Nekad mi se čini da je dečija literatura samo jedan vid bežanja od stvarnosti, od sukoba sa njom. Od neljudskog sveta čovek se spasava vraćanjem u detinjstvo, izmišljajući novi svet koji je bolji i ljudskiji od onoga koji ga okružuje – citat je iz intervjua Branka Ćopića koji je bio polazna osnova za naslov i strukturu izložbe "Ježeva kućica – Izmišljanje boljeg sveta", otvorene početkom decembra u Muzeju Jugoslavije u Beogradu.
Izložba se sastoji od dva dela: prvog, onog dečjeg, kog su deca i osmišljavala, i drugog, onog dokumentarnog, koji prati život Branka Ćopića, ali između ta dva sveta ne postoje vrata. Ako smo već izgubili sposobnost da u svom svetu odraslih i ozbiljnih skoknemo malo do detinjstva ne bismo li bolje razumeli današnju decu, ova izložba nam tu može mnogo pomoći jer u tom razumevanju i jeste njena suština, reći će nam to kustoskinje Muzeja i autorke izložbe Mirjana Slavković i Sara Sopić.
Da je bilo više tog razumevanja, možda Branko ne bi svoj život okončao skokom sa mosta koji nosi naziv po Branku Radićeviću, po kom je i sam Branko dobio ime. Deo izložbe posvećen je upravo tom činu, na što ukazuje Sopić, koja ističe da su za taj segment angažovali psihoterapeutkinju Anu Božanić Đukanović.
- Bezbroj članaka je napisano o Brankovom samoubistvu. Instrumentalizacija Brankovog čina i tumačenje je nešto na šta se najčešće nailazi - objašnjava naša sagovornica što su autorke izložbe želele da izbegnu. Sa psihoterapeutkinjom su prošle čitav niz Brankovih citata koje su i izložile. U audio formi, naravno.
- Čovek je sve znao da kaže na najbolji mogući način. I o političkim pojavama i o stvarima koje se njemu dešavaju u životu, generalno o pojavama u svetu. I sve je toliko aktuelno i relevantno, kao da čitate danas. Sve je potpuno primenjivo na život koji mi živimo - zaključuje Sopić.
Kad smo uključili decu iz Zagreba i Sarajeva, dobili smo različita, a opet slična tumačenja "Ježeve kućice". Najlepši momenat mi je bio kad smo kačili njihove crteže i na njima potpise dece, pa na jednom piše ćirilično "Andrej", a pored piše "Hamza", ističe Sara Sopić
Citati i razgovor sa psihoterapeutkinjom se mogu poslušati na kauču koji se nalazi na kraju drugog segmenta izložbe, onog dokumentarnog.
- Tu čujemo Branka kako priča o ratovima, o strašnim vestima, razmišlja o deci koja odrastaju u nesigurnom svetu, priča i kako je počeo da piše o nekom sigurnom i lepom detinjstvu pokušavajući da pobegne od tog surovog sveta, a jedan citat čak kaže: "Ja znam da svet nije bašta sljezove boje, ali ja pravim tu baštu", što mu je paravan za sakrivanje od svih užasa, od Jasenovca, logora - objašnjava Sopić.
Simbolično, tek dva, tri metra pored, samo sa druge strane zida što dođe kao taj paravan, nalaze se crteži dece koja su sarađivala na izložbi. Ona ne dolaze samo iz Beograda: pored Muzeja Jugoslavije, ovu izložbu pripremali su Etnografski muzej u Zagrebu i Historijski muzej u Sarajevu, gde su organizovane radionice za decu. Teško da može postojati bolji i lepši spomenik Ćopiću i Ježurki od tog "dečjeg" dela izložbe.
- Kad smo uključili Zagreb i Sarajevo, dobili smo različita, a opet i vrlo slična tumačenja "Ježeve kućice". Ali najlepši momenat mi je bio kad smo kačili njihove crteže i na njima vidim potpise dece, pa na jednom radu piše ćirilično "Andrej", a pored piše "Hamza".
Deca su osmislila koncept čitavog prostora. Razgovaralo se sa njima kako su razumeli Ježurku, šta im znači dom, kako razumeju likove, a neka od tih razumevanja sprovedena su i u delo u samoj postavci.
- Pre svega, dobijali smo tumačenje gde i druge životinje imaju dom. Nije im uopšte bilo važno što u priči dom imaju samo Lija i Ježurka - opisuje nam taj proces Mirjana Slavković.
Tako u centralnom prostoru imamo kaljugu za divlju svinju, tu je i jazbina vuka, večnog negativca, u kojoj se nalazi materijal koji govori o odnosu prema Ćopiću nakon raspada Jugoslavije, o novim narativima prema kojima i Ćopić postaje negativac. Tu je i šumski šator kao simbol privremenog doma, koji dobija posebnu dubinu jer su upravo krajiške šume, odakle Ćopić potiče, postale privremenim domom brojnim izbeglicama sa Bliskog istoka, a među njima i deci, baš onakvoj nestašnoj kakvu je Branko opisivao.
Sad je možda vreme da napomenemo da su u osmišljavanju i realizaciji izložbe učestvovali Siniša Ilić (likovni umetnik), Ana Dimitrijević i Aleksandar Popović – Zverko (umetnički kolektiv Karkatag), Bojan Palikuća (dizajner zvuka), Jana Vuković (grafička dizajnerka), Dušan Jevtić (koordinator projekta) i Zorica Vesić (arhitektica). Upravo oni su bili zaduženi da dečje ideje sprovedu u delo. Učestvovale su i studentkinje scenografije, čija ideja je bila da na izložbi bude i stara Adrijina kamp-kućica, kakve su mnoge jugoslovenske porodice imale prilikom odlaska na letovanja.
Kustoskinje izložbe Mirjana Slavković i Sara Sopić (Foto: Dejan Kožul)
Kako objašnjava Sopić, priča o Ježurki je i priča o nostalgiji.
- Nostalgiji koja koje može da nas povuče na razmišljanje i na preispitivanje toga ko smo mi danas, čega se sećamo, zašto se toga sećamo, na koji način se sećamo, iako to sećanje danas nije najpoželjnije - ističe ona.
Kamp-kućica nas vraća u taj period, ali da nije bilo pomoći umetničkog kolektiva Karkatag – što je još jedan plus za izložbu, jer je na taj način povezala Muzej kao instituciju i predstavnike nezavisne kulturne scene – teško da bi uopšte mogla ući u prostor Muzeja.
- Morali smo da je sečemo na pola jer smo shvatili da vrata izložbenog prostora nisu dovoljno velika da kamp-kućica uđe. Onda su Ana i Zverko presekli kućicu na pola i tako su je uneli - pojašnjava Sopić.
Naše sagovornice ističu da je rad na ovoj izložbi bio specifičan po mnogočemu. Solidarnost je nešto što se često spominje, a u ovom slučaju su je oni koji su radili na izložbi doista i sproveli. Sami radni uslovi su takođe pomogli – na primer, radionice su rađene godinu dana, što je privilegija.
- To je stvarno drugačije od toga kako stvari inače izgledaju u ovom predivnom kapitalizmu gde se samo insistira na produktivnosti, da bude što više programa, što više otvorenja. Mi smo sad stvarno imali privilegiju da su nam dali vremena da radimo na izložbi koliko nam je trebalo - napominje Mirjana Slavković
Počeli smo priču sa krajem, kako Branka Ćopića, tako i izložbe. Red je da je završimo sa početkom jer čim se uđe u izložbeni prostor stoji poštanska sandučad, a na svakom je naziv likova iz Ježeve kućice. Prilikom otvaranja Ježurkinog čujemo početak Lijinog pisma, a tu su i zvukovi ostalih životinja, pa sandučad postaju zvučna instalacija u kojoj se nalazi čak i muzički pregled bivše države, u opsegu od Lepe Brene do Satana Panonskog, ističu naše sagovornice.
Domovina i patriotizam su u međuvremenu dobili drugačije obrise ili barem boje. Baš kao i sloboda, jer Brankova i Ježurkina priča je priča o slobodi, o toplini doma, sigurnom mestu. Nakon stotina hiljada izbeglih, a prvenstveno izbegle dece koja su odrastala na "Ježevoj kućici", važnost tog doma dobila je dodatno na značenju. Zaključimo ovu priču rečima Dubravke Ugrešić iz "Konfiskacije pamćenja" koje su takođe deo izložbe:
"Ako čitalac predoči sebi državu kao kuću, bit će mu lakše zamisliti da su mnogim stanovnicima bivše Jugoslavije zajedno s ratom i nestankom zemlje konfiscirane mnoge stvari: ne samo njihova domovina i njihova imovina nego i njihovo pamćenje. U općoj i vidljivoj nesreći nitko ne uzima u obzir nevidljive gubitke. Na prioritetnoj listi gubitaka, kako za gubitnika tako i za promatrača, prvo mjesto zauzima sam život, zatim gubitak najbližih, zatim i materijalne imovine. Tek onda mogu doći na red, ako će uopće ikada doći na red, neopipljivi gubici. Razgovor o njima neumjestan je u vremenu stvarne smrti. Spomen 'Ježeve kućice' spada u uvredljivo luksuzne osjećaje. Mala knjiga, međutim, nije jedina stvar na popisu gubitaka. A taj popis mogli bi ispostaviti (kada bi zaista mogli, kada bi zaista htjeli i kada bi znali kome) nekih dvadesetak i više milijuna stanovnika iščezle zemlje."
