Više od dva meseca grupa aktivista i aktivistkinja, građana i građanki, posetilaca i posetiteljki, studenata i studentkinja, pa i dece i poneki kućni ljubimac, svojim telima brani prostor koji je u Novom Sadu poznat kao Dunavac-Šodroš, na području novosadskog brodogradilišta.

Tu su postavili kamp i nazvali ga "Šodroš survivor kamp", ne bi li sprečili dolazak teške mašinerije i onih koji su već krenuli da seku šumu koja krasi taj deo obale, koji se nalazi tek koji kilometar od samog centra Novog Sada. Prema nedavno usvojenom generalnom urbanističkom planu (GUP), ta oaza postala je građevinsko zemljište na kojem je planirana gradnja stambenog kompleksa, što su svi odmah kolokvijalno nazvali "Novim Sadom na vodi", po uzoru na Beograd.

Beograd i Savamala su odavno pali, Beograd na vodi dobija svoje konačne obrise, u Zagrebu ta ideja nije prošla zahvaljujući otporu javnosti i smjeni na čelu grada, a Novi Sad? Novi Sad se nalazi između. GUP je usvojen, ali je i osporavan. Borba i dalje traje, a "Šodroš survivor kamp" je metafora te borbe, ali ona nije počela juče, kao ni tog juna kad je posečeno 25 topola, kaže nam aktivistkinja Vesna Galečić.

- Organizacije civilnog društva se već dve godine bore da ovo područje ostane netaknuto, odnosno da dobije zaštitu i da bude prepoznato kao mesto čudesnog biodiverziteta u blizini grada. Veliki evropski gradovi imaju ovakva mesta – Beč ima svoju divlju šumu. Upravo je Evropska unija prepoznala važnost vodnih područja uz reku i stavila ih u svoju strategiju do 2035. Smatra se da ovakva područja ublažavaju klimatske promene i radiće se na tome da se ona štite i da ostanu ovakva kakva jesu - ističe Galečić.

No njihovu borbu da područje Šodroša dobije zaštitu institucije ne prepoznaju. Zašto?

- Zato što je građevinska mafija stavila svoju šapu na ovo zemljište, odnosno ovo je u novom GUP-u prepoznato kao mesto gde treba da se gradi "Novi Sad na vodi" - tvrdi naša sagovornica.

Vesna Galečić: Organizacije civilnog društva se već dve godine bore da ovo područje ostane netaknuto

Planovi za gradnju stambenog kompleksa postoje, ali gradske vlasti ne forsiraju toliko tu priču, koliko priču o gradnji četvrtog mosta preko Dunava, a koji bi spajao Novi Sad sa putem ka Rumi. Planirani most, između ostalog, ide i preko Šodroša. Galečić ističe da parcela gde su topole isečene nije deo tog plana o mostu i da je to bio samo izgovor.

- Oni su došli i sa nekom pričom o mostu srušili 25 stabala, belih topola koje su ovde stotinama godina i koje brane Novi Sad od velikih voda. Generalni plan gradnje četvrtog mosta znamo gotovo napamet. Ova parcela nije deo toga plana - naglašava ona.

Kaže i da su se kompanija Koridori i kineska kompanija koja treba da gradi most zaigrale.

- Bukvalno su došli i bez ikakvih oznaka počeli da ruše stabla, dok su ovde bili šetači, deca, ljudi koji pecaju... Oni su ova velelebna stabla rušili bez ikakvih zaštitnih ograda. To je iniciralo i sam kamp jer štiti se nešto što su pluća grada Novog Sada. Ovde ima preko 200 strogo zaštićenih vrsta biljki i životinja. Građani dolaze da vide te čudesne priče, mi ih vodimo da se sa nama voze čamcem, vodimo ih sa Društvom za zaštitu ptica Srbije da upoznaju ove vrste. Mogu da vide lisice, dabra, čudesnu crnu žunu koja je gotovo izumrla u Evropi i predstavlja pravo blago koje ovde imamo, a naš Pokrajinski zavod za zaštitu prirode ne želi ni da izađe i valorizuje ovakve vrste. Pitamo se koliko je takvih vrsta stradalo prilikom seče jer je to bio period gnežđenja ptica - zabrinuto će ona.

Aleksandar Aca Boroš je ratni vojni invalid. Odrastao je uz Šodroš i zna gotovo svako drvo, svaki rukavac, a u kampu je od prvog dana. Iako ima 62 godine, rado će uzeti veslo i provozati vas čamcem da vidite Šodroš i šumu sa druge strane.

Dunav i rukavac gde se nalazi Šodroš poprilično su niski zbog suše. Brojni Novosađani ipak tu pronalaze i dalje svoj mir i osveženje od gradske vreve. Sredom, ako požele, mogu se provozati i čamcem kojim, između ostalih, vesla upravo Aca. On u niskom vodostaju vidi čak i spas za Šodroš.

Ovde ima preko 200 strogo zaštićenih vrsta biljki i životinja. Građani dolaze da vide te čudesne priče, mi ih vodimo da se voze čamcem, a naš Pokrajinski zavod za zaštitu prirode ne želi ni da izađe i valorizuje te vrste – ističe Vesna Galečić

- Moje mišljenje je da bi oni nastavili radove sa ove strane Dunava, ali vodostaj je toliko nizak da se baržama ne može prići, ne mogu ništa da rade. Molim boga da ostane ovako nizak da ne mogu da priđu - kaže.

Aleksandar Aca Boroš odrastao je uz Šodroš i rado će vas provozati čamcem

Napominje ipak da riba dosta trpi zbog ovako niskog vodostaja i nedostatka kiseonika. Taj rukavac je i veliko mrestilište riba koje iz Dunava tu dolaze, jednako kao i ljudi, da nađu svoj mir. Dok se bližimo kraju vožnje, tokom koje zatičemo pecaroše, građane sa kućnim ljubimcima koji se kupaju, Peru i Perku, dva labuda koji su postali simbol Šodroša, uz kamp čeka nova tura onih koji su spremni na vožnju. Tamo nas čeka i Brajan Brković, jedno od zaštitnih lica Šodroša, ali i ulica Novog Sada, posebno kada je reč o protestima protiv GUP-a. Objašnjava nam da je preko 2000 ljudi do sada prošlo kroz kamp, da je oko "150 onih koji su posvećeni da kamp opstaje, a oko 30 ih je zaduženo za smene i komunalne stvari". U poslednje vreme izloženi su sve češćim posetama nepoznatih ljudi u skupim automobilima, što gledaju kao na rast pritiska.

- To je specifičnost vlasti u Srbiji, što s vremenom uči kako koji pritisak koristi. U početku je to bilo ignorisanje, pa kad je prošlo 20 dana počela je da nam dolazi policija, pa neko dođe i iskali se na nekom znaku, da bi sad to poprimilo oblike standardnih poseta ljudi u skupim automobilima koji jako podsećaju na obezbeđenje sa kojim smo imali sukob na protestu na dan usvajanja GUP-a - objašnjava Brković.

Na dan usvajanja GUP-a došlo je do fizičkog obračuna onih koji su se protivili usvajanju, a dobrim delom su to isti ljudi koji su prošli kroz kamp i, pre svega, privatnog obezbeđenja. Brković ističe da se suočavaju i sa konstantnim medijskim pritiscima u provladinim medijima. Sve je to moguća priprema i za direktan fizički pritisak, čega su on i ostali kamperi svesni.

- Taj fizički direktni pritisak još nije poprimio oblik Savamale, kad bi moglo upasti 20 ljudi sa mašinama i sve razlupati - kaže i dodaje da je u samom početku bilo više straha nego danas.

- Ima mnogo ljudi koji nisu bili u aktivističkim vodama i njima je to bilo čudno. Nije prijatna stvar kad znaš da radiš nešto dobro, a protiv sebe imaš čitav državni aparat jer oni imaju svoje interese. Strah je nestao posle protesta 21. jula, kad smo shvatili da nas sto koji smo tamo nećemo više da trpimo ta tri oblika nasilja – fizičko, verbalno i institucionalno. Kad je obezbeđenje krenulo da nas udara, vratili smo. Shvatiš da moraš da se povučeš ili da ostaneš i budeš poslednja odstupnica - priča Brković.

U kampu možete zateći nekoliko generacija i to ne samo ljudi iz Novog Sada. Tu su i brojni studenti iz BiH, a kako nam napominje Brković, možemo zateći ljude različitih ideoloških usmerenja.

- Jednostavno, to je Novi Sad u malom, onakav kakav bi trebalo da bude. Multikulturalan, gde postoji kultura dijaloga, gde razmenjujemo argumente. Ne slažemo se, ali i menjamo mišljenja. Možemo i da primetimo gde je ko promenio mišljenje na osnovu druženja i vremena koje je proveo. Naša zajednica predstavlja ono kako bismo voleli da Novi Sad zaista izgleda - govori nam Brković.

Novi Sad je grad koji se trenutno, inače, diči etiketom Evropske prestonice kulture (EPK), ali kao da se bitnija pitanja po grad, ali i pokrajinu, pokreću unutar samog kampa koji nudi i popratni program koji osmišljavaju aktivisti.

- Imali smo nekoliko tribina posvećenih gorućim problemima Novog Sada, poput eskalacije nasilja, imali smo koncerte, radionice za decu, program samoodbrane za žene - navodi nam Nina Ciganović, aktivistkinja novosadskog ogranka Ekostraže, koja dodaje da EPK ima ogroman manjak sadržaja pogotovo za mlade ljude.

- Mnogi sadržaji jednostavno nisu dostupni, a problem je što iza stoji gradska vlast koja na sve načine sprečava građane da kažu šta misle i žele. Ovaj kamp je otpor politici da građani ne budu pitani ni za šta. Tu smo jer želimo da se čuje naš glas, jer želimo da institucije uvaže građane - odlučno će Nina.

Nina Ciganović

Ipak, nisu došli tu da se zabavljaju. Kulturno-umetnički program je nešto što motiviše, što i druge može da zainteresuje. Ne zaboravljaju da je odbrana Šodroša ipak prva na listi. I sama je svesna da je sutra moguće da dođu sa bagerima i krenu sa čišćenjem njih i šume. Strah postoji, ali...

Nije prijatna stvar kad znaš da radiš nešto dobro, a protiv sebe imaš čitav državni aparat. Strah je nestao posle protesta 21. jula, kad smo shvatili da nas sto koji smo tamo nećemo više da trpimo nasilje – govori Brajan Brković

- Kad čovek živi u Srbiji, strah je uvek tu, ali živimo sa njim i trudimo da se da uprkos njemu stvorimo nešto dobro i da on ne bude jači od nas - ističe ona i napominje da u kamp mogu da dođu svi kad god požele, "svi koji imaju nameru da ovo sačuvaju, svi koji dolaze sa dobrom namerom".

- Ovde smo da diskutujemo o raznim problemima, da pričamo i da gradimo jednu zajednicu - zaključuje Nina Ciganović.

Nekoliko je ključnih zahteva koje imaju. Kao prvi navode momentalnu obustavu radova, kao drugi da se krivično gone oni koji su izvršili nelegalnu seču, kao i da se Šodroš proglasi spomenikom prirode, te da se obelodane sva dokumenta koja se tiču izgradnje mosta. Nemaju ništa protiv mosta, ali na drugoj lokaciji. A najviše ih mori taj potencijalni grad na vodi.

- Neki je sindrom da niču gradovi na vodi - kaže nam Brajan Brković, koji navodi da postoje i neke identične tačke između Beograda i Novog Sada.

- To je razaranje pravne države i u slučaju rušenja Savamale kao početka projekta i u slučaju Šodroša. Ali kad gledamo u kontekstu opšteg interesa, malo je drugačije jer ovde imamo prirodno stanište za preko 200 različitih zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta - objašnjava.

Ističe da imaju komunikaciju o načinima borbe sa ljudima u Beogradu koji su pokušali da vode bitku, ali i sa ljudima iz Zagreba koji su je izgurali.

- Svima nam je stalo da opšti interes preživi taj momenat oduzimanja od krupnog kapitala – ovde se sve svodi na borbu kapitala i političkih moćnika protiv običnih ljudi koji pokušavaju da odbrane Šodroš - ističe Brković.

Borba za očuvanje Šodroša ne sastoji se samo od fizičke zaštite tog područja telima, već i od pravne bitke. Retko ko očekuje da će vlasti voditi računa o prirodi, kao što nisu vodile računa ni o primedbama građana na GUP.

- Ne očekujem ništa od njih. Potpuno je jasno da nas ignorišu, ali mi smo tu stepenicu preskočili - objašnjava nam Vesna Galečić i napominje da su se obratili Evropskom parlamentu od koga očekuju da će naterati korumpirane institucije da se povuku korak nazad.

- Zato kažemo: "Most da, ali ne na ovom mestu." Imate 82 kilometra do Bačke Palanke i na tom potezu nema ni jednog mosta. Neka slobodno grade. Konvencija Saveta Evrope za očuvanje divljih vrsta, Bernska konvencija, uzela je u razmatranje žalbu koju im je podnela neformalna inicijativa Dunavac-Šodroš. Oni uskoro odlučuju o njoj i mi moramo da sačuvamo tu šumu - izričita je ona.

- Nadam se da će gradske i pokrajinske institucije shvatiti koliko smo odlučni u nameri da ovo sačuvamo za buduće generacije - kaže Galečić na kraju.

Aktivisti i aktivistkinje su pokrenuli i kampanju za prikupljanje sredstava jer dolaze jesen i zima, a povlačenje, da parafraziramo predsednika, "nije opcija".