Irska, u koju su ljudi sa Balkana do pre koju godinu masovno odlazili, danas više nije obećana zemlja. Dablin je jedan od deset najskupljih gradova u Evropi, a iako u njemu još uvek može dobro da se zaradi, najveći problem su visoke cene najma i kupovine stanova.

- Stambenog prostora je premalo, a ljudi najčešće iznajmljuju sobe. Cene najma jednosobnih stanova u Dablinu su od 1500 evra naviše - kaže Zrinka Maria Radilj, koja se iz Slavonije preselila u Dablin.

Njeno putovanje na Zeleno ostrvo, naziv koji se često koristi za zemlju čije su livade tokom cele godine zelene, počelo je, kaže, kao u pesmi "Dirty Old Town" irskog rok benda The Pogues. Oduvek je bila fascinirana tom zemljom i njenim glavnim gradom, a 2017. godine se konačno preselila.

- Trebalo mi je četiri nedelje da pronađem posao, jer u to vreme dosta firmi nije primalo radnike bez radnog iskustva u toj zemlji - govori Radilj.

Ona danas radi u ugostiteljstvu. U pitanju je lanac kafeterija, a novac koji nedeljno zaradi ekvivalentan je skoro jednoj mesečnoj plati u Slavoniji. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku Republike Hrvatske, prosečna neto plata u Virovitičko-podravskoj županiji iznosi nešto više od 1160 evra. Prema podacima irske Centralne kancelarije za statistiku, prosečna nedeljna plata u Irskoj u prvom kvartalu ove godine iznosila je 969 evra. Iako su plate i dalje visoke u odnosu na zarade u većini zemalja Evropske unije, standard i kvalitet života u poslednjih pet godina u ovoj zemlji značajno su se promenili.

Otišao sam zbog ljubavi, jer je moja tadašnja devojka već živela u Dablinu. Dobio sam posao u struci. Imao sam stan. Živeo sam veoma udobno i kulturno. Ja bih to opisao kao: Kada već ideš u kapitalizam, onda uskoči lavu u usta – govori Đorđe Andrejević

- Svako stariji od 25 godina više ne može lako da priušti sebi iznajmljivanje ili kupovinu stana, čak i ako dobro zarađuje - kaže Yvonne D.

Ona je Irkinja i živi u distriktu Dablin D16, u kojem se smestila srednja i bogatija klasa.

- Vlada je još pre pandemije obećala da će da izgradi nove državne stanove i stanove koji mogu da se kupe za pristupačnu cenu. To se još uvek nije dogodilo. Ovde vlada kaubojski kapitalizam koji tretira stanovanje kao robu, a ne kao ljudsko pravo. Vlast veruje u tržište kao da je religija i ne razmišlja o gradnji novih državnih stanova, kojih nema dovoljno - ističe Dylan Tighe, glumac i umetnik koji živi u državnom stanu. Dodaje da svako ko želi da dođe da živi u Dablin, mora da počne sa traženjem stana nekoliko meseci ranije.

Yvonnein muž je Albanac sa Kosova i došao je u Irsku pre 28 godina.

- U odnosu na zemlju iz koje sam došao, ovde je sve bilo moguće. Dablin je izgledao bogato, pun mogućnosti i perspektiva - kaže A. D. (nije hteo da ga predstavimo punim imenom), koji je zaposlen u jednoj banci.

- Odlučio sam da se oženim i ostanem ovde. Danas imam dvoje dece. Irska je postala moj život i moj dom. Mogu iskreno da kažem da se osećam bezbedno i poštovano u svom svakodnevnom poslu. S druge strane, iako je Dablin još uvek jak ekonomski, ljudi se ipak bore da plate račune i uživaju u životu kao ranije - dodaje.

Zrinka Maria Radilj kaže da joj nedostaju roditelji, brat, rodbina, prijatelji i sve one uspomene koje je vežu za njih. Zbog toga se dosta druži s ljudima iz Hrvatske, Srbije i Bosne koji žive u Dablinu. Od 2016. godine zaživela je Hrvatska katolička misija, zapravo zajednica hrvatskih vernika koji se okupljaju u crkvi St. Mary's Church, u koju i ona dolazi. Takođe posećuje zabave na kojima se okupljaju ljudi iz bivših jugoslovenskih republika i na kojima se svira muzika poznatih grupa bivše države. Postoji i grupa na Fejsbuku koje se zove "Srbi u Irskoj", preko koje Lara Veličić i njen muž održavaju kontakt sa našim ljudima.

Kada kažem da sam iz Hrvatske, često dobijem čuđenje i odgovor da ne izgledam tako. Kao da postoji neki prototip kako izgledaju ljudi iz Hrvatske. Generalno, malo znaju o Balkanu i našim zemljama. Znaju za Dubrovnik, Međugorje i Modrića – ističe Gea Gojak

- Nakon analize života u Srbiji, odlučili smo da prihvatimo poslovnu ponudu koju smo ovde dobili - objašnjava tridesetosmogodišnja Veličić, koja se iz Subotice preselila u mali grad Kilkeni, smešten u centralnom delu ostrva.

- Želja nam je bila da se oprobamo u tamo nekoj zemlji na severu Evrope i napustimo okruženje koje nismo mogli više da razumemo i prihvatimo - kaže Lara Veličić.

Nakon godinu dana dobili su sina i kupili stan u jednom drugom manjem gradu, Karlovu. Ona trenutno radi u Irish Wheelchair Associationu, vodećoj organizaciji za osobe sa fizičkim invaliditetom. Život u Irskoj njoj i njenoj porodici doneo je stabilnost.

- Ovde možeš da razmišljaš o odabiru automobila koji ćeš da voziš, kako ćeš da dekorišeš stan, kako ćes da zameniš stan za veći. Hoću da kažem, zapravo dobiješ normalnost u životu, izuzetom od straha, koji smo zapravo imali u toku života u Srbiji - govori.

Irska je baza za neke od najvećih tehnoloških kompanija na svetu. Doprinoseći privredi 16 milijardi evra svake godine, ona je druga zemlja na svetu, posle Sjedinjenih Američkih Država, po izvozu softverskih usluga. Dablin ipak nije preko noći postao jedan od istaknutih evropskih tehnoloških centara. To je bio proces, a irski prodor u tehnologiju počeo je pre više od pola veka, kada je kompanija IBM otvorila kancelarije u prestonici sredinom 1950-ih. Potom su u deo grada koji se naziva Silicon Docks došle kompanije kao što su HP, Microsoft, Dell i Intel. Početkom 2000. godine počeli su da pristižu giganti, poput Googlea, Amazona i Facebooka, ali i Linkedina, Yahooa i eBaya. Danas, oko 40 hiljada radnika radi u tehnološkim kompanijama smeštenim u području jednog od velikih kanala, Grand kanala, kroz koji protiče reka Lifej.

Boris Tomaš: U Irsku sam došao zbog finansijskih razloga (Foto: Tatjana Đorđević)

- Bio sam na jednom poslovnom sastanku u Facebooku. Ta kompanija ima tri ogromne zgrade i svoj trg. Imaju i frizerski salon za svoje zaposlene - opisuje Boris Tomaš, koji se iz Varaždina preselio u Dablin u februaru 2023. godine.

Tomaš radi kao naučni istraživač na Triniti koledžu i zaposlen je u gradskoj upravi. Živi u južnom delu grada i za dvosoban stan plaća 2000 evra, plus 200 evra režije. Nekada je plaćao 1500 evra za mali studio.

- Radim na projektu pametnih gradova koji finansiraju grad i fakultet na kojem sam istraživač. Moj zadatak je da predstavljam grad na raznim međunarodnim događajima - kaže.

- Nećemo se lagati. U Irsku sam došao zbog finansijskih razloga – dodaje.

Kada je Đorđe Andrejević iz Beograda otišao da živi u glavni grad Irske, bila je 2006. godina. U roku od mesec dana traženja posla iz Beograda dobio je dve ponude.

- U ponedeljak sam radio u Beogradskom vodovodu, a već sledeće nedelje sam ušao u neku novu kancelariju u Dablinu - kaže Andrejević.

- Otišao sam zapravo zbog ljubavi, jer je moja tadašnja devojka već živela tamo. Dobio sam posao u struci. Imao sam stan. Živeo sam veoma udobno i kulturno. Ja bih to opisao kao: Kada već ideš u kapitalizam, onda uskoči lavu u usta - govori.

Dobio je radnu vizu, međutim u jednom trenutku je ostao bez posla i nije više mogao da je obnovi. Godine 2011. odlučio je da se vrati u Beograd.

Nedostaju joj porodica i prijatelji iz Zagreba – Željka Doljanin (Foto: Tatjana Đorđević)

Željka Doljanin je iz Zagreba sa svojim dečkom u glavni grad Irske došla još 1998. godine. Tada je upisala magistarske studije irske književnosti na Državnom univerzitetu u Dablinu. Na tom fakultetu je doktorirala i danas je direktorka Writing Centera, odseka na kojem se pišu studijski radovi. Ona ne planira da se vraća u Hrvatsku.

- Irska ima mene. I ja imam nju - ističe Doljanin.

Na pitanje šta joj Dablin doneo, a šta oduzeo za ovih 26 godina života, kaže da joj je prvih nekoliko godina doneo uzbuđenje, druženje sa ljudima iz raznih zemalja, nove mogućnosti, ali joj je uneo i nemir.

- Kao emigrant, vi neprekidno nešto promatrate, merite, upoređujete i nešto uvek nedostaje - govori i dodaje da joj nedostaju porodica i prijatelji iz Zagreba.

- Nedostaju mi neki mirisi, način na koji ljudi kod nas nešto kažu, nedostaje mi jezik.

Yvonne D. smatra da sadašnja generacija mladih ima veoma tolerantan stav prema drugima različite rase, vere, pola i porekla.

- Za razliku od vremena kada je moj suprug došao u Irsku, danas više prihvatamo druge i spremni smo da učimo, razvijamo se i rastemo. Svoju kulturu čuvamo i negujemo, ali istovremeno prihvatamo nove kulture iz inostranstva. Ponosna sam što sam Irkinja - kaže.

Danas živi između Pule i Dablina – Gea Gojak (Foto: Tatjana Đorđević)

Zrinka Maria Radilj napominje da joj se više puta dogodilo da se oseća deskriminisano.

- Da li je to zbog boje kose, nacionalnosti, izgleda, načina govora, pokreta, to vam ne bih znala reći - objašnjava Radilj i dodaje da se u poslednjih godinu dana oseća netrpeljivost prema migrantima i strancima, kao i svuda u Evropi.

Lara Veličić tvrdi da do sada nije doživela nikakav vid diskriminacije.

- Bili smo tretirani isto kao i svi ostali na svim konkursima i na svim poslovima gde moraš da dokažeš svoj odnos prema poslu, poznavanje engleskog jezika i svoje veštine. Zapravo, u Srbiji je dosta stvari "na reč", dok se ovde za sve traži papir koji te sertifikuje za poznavanje svega na šta se pozivaš - govori Veličić.

Gea Gojak, mlada rediteljka rodom iz Pule koja se u Dablin doselila u septembru 2019., kaže da se više puta susretala sa raznim vrstama stereotipa i predrasuda.

- Kako sam tamnije puti, svakodnevno sam dobijala pitanja, i još uvek ih dobijam, jesam li iz Brazila. Kada kažem da sam iz Hrvatske, često dobijem čuđenje i odgovor da ne izgledam tako. Kao da postoji neki prototip kako izgledaju ljudi iz Hrvatske. Generalno, malo znaju o Balkanu i našim zemljama. Znaju za Dubrovnik, Međugorje i Luku Modrića. Starije generacije znaju za Jugoslaviju - opisuje Gojak.

- Mislim da na našim prostorima ljudi još uvek žive malo drugačije. Prisniji su, druže se, ne žive u rokovniku, piju kafe. Niko ne pije kafe kao mi na Balkanu - kaže tridesetšestogodišnja Gojak, koja ipak ceni neprikosnoveno iskustvo koje joj je život u Dablinu doneo.

Upoznala je verziju sebe koja ne govori svoj jezik, koja radi u prodavnici i na recepciji, koja shvata šta znači biti dio kapitalističkog društva, koja režira na stranom jeziku, putuje sama po festivalima, koja radi financijske proračune, piše i producira projekte i isplaćuje honorare. Preselila se u Irsku, kako kaže, zbog političke i ekonomske situacije u Hrvatskoj i Srbiji, gde je živela i radila. Maštala je o raznim zemljama čije su joj se ekonomske prilike, kao i one na kulturnom nivou, činile boljima, ali dugo joj je trebalo da se ohrabri i preduzme taj korak. Nekoliko meseci pre nje, njen prijatelj, glumac po profesiji, otišao je u Irsku, a potom i ona.

- U tom trenutku nisam znala ništa o toj zemlji, ni o njihovoj kulturnoj sceni. Olakšica je bila ta što sam znala engleski, pa sam preko noći donela odluku i u roku od mesec dana postala građanka Irske - ističe Gojak.

Rođena u Čačku, odrasla u Americi, u Dablinu od 2018. – Katarina White (Foto: Tatjana Đorđević)

Danas živi između Pule i Dablina. Iako tvrdi da joj je taj grad oduzeo osećaj pripadnosti i doma, ipak svaki put kada mu se vraća shvata koliko joj nedostaje. Inače, Gojak je članica veća ASSITEJ-a Ireland, međunarodne organizacije za pozoriše za decu i mlade, koja povezuje pozorište, organizacije i pojedince širom sveta. Trenutno radi na projektu "The Letter", zapravo predstavi koja istražuje temu rata i njegov uticaj na decu, za čiju je produkciju dobila sredstva od Umetničkog saveta, vladine agencije za razvoj umetnosti.

Prema podacima Središnjeg državnog ureda za Hrvate izvan Republike Hrvatske, trenutno u Irskoj živi između 16 i 17 hiljada hrvatskih državljana. Među njima i brojni državljani srpske nacionalnosti sa hrvatskim pasošem. Od 2017. godine trend odlazaka ljudi sa Balkana se smanjuje, najviše zbog ekonomske krize uzrokovane Bregzitom i velikog povećanja troškova života, osobito u glavnom gradu Dablinu.

Katarina White preselila se iz Amerike u Dablin 2018. godine. Rođena je u Čačku, ali je sa majkom 1991. godine otišla u Ameriku, gde je odrasla. Studirala je na Triniti koledžu u Dablinu, a danas radi kao menadžerka za marketing u firmi Monsoon Consulting.

- Ovde sam stekla divna prijateljstva i iskustva na čuvenom fakultetu koji je 200 godina stariji od SAD-a. Irci su divni ljudi, komunikativni i veseli, vole da popiju - kaže.

Uživa da šeta ulicama kojima su šetali Džojs, Vajld i Beket. Uspela je da proputuje ostrvo uzduž i popreko i vidi svu njegovu prirodnu lepotu. Za sada ne planira da se vraća u Ameriku, a sledeće godine bi da aplicira za irsko državljanstvo.

- Volela bih da ovde pustim korene, ali me uvek vuče Balkan. Eto, u decembru dolazim u Srbiju po treći put ove godine, tako da niko ne zna šta me čeka u budućnosti - zaključuje.