U Beogradu je u srijedu u 99. godini umro legendarni režiser Mladomir Puriša Đorđević, rođen na Đurđevdan 1924. godine. Već na početku ustanka bio je zarobljen je i upućen u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci. Nakon rata počinje raditi kao novinar, a od 1947. je urednik na Filmskim novostima, da bi uskoro postao i režiser dokumentarnih filmova. Snimio je oko 70 filmova. Autor je deset romana, a posljednja knjiga "Uliks" izašla je zimus.
U 20 igranih ostvarenja, među kojima su remek-djela poput teatrologije "Devojka", "San", "Jutro" i "Podne", kojom je osvajao nagrade na najvećim svjetskim festivalima, u 20 biografskih, pet TV i preko 50 kratkih filmova, kao i u 12 knjiga, više od stotinu priča i u tri drame, njega je, zapravo, kako kaže, uvijek zanimala isključivo čovjekova sreća i ljubav.
Moje filmske priče i junaci mojih filmova prostiru se kroz nekoliko vremena i nekoliko života u sebi, i ja zaista mislim da je san na javi ili java u snu prava pozornica života i čitave ljudske istorije. Mislim i da se smrt ne može pobediti, ali se možda načas može zbuniti i izigrati nekom neponovljivom ludošću, kazao je Đorđević u intervjuu koji je dao beogradskom listu Danas prošle godine.
Svoju životnu filozofiju sažeo je u nekoliko rečenica: "Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio, blisko mi je ono što je govorio Niče – nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli. A mene je u 18. godini 'ćorkirao' Gestapo, iako sam se u prvom trenutku radovao kad su došli Nemci, jer nismo morali da idemo u školu, a imao sam keca iz latinskog. 'Preki sud' osudio me je na smrt, a te noći kada su krenula streljanja, ja sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, bio sam sam u ćeliji, ostali su bili pobijeni. Ćale je nekako uspeo da me izvuče odatle, ali su te zime nedićevci i ljotićevci koji su harali čačanskim krajem počeli da me proganjaju, jer sam mom psu Džekiju vezivao crveni šal oko vrata, pošto je bilo grozno hladno. Rekli su da sam komunista, i ja sam zbrisao u partizane. Drugi put sam bio 'ćorkiran' 1949. u Trstu, zajedno sa hrvatskim snimateljem Hrvojem Šarićem. Išli smo da snimamo proslavu Prvog maja, a završili smo u tvrđavi San Đusto, zahvaljujući američkim agentima. Posle trideset dva dana pritvora stigli smo u Beograd, gde su nas čekali 'udbaši', i Šarić je, za razliku od mene, bio mnogo uplašen. Ali, zanimljiv je ljudski strah. Sretao sam u životu srećne i nasmejane ljude, ponekad i one bogate, za koje niko ne bi pomislio da se ičega plaše. Ali, i jedni i drugi su imali strah – prvi su se plašili nesrećnih, jer misle da je nesreća 'zarazna', a bogati su se, po istom principu, plašili siromašnih."
Njegova karijera veže se najviše uz crni talas. "Ako bi se stvorilo nešto što se ne dopada vlasti, onda bi se, vrlo jednostavno, to delo nezvanično zabranilo, i u javnosti bi započela velika 'hajka'. Ali, to uglavnom nisu radili političari sa vrha, nego su podmetali one manje važne čuvare poretka. Oni su u svojim tekstovima u 'Politici', 'Borbi', na radiju i televiziji, optuživali umetnike za rušenje države, kontrarevoluciju, izdaju zemlje i neprijateljske delatnosti, a slično se, uostalom, i danas radi. Zato su autori kojima je zabranjivana neka knjiga ili film najčešće odustajali od pomisli da potraže od vlasti da se ta odluka promeni. Meni su se desile velike neprijatnosti sa filmom 'Jutro', koji je 1967. sa ogromnim uspehom prikazan u Veneciji u glavnom takmičarskom programu, Ljubiši Samardžiću doneo je 'Zlatnog lava' za najbolju mušku ulogu, i to me je spaslo da ne bude zabranjen. Tito nije želeo da se u inostranstvu o njemu stvori slika kao o diktatoru, zato su i filmovi koji su ovde bili zabranjivani mogli da idu na svetske festivale, da osvajaju nagrade, i da uopšte budu snimljeni. Njegova suština je bila da se druži sa Sofijom Loren i da zajedno spremaju kačamak."
U intervjuu Danasu govorio je i o Mileni Dravić: "Milena i ja venčali smo se 1960, u mojoj kući u Čačku, i to u kuhinji. Nismo imali ni fotografiju sa venčanja, bila je to sirotinja, beda. Kratko smo bili u braku, nismo imali stan u Beogradu, ali je Milena bila i ostala moja najveća ljubav. Ostavljale su me i druge žene koje sam voleo, smatrale su da sam isuviše zaljubljen u film da bih bio zaljubljen i u njih. I to je istina – film je bio i ostao moja najdublja strast. Između Milene i mene nije bila najsnažnija ljubav muškarca i žene, nego ljubav zajedničkih ideja, misli, osećanja. Zajedno smo snimili jedanaest filmova, i oni ostaju, najbolje rečeno, ostajemo Milena i ja za naredna pokoljenja, i koliko budu živeli naši filmovi, toliko će živeti i moj odnos sa njom."
