Nedavno su u Zagrebu čelni ljudi Saveza Srba Slovenije s predstavnicima srpske zajednice Hrvatske razmjenjivali iskustva i razmatrali načine suradnje; tom smo prilikom razgovarali s predsjednikom te slovenske udruge Markom Sladojevićem, inače pravnim savjetnikom iz Ljubljane.
Osim brojnosti, naša zajednica je i izuzetno kvalitetna, jer ovde živi velik broj naših inženjera, lekara, ekonomista, pravnika, umetnika, sportista, veterinara, farmaceuta, pedagoga, psihologa, privrednika… U šali kažemo da bez problema možemo da sastavimo vladu u senci
Kakva je i kolika srpska etnička zajednica u Sloveniji?
Poslednjim popisom u Sloveniji bilo je registrovano nešto manje od 40.000 Srba; deo ih je u Sloveniji živeo još u vreme bivše Jugoslavije, a deo se, usled ratnih zbivanja, doseljavao 1990-ih. Procenjujemo da se taj broj do danas udvostručio, jer svake godine nekoliko desetaka hiljada ljudi iz Srbije i Republike Srpske dobija dozvole za rad u Sloveniji. Ti ljudi često ne dolaze sami, nego sa svojim porodicama. Nažalost, teško je utvrditi precizan broj Srba, ali smo uvereni da je naša zajednica daleko najbrojnija od svih slovenačkih manjinskih grupa. Osim brojnosti, naša zajednica je i izuzetno kvalitetna, jer ovde živi velik broj naših inženjera, lekara, ekonomista, pravnika, umetnika, sportista, veterinara, farmaceuta, pedagoga, psihologa, privrednika… U šali kažemo da bez problema možemo da sastavimo vladu u senci. Pored svega, srpska zajednica je u Beloj krajini prisutna više od pet stotina godina. U selima Milići, Bojanci, Marindol i Paunovići živi oko 250 potomaka uskoka, uglavnom starija populacija koja neguje naš jezik, kulturu i običaje - mlađe generacije su zbog geografskog položaja, odnosno posla ili obrazovanja bile primorane da presele u veće gradove. Uprkos tome, mladi se trude da se šta češće vraćaju u svoja rodna sela, posebno u vreme velikih verskih praznika. Od 1958. u školama počinje da se uči samo slovenački jezik, a to je u velikoj meri uticalo na održavanje srpske tradicije i folklora. Dobre okolnosti su te da u Beloj krajini imamo dve pravoslavne crkve, u Bojancima i Milićima. Još uvek se održavaju pravoslavni običaji, uključujući i slave: jedan od najvećih, ako ne i najveći događaj je obeležavanje Petrovdana u selu Milići. Čuvari tradicije tog područja su i članovi Srpskog kulturnog društva Novo mesto, koji se već 13 godina trude da očuvaju srpsku kulturu prenašajući ljubav prema našoj tradiciji na mlađe generacije.
Nemamo status
Kako je riješen vaš status, odnosno postoje li dvojbe o tome biste li i ‘službeno’ trebali biti slovenska nacionalna manjina ili ne?
Iako smo najbrojniji, u Sloveniji nemamo neki poseban status nacionalne manjine, za razliku od italijanske i mađarske zajednice koje po Ustavu imaju pravo na jedno poslaničko mesto u parlamentu i na upotrebu svog jezika i pisma. Romima je Ustavom predviđen specijalan status, koji zbog formalnopravnih razloga nije definisan kao da su nacionalna manjina, ali im garantuje prisutnost u organima lokalne samouprave i bolja finansijska sredstva za projekte u odnosu na ona koja dobijaju društva i savezi nacionalnih zajednica bez ikakvog statusa. Poseban problem je da ne postoje zvanični kriterijumi koje neka zajednica mora da ispuni za status manjine; prema praksi slovenačkog Ustavnog suda, tu ni autohtonost nije garancija. Činjenica je da Srbi koji žive u Dolenjskoj, odnosno u Beloj krajini, predstavljaju autohtono stanovništvo. Brojni izvori, istorijski zapisi i registri, arhivski materijali i rezultati istraživanja pokazuju da srpska zajednica u te krajeve doseljava od 15. veka. Tokom 20. veka živeli smo u istoj državi sa Srbima iz matice sve do promena državne granice 1991., kada je Slovenija proglasila nezavisnost, usled čega su Srbi iz Bele krajine i ostali Srbi u Sloveniji odvojeni od Srbije. Dakle, nesumnjivo postoje istorijska veza i povezanost između Bele krajine kao konkretnog područja u Sloveniji i srpske zajednice. Sve te činjenice upućuju na zaključak da Srbima pripada status nacionalne manjine, naročito imajući u vidu da naši prijatelji Slovenci taj status uživaju u Srbiji.
Da nije bilo Jerneja Kopitara, pitanje je da li bi Vuk Karadžić uspeo da naš narodni jezik učini književnim. Da nije bilo Davorina Jenka, kompozitora, ne bi bilo naše divne himne ‘Bože pravde’. Da nije bilo Mihajla Pupina, danas Bled, Bohinj i Triglav ne bi bili u Sloveniji
S obzirom na to da u sklopu slovenske Vlade ipak djeluje Savjet za pitanja etničkih zajednica pripadnika naroda bivše SFRJ u Sloveniji, koliko se u praksi institucionalno podržavaju te zajednice i njihove organizacije?
Mi u Savezu Srba Slovenije uvek ističemo da je ovo divna zemlja divnih ljudi. Naravno da niko ne zaboravlja probleme koji su postojali ili još uvek postoje, poput problema izbrisanih, ali treba navesti da ogromna većina Slovenaca takva kršenja zakona i ljudskih prava osuđuje i navodi kao najveću bruku njihove mlade države. Ovde se zaista osećamo kao kod kuće i uvek kažemo da je Srbija naša otadžbina a Slovenija domovina. Međutim, kada je reč o finansiranju zajednica koje nemaju status nacionalne manjine, pomoć države je skromna i svodi se na par hiljada evra godišnje za sve projekte svih naših društava. Društva uspevaju da sastave kraj sa krajem zbog pomoći lokalnih samouprava i sponzora, ali sve se nakraju svodi na entuzijazam ljudi, koji sebe nesebično daju radi opstanka srpskog imena, tradicije i kulture. Šta se druge državne pomoći države, tu se ne radi o pravima zajednica, nego o pravima pojedinca, zavisi već od statusa konkretne osobe, odnosno o tome da li određena osoba ima slovenačko državljanstvo ili neki drugi status. Ukoliko je, recimo, reč o osobi srpske nacionalnosti koja ima slovenačko državljanstvo, pripadaju joj ista prava i obaveze kao osobi slovenačke nacionalnosti. Sindikati u Sloveniji prilično su dobro organizovani i zaista se ulažu ozbiljni napori da se zaštite prava radnika, bilo da se radi o slovenačkim državljanima ili o strancima.
Kako je iznjedrena ideje o osnivanju Saveza Srba Slovenije, kad je to tijelo osnovano i koga sve obuhvaća?
Savez Srba Slovenije nastao je u junu 2019. sa ciljem da objedini rad postojećih srpskih društava, ostvari njihovo preko potrebno jedinstvo te da pokrene najvažnije projekte za našu zajednicu. Osnivanje Saveza podržalo je tada 17 srpskih društava iz cele Slovenije, a u međuvremenu su nam pristupila još dva društva. Organizovani smo kao savez društava koja su takođe pravna lica za sebe, ali u svoj rad na različite načine uključujemo i pojedince koji žele da doprinesu dobrobiti srpske slovenačke zajednice. Savez je uspostavio tesnu saradnju i dobio nedvosmislenu podršku institucija Srbije i Republike Srpske, ali i Mitropolije zagrebačko-ljubljanske te sveštenika svih pravoslavnih crkvenih opština u Sloveniji, ambasadora Srbije i BiH te mnogih drugih uglednih ljudi. U Sloveniji su i pre postojali neki savezi, ali niti su bili aktivni, niti su bili reprezentativni. Najveći deo naše zajednice je bio, a i dalje jeste, van kulturnih društava; preko 90 odsto ovdašnjih Srba nije uopšte bilo upoznato sa time da oni postoje. Pre osnivanja Saveza, manje od deset odsto pripadnika zajednice bilo je organizovano po srpskim društvima koja se uglavnom, ako ne i isključivo, bave folklorom. Ta kulturna društva zaista vredno rade i folklor je nesumnjivo važan za održavanje našeg kulturnog i nacionalnog identiteta, ali nije jedini. Pored svega, folklor ovde privlači jako malo ljudi, više od 90 odsto slovenačkih Srba nije zainteresovano za tu aktivnost. Zato je najvažniji zadatak Saveza bio da se pokrenu projekti od značaja za sve nas Srbe koji živimo u Sloveniji. Pozivamo sve ljude koji to žele da nam se pridruže, pa da zajedno sa svim drugim narodima na jedan moderan i pozitivan način gradimo zajedničko slovenačko društvo, ne zaboravljajući svoje korene i tradiciju. Savez u ovom trenutku nema redovite prihode i svi mi koji smo u njemu angažovani radimo volonterski.
Kako se danas u Sloveniji gleda na Srbe?
Generalno govoreći, odnos Slovenaca prema Srbima je jako dobar. Naša kultura, umetnost i sport veoma su privlačni našim prijateljima Slovencima. Šta se tiče posla i socijalnih prava, to najviše zavisi od statusa pojedinca, odnosno slovenačkom državljanstvu. Naravno, određene vrste poslova zahtevaju i odlično znanje slovenačkog jezika. Slovenija u velikoj meri funkcioniše kao pravna država, koja ne pravi razlike na nacionalnoj, verskoj ili rasnoj osnovi, a Slovenci su pitom narod. Osim toga, naša dva naroda su se kroz istoriju značajno pomagala, a događaji sa kraja prošlog veka predstavljaju samo zrno peska u tom sveukupnom odnosu. Da nije bilo Jerneja Kopitara, pitanje je da li bi Vuk Karadžić uspeo da naš narodni jezik učini književnim. Da nije bilo Davorina Jenka, kompozitora, ne bi bilo naše divne himne ‘Bože pravde’. Da nije bilo Mihajla Pupina, danas Bled, Bohinj i Triglav ne bi bili u Sloveniji. Da nije bilo Stevana Švabića, koji se rame uz rame borio sa Rudolfom Majsterom, granice Slovenije danas bi sigurno bile drugačije. Dobrih primera je puno i treba da nastavimo da pomažemo jedni drugima u budućnosti, vođeni svetlim primerima iz naše zajedničke istorije.
Pitanje ‘izbrisanih’
Može li Savez pomoći ‘izbrisanima’? Mnogima među njima nisu vraćena prava, iako su europske institucije to naložile Sloveniji?
Savez se ne bavi posebno pitanjem ‘izbrisanih’ jer takvi već dugo imaju udruženje koje efikasno štiti njihove interese. Mnoge advokatske kancelarije, uključujući i moju, sa uspehom zastupaju te ljude. Međutim, i dalje postoji problem adekvatne odštete. Iz sudske prakse je vidljivo da za dugogodišnja kršenja ljudskih prava - usled čega su mnogi ‘izbrisani’ izgubili ne samo dostojanstvo nego i pravo na rad, zdravstvenu zaštitu, penziju, a neki nemogućnost osnivanja porodice - Slovenija u proseku isplaćuje oko 15.000 do 20.000 evra po osobi, i to ne odjednom nego na rate. To je daleko, daleko manje od iznosa koji bi osoba za deset, petnaest ili dvadeset godina ovde zaradila da nije bila sustavno izbrisana.
Što biste izdvojili kao najveće uspjehe Saveza?
Među prvim i najvažnijim aktivnostima Saveza je bio projekat uvođenja dopunske nastave srpskog jezika u slovenačke osnovne škole; podržale su ga Slovenija, Srbija i Republika Srpska, a sudeći po odzivu dece, nije izostala podrška i sa strane onih kojima je namenjen. Prepoznali smo da je u ovom trenutku ljudima najvažnije da svojoj deci omoguće učenje srpskog jezika, pa odmah stupili u akciju. Širom Slovenije smo napravili timove koji pomažu roditeljima i deci da popune neophodne obrasce i do kraja akcije prikupili smo 1.465 prijava. Napominjem da je do ove naše akcije, u poslednjih 25 godina samo dvadesetak mališana pohađalo nastavu srpskog u samo jednoj ili možda u dve slovenačke škole, a taj broj će od septembra 2020. da bude 70 puta veći. Za taj projekat preduslov poput nekakvog statusa nije bio potreban - samo je naša neorganizovanost, nesposobnost i lenjost onemogućavala decu da uče srpski jezik. To pitanje sada konačno uspešno rešavamo.
U kolikoj su mjeri pored roditelja za tu ideju bile zagrijane slovenske vlasti, ali i one u Srbiji?
Institucije Srbije su se sa zadovoljstvom uključile u projekat, kao i Ministarstvo obrazovanja Slovenije. Dopunska nastava srpskog jezika izvodiće se tako prema zvaničnom programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja u inostranstvu srpskog Ministarstva prosvete koji sadržajno obuhvata srpski jezik, istoriju otadžbine i kultura srpskog naroda. Srbija će finansirati plate nastavnika i troškove knjiga i nastavnog materijala, a Slovenija pružiti neophodnu infrastrukturu, omogućiti nastavu u školama i pokriti troškove grejanja i struje.
Treba naglasiti da približno 600.000 Slovenaca ili njihovih potomaka živi van granica Slovenije. Od toga ih samo 2.000 uči svoj maternji jezik, od čega čak četvrtina u Srbiji. Najveći lektorat slovenačkog jezika na svetu je u Beogradu, a ta činjenica takođe govori o povezanosti naših naroda.
Koliku vam inače podršku pružaju vlasti Srbije, ali i dijela BiH, odnosno Republike Srpske?
Generalno, imamo dobar odnos sa institucijama Srbije, ali i bosanskohercegovačkima, odnosno onima u Republici Srpskoj. Trudimo se da im ne predstavljamo teret, naročito stoga šta živimo u bogatijoj zemlji, no odazivamo se na njihove pozive i u kontaktu smo u meri koja je neophodna. Ipak, naglašavamo uvek da se ne bavimo politikom, nego isključivo problemima Srba u Sloveniji. I tu smo okrenuti ka budućnosti: ne gubimo vreme na rasprave koje imaju tendenciju da našu zajednicu sputavaju u razvoju ili unose nepotrebne podele. Dozvoljavamo različita mišljenja, koja moraju biti u skladu sa pravnom državom, vladavinom prava, konvencijama o ljudskim pravima, modernim ustavima i generalno vrednostima kojima se ne vređaju, omalovažavaju ili sputavaju druge nacionalnosti, vere, rase… Naš moto je da je život kratak i da nemamo vremena za svađu sa bilo kime.
Izazov obrazovanja u pandemiji
Koliko aktualna pandemija koronavirusa i ograničenja koja je sa sobom donijela, otežavaju rad Saveza?
Pandemija je usporila naš rad, ali ga nije zaustavila. Izvršni odbor Saveza je od osnivanja u stalnom zasedanju putem Vibera i e-maila, tako da smo bili pripremljeni na nove okolnosti. Sa druge strane, značajno je poremećen naš rad na organizaciji nastave srpskog jezika, jer je otkazan ljubljanski sastanak sa ministrom prosvete Srbije. Kad prođe ova kriza, moraćemo u kratkom roku da rešimo ozbiljne logističke probleme nastave srpskog jezika za 1.465 dece u 185 slovenačkih škola. U najidealnijim okolnostima, dopunska nastava srpskog jezika uvela bi se u 73 škole i izvodila u 88 grupa. Po grupi se u školskoj godini izvede 60 časova, šta ukupno predstavlja 5.280 časova srpskog jezika godišnje. Obzirom na izuzetno sposobnu ekipu koja radi na tom projektu, ne sumnjam da ćemo i taj izazov uspešno rešiti - jasno, čim nam to okolnosti dozvole.
