Okupiranje bioskopa Zvezda jedan je od kulturnih događaja 2014. godine. Jedan od 14 bioskopa Beograd filma, koji su privatizovani a potom uništeni, ponovno je vraćen onima kojima je i pripadao – Beograđanima. Razgovarali smo sa rediteljkom Minom Đukić, od prvog dana aktivnom u Pokretu za okupaciju bioskopa.

- Prvi pokušaj okupacije izvelo je Ministarstvo prostora (aktivisti za javne prostore), ali on je osujećen. Nisam ni znala da se dešava, razmišljala sam o distribuciji svog prvog igranog filma, ‘Neposlušnih’. Htela sam premijeru u ‘mrtvom bioskopu’, kao i još jedan reditelj, Luka Bursać. Povezali smo se sa Ministarstvom prostora i ujedinili se. Odlučili smo šta pre ostvariti plan, da uđe velik broj ljudi i da smanjimo rizik. Imali smo program samo za prva četiri dana. Verovali smo da će to da podigne prašinu. Tako smo i organizovali i ekipu i energiju, no već prvog dana je postalo jasno da će sve to da odjekne glasnije. U početku je to bilo stanje neverovatnog haosa i stihije i sve smo rešavali instinktivno. Imali smo poverenja jedni u druge. No momenat čuda traje nekoliko dana, a onda je došlo vreme da se osvestimo. Najjači su čisti motivi, da nešto šta je delovalo nemoguće postaje moguće. I da ne budeš lenj, već da osmišljavaš kako dalje - kaže.

Ne želimo da prodajemo revoluciju, da se tako brendiramo, želimo da naš postupak inspiriše ljude da se sami izbore sa situacijom. Ne znači da ne želimo da pomognemo da se to desi, ali da ljudi budu svesni da mogu i sami. Nije to nuklearna fizika, to je samo odluka

Zvezda je jaka metafora

Inspirišete i druge, pa je tako i bioskop u Vladimircima kraj Šapca trenutno u funkciji. Da li je moguć i domino-efekat?

Javili su nam se ljudi iz različitih mesta, zvali su nas iz Sarajeva, Rijeke, Zagreba… stvar je eskalirala. Ali svi očekuju da im mi budemo nekakav servis za okupaciju: dođemo, obavimo i onda oni nastave. Ne želimo da prodajemo revoluciju, da se tako brendiramo, želimo da naš postupak inspiriše ljude da se sami izbore sa situacijom. Ne znači da ne želimo da pomognemo da se to desi, ali da ljudi budu svesni da mogu i sami. Nije to nuklearna fizika, to je samo odluka. Iza nas ne stoji niko do nas samih. Šta se tiče ostalih bioskopa u Beogradu, mislim da je Zvezda dovoljno jaka metafora. Ako se problem bude rešavao, sigurno se neće rešavati na primeru samo jednog bioskopa. Ideja je da se spasi nekoliko njih i da se tako ožive. Jer neki postaju kockarnice, a neki su prodati Agrokoru. Ali dobro je što su oni ustvari idealni da budu baš bioskopi. Ne mogu lako da se pretvore ni u šta drugo.

Prvih ste dana organizovali dosta tribina na temu privatizacija bioskopa, na koje su dolazili i oni indirektno ili direktno odgovorni za ovakvo stanje, recimo bivši predsednikov savetnik za kulturu Goran Marković i aktivni član SPS-a Srđan Dragojević?

Mnogi su njihov dolazak shvatili kao neko šurovanje sa njima, ali to je bio poziv na preispitivanje: zoveš one za koje smatraš da su odgovorni i sa njima razgovaraš. Pored toga, ne možeš nikome da zabraniš da dođe na tribinu. Osmislili smo i kampanju ‘Možete da se slikate’, no još nismo stigli da je sprovedemo. Zanimljiv je taj fenomen instant-katarze koju je okupacija izazvala: svi su se osećali pozvanima i prozvanima da dođu u bioskop, gotovo kao u neki hram. Da ostave donaciju pa operu grehe ili da se uvere da nećemo dalje da kopamo… Sa većinom tih ljudi sam pričala pre akcije, pitala sam ih šta misle. Govorili su mi da od toga nema ništa, da je to propala stvar. Uglavnom je stav bio da je to izgubljena bitka. A Goran Marković je čak bio sa nama prvo veče, kad smo ulazili u bioskop… Možda i veruju da ovakve bitke pripadaju mladima. Situacija u našoj kinematografiji je dugo vremena bedna i hoću da se borim na način koji je delotvoran, a ne ugrožava želudac. Mislim da je ovo dovoljno iskreno da može da menja stvari na način koji je u prvo vreme čak i nevidljiv. Ova revolucija može da bude dugotrajna i nevidljiva, kao permanentni otpor ignorisanju, koje je osnova monstruoznosti aktuelne politike.

I opstanak je politički čin

U kojoj je meri ovo politička borba? Mnogi ne žele da ih se svrstava u taj koš, ali možda je i apolitičnost dovela do toga da su bioskopi zatvoreni?

Izvorno je ovo politički čin, kao što je i kultura politička kategorija, ali odvratno mi je ono čemu politika u našoj zemlji služi i u tom se smislu ograđujem od takve vrste borbe. Takođe, ne znam zašto bi ovo moralo da ima etiketu marksističkog, neokomunističkog ili nekog trećeg naslova. Zašto se politička misao ne može rađati iznova, da se manifestuje na nov način? Ne znači da moramo osnovati stranku i ići u parlament, došli smo sa nevidljive, odbačene teritorije, pa možemo na njoj i da se borimo. I odbrana dostojanstva je politički čin i opstanak je politički čin. Govorili su mi za film da je eskapizam, da se ne bavi nužnim pitanjima u Srbiji. Mislim da se moj film užasno aktivno bavi problemima, ali na način koji nije odmah vidljiv i očigledan. Hoću da dišem, da mi bude lepo. To je ultimativni politički čin, ali to neko ne vidi sve dok kroz to kako živiš i kako radiš ne dokažeš da si vrlo angažovan. Ova je borba nadnacionalna, nije samo stvar Srbije i frustracija koje si ovde stekao, to je i generacijska borba. Mi smo deca odrasla u vanrednim okolnostima. Moramo za svoj prostor da se borimo nekim drugim sredstvima, da budemo voljni da se žrtvujemo i odričemo komfora zarad nekog drugog osećanja.

Beograd odavno gubi svoje javne prostore. Da li je ovo borba i protiv toga, šta je i bila prvobitna ideja Ministarstva prostora?

Ovo je bitka za prostor u kom možeš da misliš, dišeš, deluješ, prostor u kom nisi prevaren, izmanipulisan. Imam to iskustvo prvog igranog filma i sve što sam prošla, od finansiranja do distribucije, bilo je užasno. Rad na filmu je toliko iscrpljujući i naporan da taj kamikaza-proces deformiše ljude. Treba da imamo kinematografiju u kojoj možeš da računaš na kontinuitet rada, a ne da u jednom filmu kažeš svetu sve šta imaš i da sve zapališ za sobom. Zato ne mislim da je ovo samo borba za film, ovo je borba za nešto šta ti pripada i za javni prostor. Ovaj grad su uzbudljivim činile ta sloboda, haotičnost, nepredvidljivost. A onda su odjednom birokratski primenjena pravila urušila taj duh, ljudi su pre birali usamljenost nego kolektivizam. Ovo je trijumf kolektivnog individualizma.