Profesorica međunarodne politike i povijesti na koledžu Goldsmiths Sveučilišta u Londonu Jasna Dragović-Soso odlična je poznavateljica političke, društvene i intelektualne historije naših prostora. Autorica je djela "Spasioci nacije: intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma" u kojem detaljno analizira metamorfozu srpskih disidenata u Jugoslaviji iz boraca za demokratizaciju u strastvene svećenike srpstva, kourednica zbornika "Slom države u jugoistočnoj Evropi: Nove perspektive o raspadu Jugoslavije" i kourednica biblioteke o politikama sjećanja i tranzicijskoj pravdi ugledne izdavačke kuće Palgrave, a trenutno piše knjigu na istu temu. Surađivala je s brojnim institucijama, uključujući i britansko ministarstvo vanjskih poslova. Prošlog je tjedna sudjelovala na panelu naslovljenom "Politike pomirenja na Zapadnom Balkan: tridesetogodišnja perspektiva" koji je u organizaciji Foruma za vanjsku politiku održan u zagrebačkom Novinarskom domu.

Đinđićeva vlada je Miloševićevo suđenje prenosila na televiziji, očekujući da će se prikazati istina o tome šta je sve Milošević radio. Ali početak suđenja je bio slab i bavio se istorijskim pitanjima. Efekat je bio potpuno suprotan od priželjkivanog

Više od dva desetljeća nakon svih jugoslavenskih sukoba, u Hrvatskoj su Franjo Tuđman i rat 1990-ih mitologizirani i sakralizirani. U Srbiji je izvršena potpuna revizija prošlosti pa je Milošević viđen kao, riječima Aleksandra Vučića, "veliki srpski lider" s "najboljim namerama". U objema državama rehabilitiraju se ratni zločinci, kao i u Bosni i Hercegovini. Čini se da smo od suočavanja s prošlošću dalje no ikad. Zašto tranzicijska pravda u najvećem dijelu nije uspjela?

Za to postoji više razloga. Prvo, propuštene su prilike na samom početku, nakon što su 2000. smenjeni ovdašnji režimi. Tada je više moglo da se uradi po pitanju suočavanja i da se građanima objasni da Hrvatska jeste vodila obrambeni rat, ali da on ne može biti nedodirljiva svetinja. Odnosno da jeste bilo srpskih žrtava, ali da Srbija ne može da se opiše kao žrtva. Novim su vlastima zbog kontinuiteta starog režima u društvu i institucijama donekle bile vezane ruke. U Srbiji je tada rađeno istraživanje o viđenju rata među običnim građanima. Većina Srba smatrala je da su najveći krivci za rat Sjedinjene Države, NATO i susedne zemlje. Trebalo je raditi na tome da se takvi stavovi promene. Međutim, ti isti građani trebaju da vas na izborima ponovo izaberu. Zato se ni liberalne elite, koje nisu odigrale ulogu u ratnim dejstvovanjima, nisu previše trudile da se promene vrlo jaki nacionalni narativi. Ni u institucijama nije bilo bitnih promena, nisu se desile velike smene ni lustracija, tako da je u najvažnijim državnim institucijama stari kadar još uvek bio jak. Važan je i eksterni kontekst. Zapadne zemlje koncentrisale su se na saradnju s Haškim tribunalom, to je bio uslov da dobijete pristup međunarodnim institucijama i ekonomsku pomoć. U ime nacionalnih interesa ti su uslovi ispoštovani, ali radilo se o formalnim potezima koji nisu uključivali menjanje društva ili stvaranje novih narativa o ratovima 1990-ih.

 

Nemačka, Čile i Južna Afrika

Sud u Hagu ostvario je polovičan uspjeh. Presuđeno je brojnim ratnim zločincima, a sukobi u bivšoj Jugoslaviji su, zahvaljujući milijunima stranica dokaznog materijala i tisućama svjedoka, među najdokumentiranijim ratovima u povijesti. S druge strane, najveći dio elita i stanovništva odbacuje presude smatrajući ih "antihrvatskim" ili "antisrpskim".

Rečeno je tačno, ali treba razmisliti o tome šta je bila alternativa. U Srbiji su se neki pojedinci iz 1990-ih vratili na vlast. Postavlja se pitanje bi li i Milošević imao šanse za povratak da nije izručen. Uklonjeni su i neki važni akteri iz BiH. Sve to, doduše, dugoročno nije stvorilo bitnu razliku za suočavanje s prošlošću, ali stvorila se makar teoretska mogućnost da se jave nove političke elite. Drugo, da nije bilo Tribunala i pritiska zapada, pitanje je da li bi za ratne zločine iko bio osuđen. Treće, utvrđeno je mnogo činjenica koje će se, nadam se, koristiti pri pisanju knjiga o istoriji i nekom budućem suočavanju s periodom 1990-ih. Šta su bili problemi? Tribunal je iznimno odugovlačio s procesima. Poređenja radi, sud u Nürnbergu posao je završio u godinu i pol dana, istina s drugačijim sudskim standardima i u kontekstu okupacije. Osim toga, Haški tribunal je bio gluv na situaciju u zemljama u kojima je trebao ostaviti učinak. Recimo, u Srbiji je Đinđićeva vlada Miloševićevo suđenje prenosila na televiziji, očekujući da će se prikazati istina o tome šta je sve Milošević radio i tako opravdati njegovo izručenje. Ali početak suđenja je bio slab i bavio se istorijskim pitanjima. Efekat je bio potpuno suprotan od priželjkivanog. Treće, građani u taj sud nisu imali poverenja. Smatran je nelegitimnim i nametnutim, de facto je viđen kao produžetak NATO-ova bombardovanja i sankcija. Ukratko, možda je bilo previše za očekivati da će taj sud moći mnogo da uradi oko suočavanja s prošlošću u srpskom, a i drugim društvima.

Kao arhetipski primjer uspješnog savladavanja prošlosti redovno se uzima Njemačka. Kako je ondje tekao taj proces?

Ni u Nemačkoj suočavanje s odgovornošću za rat i zločine nije bilo jednostavno. Celo pitanje nije bilo previše prisutno u javnosti pre kraja 1960-ih. Naravno, bilo je aktivnih pojedinaca, ali nacionalni narativ zasnivao se na 12 miliona Nemaca proteranih s istoka Evrope i na tezi da je Nemačka najveća žrtva Drugog svetskog rata. Taj je narativ prihvatio i Adenauer, iako je bio antinacist. Njegova politika bila je prvo demokratija, pa tek onda eventualno prošlost. Osim toga, Amerika i Evropa su Zapadnu Nemačku usled hladnog rata rehabilitirale i bez suočavanja s prošlošću. Neki pomaci su postojali i nezavisno od neaktivnosti političkog vrha, primerice od 1963. do 1965. traju suđenja za Auschwitz u Frankfurtu. Krajem 1960-ih kancelar postaje Brandt, čija Ostpolitik znači otvaranje prema istoku, a suočavanje je bilo dio toga. Njegovo klečanje ispred spomenika žrtvama Varšavskog geta otvorilo je proces suočavanja koji se narednih decenija razvijao, ali ponekad i nazadovao. Prisetimo se da su Brandta zbog geste u Varšavi jako kritizirali, potom Historikerstreita odnosno rasprave između Ernsta Noltea i Jürgena Habermasa, nekih Kohlovih izjava sredinom 1980-ih ili reakcija koje je još 1995. izazvala izložba "Zločini Wehrmachta". Bio je to dugotrajan proces bez determiniranog ishoda, koji se odvio usled niza specifičnih okolnosti.

Nemačka je posle rata dobila Marshallov plan, suočavanje je počelo u situaciji nemačkog gospodarskog čuda. Drugo, došla je nova generacija koja je od roditelja tražila odgovore, i onda se još desila '68.

Na tribini u Novinarskom domu ustvrdili ste da se pitanje suočavanja ne može promatrati odvojeno ne samo od političkog nego i od ekonomskog i demografskog konteksta?

Nikako se ne može posmatrati odvojeno. Nemačka je posle rata dobila Marshallov plan za rekonstrukciju, suočavanje je počelo u situaciji Wirtschaftswundera, nemačkog gospodarskog čuda. Drugo, ključno je bilo to da je došla nova generacija koja je od roditelja tražila odgovore, i onda se još desila '68. To će kod nas vrlo teško ići, jer mladi i sposobni ljudi masovno odlaze, dakle upravo oni na kojima biste gradili budućnost. Da biste se suočili s prošlošću i od nje razgraničili, morate imati ljude koji će to tražiti i podupreti.

Odljev mozgova s Balkana zapravo ojačava poziciju vladajućih elita, a teška ekonomska situacija stanovništvo čini podložnijim nacionalističkim narativima – i tako smo u začaranom krugu?

Kad se ljudi bore za preživljavanje, teško da će kritički razmišljati o prošlosti. Tu je i problem politike zapada. Na svakom skupu ljudima iz regiona drže se lekcije o nemačkom uspehu, ali izostavlja se strukturalna podloga nemačkog suočavanja. Politika Evropske unije koja zapadni Balkan stalno drži u predsoblju EU-a ima vrlo loš ekonomski i svaki drugi uticaj na region, a to ne doprinosi ni suočavanju.

Kao primjere zemalja kojima je nakon tranzicije vlasti uspjelo promijeniti narative spomenuli ste Južnu Afriku nakon aparthejda i Čile nakon Pinochetovog režima. Te su zemlje ustanovile komisije za istinu i pomirenje?

Komisije su bile upravo način da se promena sprovede bez krvoprolića u situacijama u kojima se desila smena vlasti, ali je stari režim još uvek bio vrlo jak. U Čileu je mogla opet vojska da preuzme vlast, a u Južnoj Africi je realan bio građanski rat. Putem komisija to je izbegnuto. One jesu predstavljale određeni kontinuitet, ali pokušano je i postizanje pomirenja oko novog konsenzualnog nacionalnog narativa, koji uključuje i viziju negativne prošlosti i masovnog kršenja ljudskih prava. Nije se išlo onoliko daleko koliko su aktivisti za ljudska prava želeli, ali to jeste bio neki pomak i početak suočavanja s problemima iz prošlosti. U Čileu se to nastavilo posle hapšenja Pinocheta u Britaniji i dolaska levice na vlast, dok je u Južnoj Africi proces stao posle završetka rada komisije.

 

Polemika u Vremenu

Kod nas je propao pokušaj REKOM-a, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima. Za razliku od spomenutih nacionalnih komisija, REKOM je trebao obuhvatiti više zemalja, što je možda jedan od razloga neuspjeha?

Sigurno da je lakše stvarati narativ pomirenja u jednoj državi, ali pošto je rat bio međudržavni i međunacionalni, ideja REKOM-a je bila da se utvrde činjenice koje bi bile podloga za suočavanje u regionu i to je bio ispravan pristup. Osim REKOM-a, imali smo i nekoliko neuspelih pokušaja stvaranja komisija za BiH, dok je Vojislav Koštunica 2001. u Srbiji osnovao Komisiju za istinu i pomirenje. Međutim, on je važio za političara koji ne želi iskreno da preuzme zadatak suočavanja sa srpskim ratnim zločinima. Vrlo brzo je dvoje predstavnika liberalne druge Srbije dalo ostavke. Radilo se o Vojinu Dimitrijeviću i Latinki Perović. Takođe, ta komisija nikad nije dobila sredstva kojima bi nešto mogla uraditi. Započeo je rad na nekim predmetima, ali ništa bitno nije se uradilo i komisija je otišla u zaborav. U svakom slučaju, komisije ove vrste moraju imati potporu političkih elita da bi uspele na državnom nivou, što je u ovom regionu nedostajalo.

Demokratiju i ekonomiju do neke mere možete graditi i bez suočavanja s prošlošću. Španija je tako nakon Francove smrti donela Pakt o zaboravu. Međutim, javiće se nove generacije koje će tražiti suočavanje s izvesnim periodima iz istorije

Za mnoge pripadnike ovdašnjih elita suočavanje s prošlošću u direktnoj je suprotnosti s njihovim političkim i privatnim interesima, s obzirom na to da legitimaciju, moć, pa i materijalni položaj temelje direktno na ratnim politikama?

Otpor elita svakako je glavni razlog propasti tih pokušaja. Kad su, kao danas, na vlasti ljudi koji su imali uloge 1990-ih, teško je očekivati neko ozbiljnije razmatranje tog perioda na način koji bi im ugrozio političku moć. S druge strane, liberalne elite su previše skoncentrisane na to da ne otuđe nacionalno biračko telo. Politike u regionu vode se kratkoročnim ciljevima – kako dobiti sledeće izbore. Pitanje pomirenja ipak traži neku veličinu i viziju budućnosti koja bi uključivala život s drugima i međudržavne odnose. Ako političari ne vide neki interes u suočavanju s prošlošću, onda tu nema mogućnosti pomaka.

Uspostava objektivnijih narativa koji bi u obzir uzimali i odgovornost vlastite nacije za zločine ne može, znači, uspjeti samo naporima nevladinih organizacija ili novinara. Da bi se izvršila transmisija do šireg stanovništva nužni su politički igrači koji svoj legitimitet ne grade na ratu?

Ako želite da tema prošlosti ostane prisutna u javnosti, apsolutno je potrebna politička snaga koja bi to zastupala, van uskih intelektualnih krugova istomišljenika. Nevladine organizacije mogu postići samo ograničene ciljeve, dok se do šireg društva može dopreti politički, putem obrazovanja i kulture, i kroz medije. Naravno, sve zavisi od toga šta je cilj. Demokratiju i ekonomiju do neke mere možete graditi i bez suočavanja s prošlošću. Imamo primer Španije, koja je rešila da se neće baviti prošlošću i ideološkim podelama, pa je nakon Francove smrti donela Pacto del Olvido, Pakt o zaboravu. Međutim, to u demokratiji ne može trajati večno, jer će se javiti nove generacije koje će se pobuniti protiv dominantnih starih interpretacija i tražiti suočavanje s izvesnim periodima iz istorije. Recimo, sad vidimo da se u Britaniji i Americi ponovo otvara istorijsko pitanje ropstva i rasne diskriminacije.

U tekstu "Tačka razlaza: Javno razmatranje nedavne prošlosti u postmiloševićevskoj Srbiji" bavite se žestokom polemikom koja se 2002. vodila u listu Vreme. Vodeći intelektualci druge Srbije poput Nataše Kandić, Sonje Biserko i Srđe Popovića tvrdili su da je zločine počinjene u ime srpstva nemoguće deetnificirati. S druge strane, uredništvo Vremena na čelu s Dragoljubom Žarkovićem zastupalo je tezu da su zločine počinili i organizirali pojedinci, da su sve strane činile zločine i da se Srbe ne može kolektivno kriviti. Po vama, iz današnje je perspektive očito da su oba pristupa promašila?

Tom se debatom razbio krug ljudi koji su se zajedno odupirali Miloševiću i koji su se zalagali za demokratizaciju i konfrontaciju s prošlošću, što je u tom momentu bilo kontraproduktivno. Raskol je počeo još za vreme NATO-ova bombardovanja, koje su neki podržavali, štoviše tražili su denacifikaciju Srbije, dok je druga strana krivila i Miloševića i NATO. Činjenica jeste da je bombardovanje bilo u neku ruku poraz liberalne inteligencije, koja je u zapadu videla partnera i oličenje težnje za demokratijom. Postalo je veoma teško zalagati se za to da zemlja treba da bude zapadno orijentisana i da uspostavlja demokratske vrednosti kad vas te iste zemlje bombarduju. Istovremeno je bilo mnogo lakše desnici da gradi narativ o Srbiji kao žrtvi.

Rasprava intelektualne opozicije u Vremenu karakteristična je za period u kojem se vodila, ali nije bila konstruktivna. Strana koja je insistirala na kolektivnoj odgovornosti Srba zapravo je išla na ruku nacionalistima i ojačavala njihov narativ po kojem se u Hagu sudi svim Srbima. Samim tim se samomarginalizirala i otežavala suočavanje. A argumenti druge strane kasnije su iskorišćeni za relativizaciju zločina. Primerice, Deklaracija o Srebrenici Skupštine Srbije iz 2010. ide upravo tim smerom – otprilike "u redu, to jeste bio veliki zločin, ali i vi morate da priznate zločine nad Srbima". To nije moralni čin priznavanja krivice. Ukratko, obe su strane bile isuviše na nekim ideološkim pozicijama.

Foto: Sanjin Strukić/PIXSELL

Teško je biti optimista

Što bi onda, po vama, bio ispravan pristup?

Ne treba nametati ideološke pozicije, jer to stvara odbijanje i raskole po pitanjima oko kojih će teško biti slaganja, kao što je ono kolektivne odgovornosti. Slično tome, ni pitanje tumačenja i uzroka ratova nije najbolji početak. Zašto bismo se oko toga i morali slagati? Uzroci brojnih ratovi iz prošlosti predmet su različitih interpretacija. Mnogo konstruktivnije je ono što je REKOM pokušao: faktografski prikazati šta se desilo, koliko je ljudi ubijeno i ko je od koga stradao. Te činjenice imaju snagu same po sebi. To ne bi bio kraj procesa, ali bi bila dobra početna tačka za veću diskusiju. Mislim da je sada glavni zadatak da se dopre do šire javnosti i "običnih ljudi", što može da se radi na različite načine. Recimo, u Južnoj Africi je bilo bitno to što su u radu komisije javno govorile i žrtve i počinioci, jer je bilo mnogo teže negirati zločine, a i uticalo je na stvaranje empatije prema žrtvama. Tu su mediji odigrali vrlo važnu ulogu, kao i crkve. U Srbiji je do slične reakcije došlo kad je na televiziji prikazan film o "Škorpionima" koji je emitovan za vreme Miloševićevog suđenja u Hagu. I u Nemačkoj se najveća društvena katarza desila nakon što je na televiziji prikazan američki serijal "Holokaust". U svim tim primerima mediji su bili vrlo bitni.

U Jugoslaviji su 1980-ih u javnost provalile neprerađene teme kao što su Jasenovac i Bleiburg. Koliko je za kasnije manipulacije odgovoran fakt da u tadašnjem sistemu nije vođena demokratska rasprava o prošlosti, nego je partija "odozgo" nametnula narativ koji je, primjerice, tabuizirao iskustvo onog dijela stanovništva koji je podupirao ustaše ili četnike?

Mislim da je ta činjenica jako odgovorna za manipulacije koje su usledile. Dok razvijate demokratiju, može biti korisno da nešto ne dirate, ali kad se društvo liberalizuje, dobit ćete samo po sebi razne narative. Narativi koji su isplivali 1980-ih donekle su bili realnost. Službeno javno sećanje i privatno sećanje, koje se održavalo u selima i porodicama, nije uvek bilo u skladu. Problem je u tome da su ti privatni narativi parcijalna istina i nisu stavljeni u nekakav širi istorijski kontekst. Oni su predstavljali samo negaciju oficijelnog narativa. I kad su u Jugoslaviji isplivali na površinu, bili su lako iskorišćeni kao deo nacionalističkih narativa o tome kako je "naš" narod bio žrtva i drugih naroda, a i Jugoslavije uopšte. Zbog toga je bitno u demokratskom društvu dozvoliti javnu debatu o prošlosti i činjeničnim, naučnim radom kontekstualizovati ta – uvek parcijalna – iskustva ljudi. U takvom okviru će uvek postojati i nacionalističke interpretacije, ali će one ipak biti suočene sa drugačijim viđenjima i činjenicama.

Ovdašnje zemlje ogromnu energiju troše u nacionalističkim sukobima i uz aktualne narative teško da će ikad izgraditi dobrosusjedske odnose. Odnos Zagreba i Beograda prema BiH, kao i rješavanje sukoba Srbije i Kosova direktno utječu na položaj tih država u Evropi. Pomirenje i suočavanje nisu dakle samo moralna priča, nego praktičan interes čijom bi realizacijom većina stanovništva u državama regije imala koristi. Vidite li na regionalnoj političkoj, intelektualnoj i javnoj sceni aktere koji bi ipak mogli izgurati te procese ili je ta bitka definitivno izgubljena – i što to znači za ovdašnja društva?

Teško je danas biti optimista. Nažalost, momentalno ne vidim neki bitan pomak dok se ne promene strukturalne, naročito ekonomske okolnosti, kao i sadašnje političke elite, koje s jedne strane doprinose tom stanju, a s druge na tim okolnostima baziraju svoju vlast. Period tranzicione pravde je ovde završen. Ostaje nam da se nadamo da se kroz nastavak delovanja na planu medija, kulture i obrazovanja stvara podloga za konstrukcije nekih novih vizija u budućnosti. Kad bi bilo pomaka u izvesnim institucijama u koje ljudi imaju najviše poverenja, recimo u crkvama, to bi isto moglo da doprinese takvim procesima. Takođe, istorija nas uči da nepredviđene situacije mogu dovesti do promena, na primer neočekivano hapšenje Pinocheta u Londonu 1998. koje je dalo nov podsticaj suočavanju s prošlošću u Čileu. Kad su u pitanju procesi javnog sećanja, nijedna bitka nije zauvek izgubljena.