenzije koju Srbija pokazuje prema regionu, funkcionalizovanje Srba izvan Srbije i u tom smislu nije ništa novo. Baš se van Srbije na deklaraciju gleda kao na drugi Memorandum. Duva se na ladno, ali može li se to zameriti? Još uvek se traže i ukopavaju žrtve prethodnih ratova kojima je prvi Memorandum prethodio. SANU, odnosno njegovo rukovodstvo ovoga puta ne pokazuju želju za učestvovanjem - dodaje Bešlin.
Za istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića deklaracija je još jedan u nizu dokumenata koji održava nacionalne mitove, a ima i utisak da SANU nema više društveni status kao pre.
- Ta disonantnost koju čujemo bila bi vrlo neobična za neki raniji period, kad je bilo sasvim jasno da se iz zgrade SANU-a izgovara ideologija. SANU je bio zadužen za ideologiju srpskog nacionalizma; ispada da politička elita nije sama kreirala tu ideologiju, nego ju je preuzimala od kulturnog i naučnog autoriteta kao što je SANU, koji sad očigledno nema tu ulogu. Sudeći po ponašanju predsednika SANU-a i onome šta govori, Akademija je sad u opoziciji u odnosu na vlast - kaže Dimitrijević.
Srđan Šušnica posebno ističe da su u SANU-u, kao i u ostalim delovima te ‘intelektualne elite’, odavno uradili svoj deo posla, pa više nema preke potrebe da dalje prljaju ruke.
- Deklaracija pogađa fenomene kulturnih politika. Ona predstavlja ono šta nazivam identitarnim terorom. Jedan od akata terora nacionalizma koji dolazi iz institucija kojim se teroriše pravoslavno, srpsko stanovništvo koje živi van Srbije. Stalno ih homogenizuje, konfliktuje, nameće mu drugu, potpuno lažnu istoriju, fabrikuje memoriju da bi proizveo jedan fejk identitet pravoslavaca u BiH, Lici, Crnoj Gori… To je moralo doći iz fikcije, iz književnosti. Sad nema potrebe da reaguje SANU, da reaguju književnici. Oni su temelj udarili, fikciju preneli kao fakciju i zato sad ne prljaju ruke sa ovim - ocenjuje Šušnica.
Posebno bode oči sam naziv deklaracije – deklaracija o opstanku srpskog naroda – za sada još nezvaničan, za koji Bešlin kaže da je populistički i nacionalistički.
- Naziv je vrlo sugestivan i ponavlja te stotinu puta provučene nacionalističke mantre o ugroženosti nacije. Ako je nacija nečim ugrožena, onda je ugrožena najnižim ekonomskim rastom i platama u regionu… Ugrožena je činjenicom da se mladi ljudi masovno iseljavaju. Između dva popisa se izgubilo 400.000 ljudi, nema mladog čoveka koji ne mašta o tome da ne napusti Srbiju. Time je nacija ugrožena, a deklaracija će samo dodatno da doprinose slomu u kom se srpsko društvo našlo - ističe Bešlin.
- Mislim da se radi o jednoj vrsti preslagivanja političkih narativa i mitova za neko vreme koje dolazi. Ova generacija Vučićevih i Dodikovih nacionalista traži neke nove forme i nove metode na koje bi prikačili onu staru priču o viktimizaciji srpskog naroda, večitog mučenika. U pitanju je novi tragizam srpskog naroda, nova pozicija žrtve i kad se ta deklaracija čita u kontekstu zadnjih pet-šest godina, onda se može videti da se fokus tog nekoga budućega novog vala srpskog nacionalizma pomera sa Kosova i kosovskog mita u Bosnu. Kao što je Ivan Čolović u svojoj knjizi rekao, kosovski mit preselio se u Andrićgrad. Republika Srpska je ta neka nova sveta srpska zemlja i to je, mislim, neposredna funkcija deklaracije: preslagivanje, usvajanje novog terminološkog aparata i fokus na Bosnu. Deklaracija ima za cilj i da presloži novi val tog nacionalizma koji treba da zarazi generacije rođene od 2000. godine - zaključuje Srđan Šušnica.
