Ničemo iz zaborava. Ničiji sinovi i ničije kćeri. U društvu koje nas se odreklo, koje nam je u lice reklo da čeka neku drugu decu, da smo mi ti prvi mačići koji se moraju baciti u vodu istorije na njegovom prelasku iz jednog u drugi oblik uređenja. Mi stojimo pred podivljalom prirodom. Neko novo društvo bi trebalo svojim životima da obezbedimo. Telima branimo gradove i ljude, pred bujicama reka koje sa sobom nose prošlost u koju smo spremni da padnemo jer smo učeni da smo prošlost i ništa drugo. Mi smo unapred računati od strane društava u kojima smo stasavali kao žrtve jedne nove društvene stvarnosti u čije temelje treba da položimo mladost i vlastite živote. I bili smo spremni na to. U ime obećavane sreće koja je trebalo da snađe neke buduće naraštaje, mi smo ratove i bedu koje smo preživeli ostavili u sećanju kao sliku koju će spaliti plamen te buduće sreće. Slike teške prošlosti u nama žive i čekaju. Nekada te slike i žive umesto nas. U katastrofalnim poplavama koje su nas zadesile, mi koji smo čekali na vode istorije u koje ćete nas baciti kao zalog za to novo, obećavano društvo, videli smo slike vlastite prošlosti. Sećanja na ratove, na nemaštinu i glad, na stradanje, sada su se pred našim očima budila poplavama koje su nosile utopljene duše.
Ta omladina i danas, kada se vanredna situacija uzrokovana poplavama smiruje, postoji, živi i radi, i sa istim tim telima obezbeđuje uobičajenu društvenu atmosferu. Juče još heroji, pred podivljalom prirodom, danas već samo obični šljakeri iz senke, pred podivljalom 'prirodom' kapital procesa
Omladina koja nikada nije imala mladost, hrabro je ustala pred prirodom koja je slikala stvarnost ovih prostora poznatim bojama stradanja. U tom slikanju, mi smo videli samo jedno - budućnost koju čekamo i za koju treba da stradamo, jeste u stvari naša mučna prošlost, ista ona u kojoj smo sami, pred raznim društvenim pošastima ostajali u borbi za život i sutrašnjicu. Prepušteni sami sebi, ostavljeni na milost i nemilost, bez odgovarajuće pomoći vladajućih struktura, mi smo ustali pred poplavama u ime nas samih, u ime zajedničke samoispomoći i budućnosti koju moramo sebi da obezbedimo. To nije ista ona budućnost za koju nas je vladajuća elita unazad dvadeset i pet godina uveravala da moramo da podnesemo svoju mladost kao žrtvu. Ne. Mi drugačije vidimo svoju budućnost.
Mi smo danas radili i pomagali stradalima ne zato što nas je vlast pozvala da se solidarišemo sa njima, već zato što smo svojim očima mogli da vidimo plodove tog rada - spašene ljude, spašene gradove. Mi nećemo sutra da budemo jeftina radna snaga ni jednom poslodavcu, ni investiroru. Mi hoćemo da radimo i da plodove svog rada možemo da vidimo kako ostaju za nama u ime naše, kolektivne budućnosti. Podivljale vode prirode, preduhitrile su vode istorije u koje je trebalo da nas, omladinu bacite kao prve mačke kapitalističkog društva koje hoćete da dovršite na prostorima bivše Jugoslavije, društva u kojem bi neka nova omladina umesto za sebe radila za nečiji, privatni interes. Podivljale vode prirode donele su sa sobom utopljene duše društva u kojem smo živeli i društva u kojem tek treba da živimo. U ovom stradanju sreli su se svi stradali - iz prošlosti, iz sadašnjosti i iz budućnosti. Sebe i svoju izgubljenu mladost, svoju prošlost u ovom stradanju smo mogli da vidimo kao u ogledalu, i to da takav život jeste sve što čeka svakoga ko živi i ko će živeti pod ovakvom vladajućom elitom i putem koji nam je ona zacrtala.
Vanredna stanja, uzrokovana prirodnim nepogodama, samo su učinilia očiglednim to ko je prvi spreman da se svojim telima založi za odbranu kolektivnog interesa - oni koji i inače, u ‘redovnim’ okolnostima svakodnevice, svojim telima i radnom snagom privređuju društvu, odnosno, omladina iz najnižih društvenih slojeva. Ta omladina i danas, kada se vanredna situacija uzrokovana poplavama smiruje, postoji, živi i radi, i sa istim tim telima obezbeđuje uobičajenu društvenu atmosferu. Juče još heroji, pred podivljalom prirodom, danas već samo obični šljakeri iz senke, pred podivljalom ‘prirodom’ kapital procesa.
Vladimir Tabašević (1986) rođen u Mostaru. Danas živi u Beogradu gde radi i studira filozofiju. Objavio je nekoliko knjiga poezije. Aktiv br. 8, Novosti br. 756 , 13.6.2014.: Jugoslavenski izbor(i); Komunizam, kolektiv, (ne)partija; temat: Potop i posl(ij)e njega, tekst br. 1(6)
