Renomirani pisac, antropolog i etnolog, Ivan Čolović, osnivač znamenite Biblioteke XX vek, ovih je dana proslavio pola vijeka ove edicije. S njime razgovaramo o naporima i iskušenjima izdavaštva, o kritičkim piscima i teoretičarima čije knjige su obilježile Biblioteku, o suradnicima i o protivnicima, kao i o uvijek turbulentnim intelektualno-političkim prilikama na Balkanu.
Kakvo je osećanje kada se, obilježavajući 50 godina Biblioteke XX vek, dugim pogledom osvrnete unazad?
Od mojih sećanja snažnija osećanja pobudila su u meni sećanja autora i prijatelja Biblioteke objavljena u knjizi "Pola veka XX veka", koju je uredila Dubravka Stojanović. Ima tu stvari koje nisam znao ili koje sam zaboravio. Za mene su posebno uzbudljiva sećanja danas zrelih ljudi, poznatih pisaca i naučnika, na odrastanje uz Biblioteku XX vek, na knjige koje su uticale na njihovo intelektualno formiranje. Drago mi je bilo da vidim da su to bile različite knjige, da je većina od 250 dosada objavljenih naslova našla zahvalnog čitaoca. Tako se, na primer, Damir Agičić u tekstu "Moj XX vek" seća da mu je prva važna knjiga iz ove edicije bila "Semiologija" Pierrea Guirauda, a Ildiko Erdei u tekstu "Moj život sa XX vekom" kaže da je za nju to bio Morinov "Duh vremena". Susret sa Bibliotekom XX vek za Svetlanu Slapšak počeo je sa "Lingvistikom i kolonijalizmom" Louis-Jeana Calveta, za Aleksandra Pavlovića sa "Slobodmom decom Samerhila", a za Mitju Velikonju sa "Sociologijom i antropologijom" Marcela Maussa. Razume se, uzbudljiva su za mene bila sećanja ovih ljudi i na naše lične susrete pa se tu, u tekstu Nenada Stefanova našlo mesta i na sećanje na moj stari beli Yugo, s knjigama u gepeku.
Neke knjige i u najgorim vremenima čuvaju humanističke vrednosti, humanistički etos. Ali ima i drugih knjiga, onih u službi nasilja i zločina, koje u mračnim vremenima isplivaju na površinu, iz kojih bije mrak
Na nedavnom obilježavanju 50 godina Biblioteke XX vek u Beogradu rečeno je da je bilo više razloga da ona u svim ovim godinama nestane nego da postoji, ali je ipak opstala. Kako vam je to uspjelo?
To me danas i drugi pitaju. A ja odgovaram da je ova edicija opstala zato što se za njen opstanak nisam naročito brinuo, nije mi do nje toliko stalo da bih je održavao po svaku cenu. Posledica takve politike je bila da je Biblioteka XX vek po broju naslova ostala mala, a po mestu u kulturnom životu marginalna. Oni kojima se nismo dopadali nisu razumeli da naš neambiciozan program u pogledu broja naslova i mesta u javnom prostoru u stvari održava u životu, očekujući da ćemo pre ili kasnije nestati. A eto, mnogih velikana nema, a mi mali još smo tu.
Nismo stalno predmet napada
Uz vas, tko su bili glavni pomagači edicije, a tko "anđeli čuvari"?
Ništa od nje ne bi bilo da nisam imao sreću da sarađujem sa našim najboljim književnim prevodiocima. Jer u Biblioteci XX vek važno mesto imaju prevodi. Od samog početka se trudim da se tu nađu značajna i ranije neobjavljena dela koja nude odgovore na aktuelna naučna i društvena pitanja. A to traži prevodioce visoke pismenosti i velike erudicije koji prevod shvataju kao izazov, kao stvaralački doprinos književnom jeziku i jeziku društvenih nauka. Prve knjige sa engleskog preveli su moji bliski prijatelji Slobodan Đorđević i Aleksandar I. Spasić, koji su bili i prevodioci Frommovog "Bekstva od slobode", knjige kojom je započela čuvena Nolitova serija "Sazvežđa". Pomenuću ovde još samo nekoliko poznatih imena čiji su prevodi doprineli dobroj reputaciji Biblioteke XX vek, isto koliko i originalna dela: Branko Jelić, Nikola Bertolino, Branko Vučićević, Jelena Stakić, Aljoša Mimica, Slavica Miletić, Slobodanka Glišić, Ljubiša Rajić, Drinka Gojkovović, Aleksandra Bajazetov.
Koja intelektualna misao i uređivačka namjera objedinjuje dosadašnjih 250 knjiga studija i kritičkih eseja o društvu, kulturi, religiji, jeziku i historiji?
Trudim se da u obilju tema kojima se bave društvene i humanističke nauke, o kojima pišu i drugi, filozofi, književnici, novinari, izdvojim one koje se tiču odnosa između kulture, društva i politike. Jer to je tematski okvir Biblioteke XX vek. Zatim pokušavam da u tom tematskom okviru pratim šta ima novo, šta je aktuelno. Kad je Biblioteka startovala, dakle početkom 1970-ih, aktuelna naučno-teorijska paradigma bio je strukturalizam, a nauka pilot bila je opšta lingvistika. Zatim se to promenilo, došlo je vreme poststrukturalizma, konstrukcionizma; termin "struktura" nestao je kao da ga u nikad nije bilo, a na njegovo mesto došao je "diskurs". Te promene paradigme vidljive su i u izdavačkom programu Biblioteke XX vek.
Pored toga, političke promene u svetu i u našem regionu, ratovi u Jugoslaviji i raspad naše zemlje tražili su knjige koje će pomoći da se te promene, da se ti događaji objasne i razumeju, pa su tako u programu Biblioteke XX vek od početka devedesetih učestale knjige o etnicitetu, nacionalizmu i identitetu.
Kriza EU-a, kriza vrednosti na kojima počiva, pokazuje koliko je jak nacionalizam u istočnoj Evropi. Kad je reč o političkoj sceni u Srbiji, upadljivo je da se tu bitka vodi oko toga ko je veći nacionalista, ko s većom strašću viče "Ne dam Kosovo"
Svi vaši naslovi su bez sumnje važni ali koje od tih knjiga biste možda izdvojili, koje su ljudima nešto iznimno značile ili su doživjele više izdanja?
Najprodavanije su do sada bile dve knjige: "Slobodna deca Samerhila" Alexandera S. Neilla i "Psihoanaliza i kultura" Vladete Jerotića. Obe su objavljene 1970-ih godina kad je izdavač Biblioteke XX vek bio BIGZ i doživele su po pet izdanja, što znači da je prodato oko 25.000 primeraka svake od njih. To su brojke danas nezamislive, bar kad je reč o literaturi iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. Od novijih knjiga, najveće interesovanje čitaoci pokazuju za "Imaginarni Balkan" Marije Todorove. Međutim, moram da kažem, da ne volim kad je pažnja publike usmerena samo na jednu ili samo na nekoliko knjiga i radujem se kad u objavama knjižara vidim veći broj naslova, među njima i neke stare po deset i više godina. Radujem se jer to znači da najveći broj od stotinak knjiga koje danas imamo u prodaji nalazi svoje čitaoce, da nisu bile pogrešan izbor, da nisu ostale mrtvo slovo na papiru.
Što znači biti izdavač edicije koja je često išla protiv struje? Kako je onda kada je teško, kada nema novca i kada vas napadaju?
Nije to tako loša pozicija. To mogu da kažem danas kad su mnogi izdavači koji su izabrali mesto u mejnstrimu, nestali zajedno s mejnstrimom. Uostalom, ne mogu reći da je Biblioteka XX vek stalno bila predmet napada. Bilo je i toga, naročito prvih godina, a pojedine knjige napade doživljavaju i danas. Jedna od njih je "Vidovdan i časni krst" Miodraga Popovića, knjiga koja je bila i ostala do danas trn u oku srpskih nacionalista. Ne opraštaju njenom autoru što u kosovskom mitu nalazi paganske motive i što opisuje njegovu transformaciju kao simbol bespoštedne osvete nad Turcima i muslimanima, odnosno kao njegovu humanističku degradaciju.
Da kažem i to da oni kojima smetamo, koji nas ne vole, to pokazuju ne toliko napadima na nas koliko ignorancijom. Prave se da nas ne vide, da za njih ne postojimo. Režimski mediji nas ne konstatuju. Ali mene to ne zabrinjava. Konstatuju nas naši čitaoci, oni znaju da postojimo. Oni se javljaju sa svih strana postjugoslovenskog prostora. I oni mi ne daju da se zapitam nije li vreme da stanem, da radnju zatvorim.
U vašoj "neposlušnoj biblioteci", kako je rekla Magdalena Boguslawska, nalaze se knjige autora iz čitave nekadašnje Jugoslavije. Kako gledate "na malu kućnu šizofreniju jednog prostora u kojem često zatičemo ljude koji navečer nabreklih žila viču kako mrze one druge, a ujutro tvrde kako smo svi mi braća"?
Mrska mi je politička mržnja, a takva je mržnja koju generiše nacionalizam, pa je generišu i ovi naši današnji nacionalizmi. Ona je apstraktna, neljudska, i ja zato toj mržnji suprotstavljam pravu, ljudsku mržnju za koju imam razumevanja. Ali, takođe, nije mi ništa simpatičnija ni politička ljubav, jer i nju "raspiruju" interesi vladajućih elita. Videli smo da devedesetih godina u Jugoslaviji "bratstvo i jedinstvo" nije ustalo da brani ljude od zločina. A kad je reč o knjigama, mrzim i volim neke pisce i neke knjige, a u Biblioteci XX vek objavljujem autore koje volim i cenim, a u tome nikakvu ulogu nema njihova nacionalna pripadnost. Uglavnom su to ljudi koji ni sami toj pripadnosti ne pridaju veći značaj.
Jednom je Slobodan Šnajder rekao da će vrijeme pokazati "kako su najveće izdajice bili najveći patrioti". Koliko knjige mogu utjecati na proces poboljšanja prilika u jednom društvu?
Neke knjige mogu. To su one koje i u najgorim vremenima čuvaju humanističke vrednosti, humanistički etos. Zahvaljujući takvim knjigama, kad najgore prođe ne moramo iz početka učiti šta znače sloboda, odgovornost, solidarnost. Ali ima i drugih knjiga, onih u službi nasilja i zločina, koje u mračnim vremenima isplivaju na površinu, iz kojih bije mrak. Zato sam protiv kulta knjige, "svetkovine pisane reči" i tome slične bezuslovne bibliofilije.
U krizi isplivaju podele
U Srbiji kao i na svim ovim prostorima postoji, kako bi rekla Latinka Perović, poželjna i nepoželjna inteligencija. Neobjavljeni građanski rat u medijima i u javnom životu traje neprestano. Da li je to sudbina Balkana ili ima šanse da se nadamo nekim boljim vremenima, kada će dijalog zamijeniti napade većine na "nepoželjnu" manjinu?
To je velika tema. Knjiga Latinke Perović koju citirate pokazuje koliko je ova tema važna za nas ovde, na Balkanu i posebno u Srbiji. Takođe, ona pokazuje da sukob između poželjne i nepoželjne elite nije od juče, da je on obeležje našeg javnog života od samog početka, od vremena kad je počeo život nezavisne srpske države. Takođe, čitalac ove knjige videće da je elita koja je poželjna za vlast u Srbiji, u intelektualnom i etičkom pogledu, najčešće bila inferiorna u odnosu na onu nepoželjnu. Ali ni Latinka Perović ni drugi koji zapažaju kontinuitet ovog sukoba ne misle da je on nekakva balkanska sudbina. Uostalom, bilo je trenutaka kada su vlast i prosvećena elita bili na istoj strani, kada su, na primer, Vuk i Dositej pomogli Karađorđevoj i Miloševoj Srbiji da stane na noge, kada su u vladajućoj stranci bili ljudi poput Skerlića, Jaše Prodanovića, Ljube Davidovića i sam vrh Beogradskog univerziteta. Dakle, neće biti neka revolucionarna, nikad viđena promena ako opet dođe vreme kad vrhunske intelektualce neće biti sramota da rade za državu, jer će država prestati da bude isto što i vladajuća stranka.
S druge strane, i kod nas i u svijetu, jasne ideološke pozicije zamijenili su neuvjerljivi političari općih mjesta i brutalni tehnomenadžeri koji su postali dominantni u sferi javnog života. Kako se čovjek kritičkog mišljenja može probiti kroz tu gustu maglu koja štipa oči?
Nisam siguran da smo, kako neki kažu, stupili u postideološko vreme. Pre će biti da su ideološke pozicije postale manje upadljive, da ne kažem skrivene. Ali kad se pojavi neka ozbiljnija kriza, ideološke podele isplivaju na površinu. Na primer, aktuelna kriza Evropske unije, kriza vrednosti na kojima počiva, pokazuje koliko je jak nacionalizam u istočnoj Evropi. Kad je reč o političkoj sceni u Srbiji, upadljivo je da se tu bitka vodi oko toga ko je veći nacionalista, ko s većom strašću viče "Ne dam Kosovo". A ni tehnomenadžeri nisu izvan te podele, i oni su ili patriote ili izdajnici, kako danas vladajući nacionalisti nazivaju svoje prijatelje, odnosno protivnike.
Odlazite s vašom edicijom na Sa(n)jam knjige u Pulu. Što planirate reći publici?
Reći ću da se radujem što sam ponovo na ovom sajmu. Tema sajma je ljubav, pa ću i ja nešto o tome. Možda opet nešto o Pufki, ljupkoj ali snažnoj maskoti sajma, o kojoj sam još 2007. godine napisao jedan tekst za reviju sajma "Bookdreamer". Ali, za mene će biti najvažnije što će na sajmu biti predstavljene nove knjige Biblioteke XX vek, među njima i "Pola veka XX veka" zbornik tekstova autora i prijatelja Biblioteke, koji je uredila Dubravka Stojanović i koji smo objavili povodom navršenih 50 godina od prve knjige ove edicije – "Uvod u permanentno obrazovanje" Paula Lengranda. Naslov koji me je obavezao da Biblioteku XX vek sačuvam do danas, permanentno.
