Ovo vam nije prvi boravak u Beogradu povodom festivala "Mirëdita, dobar dan". Kakva su bila prethodna iskustva?
Bila sam pre dve godine dva puta u mesec dana. Iz Centra za kulturnu dekontaminaciju, u kojem je bio festival, bili smo evakuisani zbog dojave o bombi. Izašli smo na ulicu u kojoj se samo par metara od nas dešavao protest protiv festivala. Ironično, nisam bila uplašena jer mi je poznato da su se uvek održavali protesti za vreme festivala i nisam pomišljala da bi se moglo desiti išta više od toga.
Mesec dana posle bila sam sa predstavom "Handke Project" u Bitef teatru. Policija je opkolila zgradu, mere su bile striktne. Osetila sam napetost koju sam pokušavala suzbiti, jer sam se brinula za umetnike koji na bini nisu bili zaštićeni. Plašila sam se da im se nešto ne desi, iako su postojale mere i na ulasku, ali šta ako je neko uspeo da prokrijumčari nešto? Nije normalno da se navikavamo na tako nenormalnu recepciju. I da se nije desila ova zabrana, nastavili bismo da pronalazimo male rupe, da bismo nastavljali našu suradnju u neprijateljskom okruženju. Naučili smo da navigiramo u neprijateljskom sistemu i to se ponavlja iz godine u godinu.
Sve do ove godine kada je MUP Srbije zabranio festival?
Pomalo sam i zadovoljna zbog zabrane, jer kažu da mora biti gore pre nego postane bolje. Ovo je prvi put da je država preuzela punu odgovornost, da su se jasno pozicionirali i da se ne kriju više. To je važno za društvo u Srbiji kako bi se ljudi mobilizirali protiv tiranije jer konačno mogu uvideti koliko je sistem go i to je važno. To je jasna poruka, samo je pitanje koliko žele da je čuju i vide. Od sad mogu bukvalno da zabrane bilo šta.
Vi ste došli do Beograda na festival gde ste trebali da učestvujete u debati o normalizaciji zabrane. Kako ste se osećali nakon zabrane?
Bila sam ljuta jer sam shvatila da smo legitimizovali njihovu propagandu. Policija nas je pratila, kao iz sigurnosnih razloga, jer nas kao štite od ljudi koji nas ne žele i koji bi kao da nas ubiju na putu prema Prištini. Nama ne treba zaštita. Stalno sam se pitala zašto im trebaju te sirene, zašto privlače toliko pažnje jer nas je u početku pratilo šest policijskih vozila. Sa kosovskim registracijama smo bez ikakvih problema došli do Beograda, a kad smo se vraćale pod pratnjom prolaznici su nam dizali tri prsta.
