Ivan Čolović ugledni je srpski etnolog i antropolog te urednik kultne "Biblioteke XX vek" koja je u više od pola stoljeća postojanja objavila oko 250 knjiga. Među njegovim brojnim knjigama posebno valja istaknuti "Divlju književnost: Etnolingvističko proučavanje paraliterature", "Bordel ratnika" i "Za njima smo išli pevajući: junaci devedesetih". S Čolovićem smo razgovarali o zbivanjima u Srbiji nakon višestrukog ubojstva koje je maloljetnik počinio u beogradskoj Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar.
Velike traume obično ujedinjuju zemlju. Dojam je da je velika trauma, posebno ubojstva u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, razjedinila Srbiju. Kako to tumačite?
Tačno je da su različite reakcije i različita tumačenja uzroka ovih tragičnih događaja jasno pokazale linije podela u srpskoj politici i u srpskom društvu. Tu i nije bilo nekih većih iznenađenja. Na jednoj strani su se našli Vučićev režim, Srpska pravoslavna crkva i nacionalističke stranke i nacionalistička kulturna elita. Oni su uzroke ove tragedije našli na Zapadu. Krive su, rekli su, zapadne vrednosti koje su navodno zatrovale mlade srpske duše. A za njih se zapadne vrednosti svode na drogu i pucačke video igre. Na drugoj strani, su se našle prozapadne političke stranke i nevladine organizacije koje uzroke ove eksplozije nasilja vide u Vučićevom režimu i njegovim saveznicima, jer je politika tog režima politika nasilja, jer je kultura tog režima kultura nasilja, jer je jezik tog režima jezik nasilja. Dakle, nasilje se, kaže proevropska opozicija, ovde godinama neguje i praktikuje, akumuliralo se toliko da je na kraju moralo da eksplodira. Čir je pukao.
Ne bih rekao da su ovi tragični događaji razjedinili Srbiju. Oni su izazvali proteste protiv nasilja u kojima učestvuje dosad neviđen broj ljudi. To nije slika u žalosti ujedinjene zemlje, ali je slika u žalosti i protestu protiv nasilja ujedinjenih ljudi, ujedinjenog naroda, ujedinjenih građana
Ipak, ne bih rekao da su ovi tragični događaji razjedinili Srbiju. Oni su izazvali proteste protiv nasilja u kojima učestvuje dosad neviđen broj ljudi. To nije slika u žalosti ujedinjene zemlje, ali je slika u žalosti i protestu protiv nasilja ujedinjenih ljudi, ujedinjenog naroda, ujedinjenih građana. Oni već godinama nisu pokazivali da ih nešto može pokrenuti i zbližiti, pa se stekao utisak da su se pomirili sa postojećim stanjem stvari, da za promene nisu spremni ni raspoloženi. Zato je nepregledna masa ljudi na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji i mene iznenadila i naterala me da sa manje pesimizma očekujem šta će dalje biti.
Ubojstvo u školi postaje prvorazredno političko pitanje, a metoda političke borbe su prosvjedi i skupovi. Koliko je ovim događajima uzdrman Vučić?
Nesumnjivo je uzdrman. A da li je ozbiljno uzdrman pokazaće događaji koji slede. Vučića su uzdrmala nečuvena ubistva dece u državi kojom on već godinama neprikosnoveno i u stvari lično vlada. Ali, još više od toga, Vučićevu vlast je uzdrmala, poljuljala njegova reakcija na vest o ovoj tragediji. I ljudi koji od njega ne očekuju ništa dobro, ipak su bili iznenađeni i skandalizovani. Umesto da uradi ono što rade valjda svi predsednici država kad se u njihovoj zemlji dogodi neka velika nesreća, da što pre ode na mesto nesreće, pokloni se žrtvama, izjavi saučešće ožalošćenima i da traumatizovanoj javnosti uputi neku umirujuću reč, Vučić se pojavio na konferenciji za medije i u beskonačnom, nepovezanom, neumesnom monologu pokušao da objasni da je u stvari sve u redu, da, kako će kasnije reći premijerka Brnabić, "sistem nije zakazao". Tako smo, posle strašne vesti o ovoj nesreći, od našeg predsednika dobili ovaj nesrećni govor.
Miting srpskog sveta
Psiholozi i psihijatri reći će da li je za ovakvu Vučićevu reakciju odgovoran sklop njegove ličnosti. Ja razloge što je on ovako nesrećno, ovako skandalozno reagovao vidim u njegovom političkom iskustvu, u skučenom repertoaru njegove retorike. On je odavno usavršio govor o patnjama i stradanjima srpskog naroda čiji su vinovnici naši "vekovni neprijatelji" na Zapadu ili u susedstvu. I taj govor on uspešno primenjuje u raznim prilikama. Ma koji problem da se pojavi u Srbiji, on će njegov značaj umanjiti, relativizovati, podsećajući nas, opominjući nas, optužujući nas da smo zaboravili, da postoje mnogo važniji problemi, problemi odbrane od neprijatelja, a pre svega problem svih problema – Kosovo. Ovoga puta ta uvežbana i oprobana retorika nije se dala primeniti. Probao je Vučić i ponešto od toga, ali to nije bilo dovoljno. Videlo se da se ne snalazi, da su mu reči žalosti, saučešća i utehe strane, da nema šta da kaže ljudima koji su izgubili decu.
Je li Vučić u strahu od prosvjeda? Podsjećaju li ga oni na prosvjede 1996. i 1997., nastanak Otpora i drugog što je, uz ostale okolnosti, dovelo do pada Miloševića?
Vučić se i ovom prilikom setio Miloševića. Setio se velikih mitinga koje je Milošević organizovao krajem osamdesetih. Najavljujući "najveći skup u istoriji Srbije", koji njegova stranka organizuje 26. maja, i želeći njime pokazati da ima više pristalica od opozicije, Vučić je rekao da to možda neće biti tako veliki miting kao onaj koji je Milošević organizovao 28. juna 1989. na Gazimestanu, ali da će biti veći od mitinga u Beogradu 19. novembra 1988. godine, koji je ostao zabeležen kao "miting na Ušću". Kao što je primetio novinar Vremena Slobodan Georgijev, Vučić je ovim pokazao da je i dalje vezan za Miloševićev režim.
Kad je reč o reality showovima, oni su pre slika srpske politike, na primer slika zasedanja Narodne skupštine, nego što su sa Zapada uvezena slika vulgarnosti i nasilja na koju se srpska politika i srpski parlament ugledaju
Ali, on nije ništa rekao o protestima opozicije u zimu sa 1996. na 1997., koje vi pominjete, niti o Miloševićevom pokušaju da te proteste oslabi i eventualno razbije tako što je 24. decembra 1996. u Beogradu organizovao kontramiting, skup svojih pristalica, uglavnom onih iz unutrašnjosti, koje je njegova stranka autobusima dovela u Beograd. Razumljivo je što je Vučić izbegao da se pomene taj Miloševićev kontramiting, jer se on neslavno završio. Ali to ga, kao što vidimo, neće sprečiti da pokuša isto, uveren da može u Beograd dovesti ili, tačnije rečeno, u Beograd doterati daleko više ljudi nego što je to mogao Milošević. Stižu ovih dana vesti da Vučićevi aktivisti za svako mesto, za svaku firmu, za svaku ustanovu određuju broj ljudi kojima oni treba da popune autobuse za Beograd. Takođe, priprema se i dopremanje ljudi i iz susednih zemalja i u tu svrhu rentiraju se i autobusi iz inostranstva. Dakle, Vučić najavljuje nešto dosad neviđeno, svesrpski miting, miting takozvanog srpskog sveta.
Mediji oštro kritiziraju reality showove poput Zadruge i sličnih kao uzročnike događaja, isti mediji koji su takve emisije donedavno emitirali, poput Happy TV. Na udaru kritike je i internet, odnosno društvene mreže kao rasadnik nasilja. Koliko je to točno, koliko je dio medija sam doprinio društvenom stanju u Srbiji, a koliko je to, u ovom trenutku, manifestacija antizapadnog refleksa?
Mislim da tu treba razlikovati dve kritike medija. S jedne strane, imamo kritiku uperenu protiv elektronskih medija i društvenih mreža koja kaže da su oni po svojoj prirodi, po svom ustrojstvu, ili po svom zapadnom poreklu, štetni i opasni. S druge strane, imamo kritiku onoga što se tim medijima i tim mrežama prenosi. Neko će me podsetiti na Makluana i njegovo "medij je poruka", a ja ću na to odgovoriti da je Makluan u pravu, ali da je u pravu i onaj koji će dodati: i gazda medija je poruka. Nešto veći problem gazdama prave društvene mreže, ali i tu se oni sve bolje snalaze. Tako, da zaključim, između onoga što će neki političar poručiti u svom nalogu na fejsbuku ili nekoj dugoj meži i onoga što će napisati u članku u Politici nema suštinske razlike. Kad je reč o reality showovima oni su pre slika srpske politike, na primer, slika zasedanja Narodne skupštine, nego što su sa Zapada uvezena slika vulgarnosti i nasilja na koju se srpska politika i srpski parlament ugledaju.
Miloševićev šinjel
Rasprava o događajima zbiva se svugdje, ponajmanje u institucijama poput parlamenta. Zašto?
Zato što su najvažnije institucije u rukama režima, u rukama vladajuće stranke, njenih pristalica i korumpiranih poslušnika. Oni za pravu raspravu nisu zainteresovani. Kad je reč o parlamentu, gde ima i poslanika iz opozicije, strategija režima je u tome da se raspravu blokira, opstruira i pretvori u svađu. Oni koji prate prenos zasedana srpskog parlamenta na televiziji, treba da zaključe: šta će nam ovo, gde je naš predsednik da razjuri ovo društvo.
Takođe, režim se trudi da prave rasprave nema ni u medijima, ali to mu sve teže polazi za rukom. Kako svedoči novinarka Jelena Zorić, nekada su se ljudi plašili da joj bilo šta kažu, jer su videli da radi za neki od retkih nezavisnih medija, ali u poslednje vreme ima sve više onih koji se sami javljaju da joj pričaju o nevoljama koje imaju sa vlastima, o aferama čiji su svedoci ili žrtve. Najzad, Vučićeva propaganda ponavlja ono što je svojevremeno ponavljao Milošević, da, kako se on izrazio, "nije vreme za diskusiju, vreme je za istoriju", da je svaka rasprava rasipanje snage u vreme kad je Srbija ugrožena, kad je potrebno jedinstvo. A to vreme kad je Srbija navodno ugrožena i diskusija navodno nepotrebna i štetna nikako da prođe, u njemu smo već više od 30 godina.
Koliko je politička opozicija u Srbiji sposobna artikulirati suvisli program kojim bi parirala vlasti, a koliko je to prepušteno nevladinim organizacijama, inicijativama građana i prosvjedima koji ponešto, poput prosvjeda protiv eksploatacije litija, mogu promijeniti?
Zajedničkog programa opozicije u Srbiji nema i teško će ga uskoro biti. Kao što znate, mi u Srbiji imamo dve opozicije. One će pre sarađivati sa Vučićem nego što će sarađivati jedna s drugom. Jedna se nadmeće sa Vučićevim režimom u nacionalizmu, u tome ko je veći i autentičniji čuvar Kosova i kosovskog zaveta i ko je veći kritičar Zapada. Druga se s režimom nadmeće u proevropskoj politici, dovodeći u pitanje njegovu deklarativnu politiku približavanja Evropskoj Uniji.
Ali ni ova proevropska opozicija nije spremna da zbog Evrope zanemari Kosovo, a još manje da insistira na temi o ratovima devedesetih i odgovornosti Miloševića i tadašnjeg srpskog rukovodstva za zločine koje je srpska strana počinila u tim ratovima. Tema od izuzetne važnosti, već i zbog toga što su danas šefovi dve najveće stranke, Vučić i Dačić, zanat naučili služeći Miloševiću, izišli iz Miloševićevog "šinjela". A još više zbog toga što neraščišćen račun sa ratovima i zločinima iz devedesetih ostavlja Srbiju vezanu za te ratove i te zločine, pa smo mentalno i dalje u nezavršenom ratu i neokajanom zločinu, bez katarze.
U "Bordelu ratnika" ste prije više od 20 godina napisali da se ratovi devedesetih u Srbiji završavaju pobjedom huliganske revolucije, uspostavljanjem u javnosti kriminalaca kao ratnih heroja. Smatrate li da ta ocjena i danas stoji?
Da, ta ocena sigurno stoji za vreme kad sam je izneo, odmah posle rata u Hrvatskoj i BiH. Posle pada Miloševićevog režima, srpska politika krenula je putem distanciranja od kriminalaca koji su bili proglašeni ratnim junacima i drugih ratnih zločinaca, ali to nije dugo trajalo. Završilo se ubistvom Zorana Đinđića. To je, mogu danas i to reći, bila osveta huligana i njihova konačna pobeda. Plodovi te pobede vidljivi su danas u Srbiji na sve strane.
