Dalibor Jevtić, potpredsjednik Vlade Kosova i ministar za zajednice i povratak u ostavci, nedavno je sa suradnicima boravio u Zagrebu, gdje se sastao s predstavnicima Srba u Hrvatskoj. Za Novosti razgovaramo o situaciji na Kosovu nastaloj nakon hapšenja šefa Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, koje je uzrokovalo izlazak predstavnika Srpske liste iz kosovske Vlade.

Predsednik Kosova je rekao da će probleme sa Srbijom rešavati puškama, kao i pre 19 godina. Takve poruke nisu dobre. One više služe za domaću upotrebu nego što se mogu razumeti kao ozbiljne poruke

Nakon brutalnog upada kosovskih specijalaca 26. marta u Mitrovicu i hapšenja Marka Đurića napustili ste, zajedno s ostalim Srbima, Vladu Kosova. Koji se uvjeti moraju ispuniti da biste se tamo vratili?

U toku je naš tehnički mandat. Ponudili smo premijeru naše ostavke, koje je on odbio. Rekao je da želi da se vratimo i da tu situaciju prevaziđemo. Nas zakon obavezuje da tehnički obavljamo funkcije, što i činimo. Ne prisustvujemo sednicama Vlade i na participiramo u političkom delu njenog rada. Videćemo kako će se sve završiti, ali je činjenica da nakon događaja u Mitrovici nismo imali previše izbora.

Zbog čega je vlast u Prištini onako brutalno tog dana krenula na ljude u Mitrovici prilikom hapšenja Đurića? Zbog čega udaranje ljudi koji samo sjede za stolom, zbog čeka predstava na ulicama Prištine za vrijeme Đurićevog privođenja? Čemu to pokazivanje mišića?

Kao što ste sami rekli, reč je o pokazivanju mišića. Oni su imali za cilj da pošalju poruku da su oni država, da mora da ih se poštuje kao državu i da će svako ko ih ne poštuje proći tako. Međutim, nisu očekivali reakciju posebno zapadnih diplomata i Zapada generalno, koji je video da je reč o varvarstvu i da je način na koji su gospodina Đurića vodili ulicama Prištine nešto što je opasnost ne samo za region nego i za Evropu. Ta slika je bila opomena upravo Evropi da to što se dogodilo ne pridonosi onom što se zovu evropske vrednosti. Druga poruka je bila da se ponizi Srbija, jer je Marko Đurić njen predstavnik. To je takođe suštinski otišlo u drugom pravcu i oni su sami sebe ponizili. Ja sam to rekao i na sednici Vlade, kada sam otišao da im kažem sve u lice i video na njihovim licima, kada su pognuli glave, da se stide toga; iako su previše ponosni da to javno priznaju, ipak su se postideli toga, kako sam im rekao, da ne bih poželeo da se nešto slično desi bilo kome od njih u Beogradu, ne kao Albancima nego kao ljudima, bez obzira na nacionalnost.

Stolica u UN-u za ZSO

U kojoj je fazi formiranje Zajednice srpskih općina?

Mi smo nakon zajedničke sednice deset predsednika opština i odbornika opština sa srpskom većinom 28. marta u Mitrovici dali određeni rok da Priština krene u sprovođenje sporazuma koji je potpisala, dakle Briselskog sporazuma i da se uspostavi Zajednica srpskih opština, što podrazumeva da se kao prvi korak donese odluka o uspostavljanju upravljačkog tima, koji će prema Briselskom sporazumu činiti četvero Srba, dvoje sa severa Kosova i dvoje koji žive južno od Ibra. Taj bi upravljački tim, nakon verifikacije, trebao krenuti u proces izrade nacrta Statuta ZSO-a, a on prema sporazumu ima rok od četiri meseca da završi taj nacrt. Briselski sporazum takođe predviđa da svakih mesec dana upravljački tim podnosi izveštaj pred implementacionim timovima Beograda i Prištine, na čijem čelu su glavni pregovarači Marko Đurić i Avni Arifi.

Srpska lista je protiv formiranja Vojske Kosova. Iako nam Ustav garantuje mogućnost da ne podržimo sve za što procenimo da nije u interesu našeg naroda, iskustvo nam govori da na kraju bude onako kako zapadni moćnici kažu

Tako to izgleda u tehničkom smislu. Kako će to u pravnom smislu biti posloženo?

Pravni okvir je u ćorsokaku zbog odluke bivše predsednice Kosova da pošalje na tumačenje Ustavnom sudu principe sporazuma o osnivanju ZSO-a. Naravno, Ustavni sud je doneo odluku da je to protuustavno, što se moglo i očekivati. Iz tog ćorsokaka postoje dva izlaza: prvi je da se napravi poseban zakon o ZSO-u i da se usvoji prostom većinom, a drugi da se izmeni Ustav Kosova, a za to je potrebna dvotrećinska većina. To su jedini izlazi iz ove situacije u pravnom smislu. Sve drugo se svodi na nešto što postoji i po kosovskom Ustavu –na asocijaciju opština sa srpskom većinom, a to nije nešto zbog čega je bilo ko išao u Brisel da pregovara.

Što je onda realno očekivati?

Ako gledamo unazad procese na Kosovu, jasno je da kada god je postojao ozbiljan međunarodni pritisak da se neke stvari izglasaju, te su se stvari i izglasale u Skupštini. Imali smo tako stranku premijera Haradinaja koji je bio izričito protiv demarkacije sa Crnom Gorom, pa je taj stav morao da promeni. Dakle, ovde je ključna uloga međunarodne zajednice. Mi znamo da Albanci ovo neće i da niti jedan ne bi glasao za Zajednicu srpskih opština. Ni dvotrećinski ni prostom većinom. Tako da samo uz vrlo jasne poruke, kakve smo dobili na primer nakon nemilih događaja u Kosovskoj Mitrovici, kada je rečeno nešto kao ‘morate da krenete i nema priče’, tako mora i s tom pričom da se ide do kraja. Albancima odgovara da se procesi uspore, da se gubi vreme. Mi ne smemo da gubimo vreme i zato smo im dali ovaj rok. Insistiraćemo na tome da se sve uradi onako kako je potpisanu u Briselu, kao i na tome da to u pravnom smislu postane deo zakonskih regulativa na Kosovu.

Albanski političari, ali i intelektualci poput Škeljzena Malićija, poručuju da bi ZSO bio država u državi. Kakve bi ovlasti ZSO trebao imati?

To su izgovori. To što se govori je izgovor da se ništa ne uradi, pa javnosti predstavljaju da je to upereno protiv njih. Kakva će ovlašćenja imati ZSO definisat će Statut. Na osnovu principa, ZSO će imati nadležnosti u oblastima obrazovanja, kulture, zdravstvene zaštite, urbanog i prostornog planiranja i ekonomskog razvoja, dakle onoga što je životno važno. Zato kažemo da formiranje ZSO-a nije političko nego životno važno pitanje. Treba regulisati i način finansiranja, kako će Beograd moći u budućnosti da finansira projekte u srpskim sredinama itd. Statut to treba odrediti do detalja. Neće to biti nikakav treći nivo vlasti, to je definitivno, ali će imati izvršna ovlašćenja u smislu nabrojanog. Kao što danas ne može da se neke stvari urede bez saglasnosti gradonačelnika, tako i u ZSO-u neke stvari neće moći da se urade bez saglasnosti Skupštine ZSO-a. Mislim da ne bi ni tadašnji premijer ni vođe albanske delegacije potpisali bilo šta za što bi mislili da će ugroziti albanski narod na Kosovu. Sada se samo traže načini da se ZSO ne uspostavi i radi se pritisak prema međunarodnoj zajednici u smislu ako se ovo desi, imaćemo Bosnu broj dva i slično.

Ako podijelimo Srbe na one koji žive južno od Ibra i one koji žive na sjeveru, što je stvarni cilj vlasti u Prištini?

Definitivno je ovaj događaj u Mitrovici i hapšenje Đurića poruka i jasan pokazatelj da oni žele da na sever u potpunosti upadnu, ono što se kaže silom, jer su negde izgubili strpljenje i valjda su mislili da će se neke stvari preko noći promeniti, a to se nije dogodilo. Kada govorimo o Srbima južno od Ibra, vrlo je jasan njihov plan da kupovinom imovine i pritiscima koji će biti tihi i neprimetni opštine koje su danas srpske, osim opštine Štrpci, do 2030. ne budu više većinski srpske, već većinski albanske.

Je li pretjerano reći da se tu radi o institucionaliziranom etničkom čišćenju?

Baš tako, oni žele da zaokruže proces koji su započeli 1999. i nastavili pogromom 2004., to im je cilj. Dakle, na severu nasilno sprovođenje svojih interesa, a južno od Ibra tiho, institucionalno etničko čišćenje.

Stavlja li Evropska unija Srbiju pred zid, barem u smislu da se Kosovo primi u UN ukoliko Srbija želi u EU?

Poglavlje 35 u procesu pridruživanja Srbije EU-u vrlo je jasan pravno obavezujući sporazum. Šta će on nositi, u ovom trenutku je možda nezahvalno da se o tome govori. Definitivno je da će zahtev Albanaca biti stolica u Ujedinjenim nacijama. Ne verujem da će doći do obostranog formalnog priznavanja ili priznavanja bilo koje vrste državnosti Kosova, ali očekujem da minimum zahteva bude ta stolica, što se bez saglasnosti Srbije neće moći provesti. U jednom trenutku je ideja nekih albanskih lidera bila da tu stolicu daju za ZSO, oni su o tome otvoreno govorili, ali nakon ovih poslednjih dešavanja mislim da su tu kartu izgubili. Malo su nervozni po tom pitanju, jer po njima jedini način da se odnosi Srba i Albanaca i generalno Srbije prema pitanju Kosova reši jeste da, kako oni to kažu, dođe ne do međusobnog priznavanja nego da jedni drugima oprostimo sve i da kažemo da je Kosovo nezavisna država, pa da to bude početak nekih novih odnosa.

Selektivno pozivanje na Ustav

Kako gledate na poruke iz Tirane, odakle predsjednik Edi Rama poručuje da želi biti predsjednik svih Albanaca?

Nikakva tajna nije da preko 90 odsto Albanaca želi da se desi ujedinjenje ili, kako kažu, da se uspostave prirodne granice Albanije u smislu ujedinjavanja svih teritorija na kojima danas Albanci na Balkanu žive, dakle ne samo na Kosovu već i u delovima Grčke, Makedonije i Srbije. Interesantno mi je da se tome deklarativno protive lideri kosovskih Albanaca, koji su poručili da ne žele da do toga dođe. Čak je i pre zajedničke sednice Vlada Kosova i Albanije u Albaniji Edi Rama tražio da se osnuje carinska unija, pa mu je premijer Kosova rekao da nema šanse, čak je zapretio da neće doći na tu sednicu. To ne čudi, jer je najveći izvor budžeta Kosova iz carine. Dakle, među njima nema saglasnosti o tome, ali možda je to samo privid.

Predsjednik Kosova Hašim Tači 9. aprila s karaule Košare šalje oštre poruke Srbiji. Je li to nastavak pritisaka nakon incidenta u Mitrovici?

On je rekao da će probleme sa Srbijom rešavati puškama, kao i pre 19 godina. Takve poruke nisu dobre. One više služe za domaću upotrebu nego što se mogu razumeti kao ozbiljne poruke. Mislim da je to retorika koja se u poslednje vreme primenjuje da bi se podigao rejting neke političke partije, posebno ako se desi da dođe do vanrednih izbora. Postoji i problem odnosa predsednika i premijera. Predsednik nema široke nadležnosti kao premijer, ali je očigledno da se nakon hapšenja gulenista i načina na koji je uhapšen Đurić predsednik i premijer natječu tko će biti jači u takvim izjavama.

Koliko Srba trenutno živi na Kosovu i kakve probleme imaju?

Oko 80.000 Srba živi južno od Ibra, a oko 50.000 na severu. To su nezvanični podaci. Uzurpirana imovina je jedan od većih problema, jer nema ozbiljnog pristupa rešavanju tog problema. Oni koji bi želeli da se vrate bili su optuživani za ratne zločina od strane istih onih koji su uzurpirali imanja. Takve stvari dodatno održavaju povratak i opstanak Srba na Kosovu, a posebno Metohiji. Tu je i pitanje ekonomije, bezbednosti. U Đakovici i Suvoj Reci čak je rizično govoriti srpski. Prizren je jedan od pozitivnih primera, ali tamo se značajan povratak nije dogodio, a 90 odsto Srba je prodalo svoju imovinu.

Što je s formiranjem Vojske Kosova?

Srpska lista je protiv formiranja Vojske Kosova. S druge strane, imamo poruke međunarodne zajednice da se neće dozvoliti Srbima pravo veta na formiranje vojske, iako nama Ustav garantuje mogućnost da ne podržimo sve za što procenimo da nije u interesu našeg naroda. Međutim, iskustvo nam govori da na kraju bude onako kako zapadni moćnici kažu.

Koliko smo shvatili, vlasti na Kosovu inzistiraju na primjeni Ustava kada je u pitanju formiranje ZSO-a, a u ovom slučaju baš i ne?

Ne samo kada je to u pitanju nego kada je bilo koje pravo Srba u pitanju, oni se ne bi pozivali na Ustav. Ustavom i zakonima se koriste selektivno i onako kako njima odgovara.

Kako onda Srbi na Kosovu mogu izaći iz ove situacije i osigurati normalan život sa svojim albanskim susjedima?

Moramo da budemo mudriji nego što smo bili u prošlosti i da znamo šta hoćemo, a šta nećemo. Jedino tako će naša budućnost biti izvesnija. Naravno, uvek se pokazalo da kada smo jedinstveniji, tada smo snažniji. Kada postoji jedinstvo, onda nas je teže slomiti, a da hoće da nas slome – hoće. Mislim da je ovo u Mitrovici bio samo probni balon.