Milan Podunavac jedan je od najuglednijih politologa postjugoslavenskog prostora. Profesor je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Univerzitetu Donja Gorica u Crnoj Gori. Prvu knjigu objavio je 1977. godine, a lani su mu izašli "Režimi straha", koji su nedavno predstavljeni i u Zagrebu. U knjizi elaborira režime straha od teorijskih postavki do kontekstualiziranja u sadašnjosti, ponajviše na slučaju Srbije, nešto manje Crne Gore. Uz ostalo, u njoj je afirmirao pojam nove despocije.
Zašto ste Srbiju uvrstili među nove despocije?
Tragao sam za normativno robusnim pojmom kojim bih definirao režim moći u Srbiji. Radi se o specifičnom režimu koji izmiče kanonskoj teoriji o autoritarnim političkim režimima. Čini mi se da čitava kanonska teorija koju definiram kao demokratija s adjektivom – iliberalna, autoritarna... – nedovoljno snažno hvata tu razarajuću crtu političkog režima koji u svojim krajnjim konzekvencama razara i rastače političko telo jednog političkog društva, a to je danas situacija u Srbiji. Odlučio sam da iz klasične političke teorije uzmem pojam koji bi bio snažniji i koji bi mi omogućio da na razložan način opišem tehnologiju političke vladavine tog režima. Despotija je majka negativnih političkih režima, što je postavio Montesquieu u spisu "O duhu zakona", gde povezuje političke učinke straha i prirodu despotije. Označavajući despotiju kao režim straha potvrdio je dve stvari. Despotiju ne definiše kao poseban tip režima i kaže da se ona razlikuje od svih drugih tipova političkih režima jer unutar sebe nema transformativne mogućnosti. Sve to je bio razlog da iskoristim pojam nove despotije, koji sam posudio od Tocquevillea i Milla jer su oni u analizu unijeli niz novih momenata koji su išli k problemima političkog manipuliranja, degradacije javnog polja, neke vrste dobrovoljnog ropstva onih nad kojima se politički vlada.
Kvazilegitimni režimi
Prije četiri godine ste u "Tragovima", časopisu Arhiva Srba u Hrvatskoj, objavili tekst koji je bio posvećen tadašnjoj Srbiji. U njemu ste napisali da je Srbija 2019. nekonsolidirana nova despocija, a tvrdite da je danas konsolidirana. Što se dogodilo u četiri godine da se Vučićev režim konsolidirao?
Za "Tragove" sam napisao tekst "Srpski put u novi despotizam". Moja osnovna ideja je bila da pokažem kako se u Srbiji konstituiše tip političkog režima koji u osnovi počiva na snažnoj personalizaciji političke vlasti, snažnom procesu dekonstitucionalizacije političke vlasti, na postupnom procesu razaranja bilo kakvih graničnih polja između poretka i neporetka, javnog i privatnog, režim koji je bio forma kvazilegitimne vladavine. Njemu se ne mogu osporiti neki elementi instrumentalne legitimnosti, ali on je potamnio sve konsensualne instrumente legitimnosti, bilo kontrolom izbora, bilo javnog polja.
Nesreća je političkog društva u Srbiji što je u poslednjih 50 godina imalo dva najregresivnija režima u modernoj Evropi, Miloševićev i Vučićev. Oba su snažna, personalizovana, počivaju na razaranju i dekonstitucionalizaciji pravnih i političkih ustanova
Problem s tim kvazilegitimnim režimima je što su oni kuća na pijesku. Vladar nikada ne može do kraja da konsolidira svoju političku vlast. U Srbiji možemo pratiti snažan i postupan proces u kojem se minimalni mehanizmi konsensualnih dobrovoljnih saglasnosti u odnosu na politički režim supstituiraju vrstom sve izraženijeg, otvorenog nasilja i formama vladavinske brutalnosti. Paradigmatičan primer je protest građana u junu 2020., kada su se oduprli gotovo ostrašćenom mehanizmu zatvaranja golog života u vreme pandemije. Režim je izveo sve resurse represije i nasilja koje je imao na raspolaganju: policiju, tajnu policiju, najveći deo onih koji su išli na demonstrante su ljudi iz javnih službi, navijače, pretorijance, konje, pse. Izlivi brutalnosti za mene su bili šokantni. Nijedna institucija – policija, tužilaštvo, zaštitnik građana – nije reagovala u odbranu najelementarnijeg, a to su ljudske, javne i političke slobode. To je razlog zašto mislim da je došlo do konsolidacije takvog režima, koji je danas zatvoren, blokiran i u kojem je razoreno političko telo. Imamo posvemašnji proces deinstitucionalizacije poretka i politike i to je jako veliki problem za Srbiju. Ne postoje mehanizmi koji bi omogućili neku vrstu mirnog silaska s vlasti postojećeg srpskog vlastodršca.
A to je Aleksandar Vučić. Pišete da su nove despocije visoko personalizirane. S obzirom na to, koliko je režim ovisan o Vučiću?
Nesreća je političkog društva u Srbiji što je u poslednjih 50 godina imalo dva najregresivnija režima u modernoj Evropi, Miloševićev i Vučićev. Oba su snažna, personalizovana, počivaju na razaranju i dekonstitucionalizaciji pravnih i političkih ustanova. Ti se režimi ponešto razlikuju u tehnologiji političkog vladanja. Srbija je jedina zemlja u kojoj je na delu politička restauracija, najgore stanje u kojem se jedna država može naći, kako kaže Adam Michnik. Restauracija dodatno ograničava mogućnosti transformacije društva. Vučićeva tehnologija političkog vladanja počiva na mogućnosti velikog nasilja, nesigurnosti, dakle proizvodnji straha i degradaciji onih nad kojima se vlada, tako da ponekad čovek ima utisak da nezrelo, korumpirano, slabo političko društvo kakvo je danas Srbija i zaslužuje, kako kaže Wittfogel, cezaristički tip vladavine. Sada se, u promenjenim prilikama, i stvari pomalo menjaju. Čini mi se da se otvaraju neke mogućnosti za ono u što sam pre dve godine malo verovao – da može doći do relativno nenasilne tranzicije političke vlasti u Srbiji.
Zašto?
Prvi razlog je veliki međunarodni, evropski projekat koji ide ka razrešenju odnosa Kosova i Srbije. Glavne poluge tog projekta su takve da ide prema formi faktičke i potpune normalizacije odnosa. Jako je značajno da imamo jasnu situaciju da srpski vlastodržac prihvata taj evropski mirovni projekat, da prihvata u određenoj formi kako će to ići, da se Kosovo prizna kao nezavisna država. Vrlo je važno i da prihvatanjem mirovnog, francusko-nemačkog ili evropskog projekta, Srbija definitivno, a to se pre svega odnosi na režim, prihvata formu zapadne orijentacije, što je do sada bilo neizvesno s obzirom na politiku balansa između Rusije, Kine. To su polazišta koja će Vučiću omogućiti da se jednom vrstom pakta s izrazito proevropskim političkim snagama, pre svega oko Dragana Đilasa i Demokratske stranke, liši ove prenagomilane političke moći, raspodeli je, a time i odgovornost. Sam ne bi mogao izneti ovu vrstu političkog projekta jer se pokazalo da ne može da kontroliše svoje saveznike iz radikalnog krila. Vučić će biti prisiljen da prihvati redistribuciju političke moći. To će omogućiti relativno mirniju tranziciju nove despotije u režim minimalne demokratije, a njemu da na relativno miran način siđe s političke vlasti.
Petooktobarska promena je imala veliki emancipacijski značaj za Srbiju. Jedan od ključnih aktera promena bio je Zoran Đinđić, drugi Vojislav Koštunica
Dojam je da Vučić u strahu drži i one koji su na vlasti. Svako malo govori da će odstupiti s pozicije ili raspisati prijevremene izbore. Ne dopušta da se formira stabilna politička klasa, stalno mijenja ljude, na vodećim mjestima liste su nova lica, često oni koji uopće nisu u stranci niti imaju ikakvu političku biografiju.
U pravu ste kada govorite o grupi njegovih borbenih sledbenika koje povremeno menja i tako drži apsolutnu kontrolu nad najužim delom svoje velike stranke. U regrutaciji ljudi za politička mesta po pravilu bira ljude malog autoriteta i ugleda. Srbija je u nekim bitnim obeležjima ohlokratija, vladavina nesposobnih koji nemaju veliki autoritet, što je najlakše za kontrolu. Sada se to menja. Vučić je video da je transformativna snaga njegove političke stranke uglavnom iscrpljena. Sva istraživanja govore da dolazi do pada političke podrške. To je putinovski model koji je Vučić premestio iz Moskve u Beograd, a to je da se vlada s dve poluge. Jedna je duga posesija političke moći, a druga pobeda na izborima. To su izbori bez integriteta, ali to ne menja na činjenici da se stalno opravdava da je moć dobivena na kompetitivnim izborima. Promena je pitanje političke strategije, pri čemu mislim i da ga geopolitičke prilike prisiljavaju na ono što pokušava da radi s opštenarodnim pokretom koji ima dve dimenzije. On je veoma organizovan i ima formu nenasilne mobilizacije ljudi. Ono što je potencijalno Vučićeva ambicija jest da u taj pokret uključi neke stranke, čime bi proširio konsensualnu bazu svoje političke vladavine, što bi mu omogućilo dve važne stvari. To je proces mirne transformacije političkog režima, koji je nedemokratski, autokratski, i relativno nenasilan silazak s političke vlasti. Svakako ne želi sramni silazak s političke vlasti, kakav je bio onaj Slobodana Miloševića.
Đinđićev projekat
Vratimo se, kada ste spomenuli silazak Miloševića, na 5. oktobar. Pišete da je to bila prilika za političku rekonstitucionalizaciju Srbije kao liberalne i demokratske države. U tom kontekstu spominjete Zorana Đinđića i citirate njegove riječi da će sjesti za stol i s crnim vragom ako će tako od Srbije stvoriti normalnu državu. Je li to što je sjedao za stol i s crnim vragom zapečatilo njegovu sudbinu?
Srbija je petooktobarskom promenom zadobila prozor mogućnosti, konstitucionalnu šansu da redefiniše svoj kolektivni politički identitet. To je ono na što upozorava Hamilton u prvom eseju "Federalističkih spisa", kada kaže da je glavni problem Amerike da odluka o tome kako će izgledati prvi politički konstitucionalni principi nove građevine bude stvar izbora, a ne slučaja. Petooktobarska promena je imala veliki emancipacijski značaj za Srbiju. Jedan od ključnih aktera promena bio je Zoran Đinđić, drugi Vojislav Koštunica. U to vreme u Srbiji su bile dve političke strategije, i jedna i druga imale su svoje opravdanje. Đinđić je levičar, oslanjao se na političke alate, video je da je Srbija zaostala, zarobljena, duboko konzervativna zemlja, i hoće da je učini modernom. On citira Maxa Webera koji nakon Prvog svetskog rata piše da će sesti i s crnim vragom samo da Nemačka bude moderna država. Moderna država je Đinđićev projekat, koji se sudario s konzervativnom, organskom tradicijom, radikalskom koncepcijom koja je Srbijom veoma dugo dominirala, a koja počiva na konstruktu i narodne države i narodne politike. To je ono što sada radi Vučić. Mehanizmi stare vlasti i duboke države nisu bili razgrađeni i Đinđić je to platio životom. On je obrazac moderne Srbije. Stvaranje mita o njemu kao političkom lideru je dobar obrazac modernog političkog mita.
Zašto nakon njegova ubojstva dolazi do regresije i ne dolazi do stvaranja liberalne i demokratske, moderne Srbije? Pišete da je političko polje u Srbiji liberalno i demokratsko i da je sadašnji režim u neskladu s tim tradicionalno jakim, ali ipak nedovoljno, političkim poljem.
U Srbiji je u utakmici, borbi između dve političke sile, liberalne i konzervativno-nacionalističke, ova prva bila slabija, uvek u manjini. U ključnim momentima političke istorije Srbije nacionalizam bi uvek pobedio liberalizam. Nakon Đinđićeve smrti u tom sporu unutar Demokratske stranke nije bilo ni jednog snažnog političkog lidera koji bi bio sposoban proizvesti nove političke ideje. Konzervativno političko polje, koje je personalizovao Koštunica, zadobilo je prevagu i jednom vrstom političkog saveza sa SPS-om onemogućilo dublju transformaciju političkog društva. Taj momenat je u vreme vladavine Borisa Tadića zadobio neki oblik stabilnosti, ali njegov gubitak izbora 2012., što je rezultat i činjenice da su ga napustili neki bliski politički saveznici i pokreta "belih listića" koji mu je uzeo taman toliko glasova koliko mu je trebalo da pobedi, na vlast je doveo nešto izmenjenu radikalsku koncepciju, na čelu s Vučićem i Tomislavom Nikolićem te Ivicom Dačićem u savezništvu.
Spomenuli ste stabilnost u doba Tadića. Za nove despocije spominjete stabilokraciju kao važan faktor. Svojedobno je Andrej Plenković imao mantru o stabilnosti, iako demokracija u sebi nosi stalnu promjenu. S druge strane, stabilnost nosi izvjesnost, što voli svaki politički poredak. Koliko je stabilokracija, koja se veoma često svodi na to "ako ja odem, pogledajte tko će doći na vlast", sredstvo učvršćivanja straha?
Stabilokratija je tehnokratski koncept briselske birokratije i tehnokratije koja je smatrala da je stabilnost političkih režima, posebno nedemokratskih, važnija nego stvaranje uslova za njihovu demokratsku promenu. Prihvatanje tog koncepta u najopštijem smislu od političke elite u Hrvatskoj ima iste učinke. Konstruktom stabilnosti pravdaju se demokratski deficiti političke vlasti. Rezultat konstrukta stabilokratije je to da je omogućio dodatnu normalizaciju i legitimiziranje nedemokratskih, autokratskih političkih režima na našem prostoru, u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini itd. U biti je onemogućio temeljitiju demokratsku promenu tih političkih režima. Stabilokratija kao evropski konstrukt razvijen u okviru institucija Evropske unije imao je izrazito negativne posledice po region. Ima ih još uvek, jer onemogućava demokratske promene u svim političkim režimima.
