Rezultati izbora nisu neko iznenađenje. Može li se izvući nešto kao pozitivno?
SNS neće moći sam da formira ni republičku ni gradsku vlast. Neophodan im je bar jedan koalicioni partner. Posle deset godina bahate i nadmene vlasti, moraće sa nekim i suštinski da je podele. Tužno je što će to najverovatnije biti SPS, ali za srpske prilike i to je napredak. Druga pozitivna stvar je to što ćemo imati opoziciju u oba parlamenta, naročito ističem koalicije Ujedinjena Srbija i Moramo. Posebno me raduje što će ubrzo na dnevni red doći zahtev EU-a da se Srbija konačno odredi šta želi u budućnosti. Iskreno mi je žao što će povod tome biti agresija Rusije na Ukrajinu. Mislim da je mnogo važnije kako će se prema tom zahtevu odrediti pomenute dve opozicione koalicije. Plaši me mogućnost da pribegnu demagogiji i opravdaju svoju podršku Rusiji kako bi dokazali da su opozicija Vučiću. Ovakva situacija zahteva političku odgovornost i efikasnost, a građani ne bi smeli da oproste politički kukavičluk.
Vlast ima sve moguće poluge za kontrolu birača. Da li je u takvim okolnostima moguće izborima uopšte nešto menjati?
Srbija ima slabe institucije, decenijama unazad smatraju da je država njihovo vlasništvo. Svaka vlast je donosila izborne zakone i procedure isključivo razmišljajući o što dužem opstanku na vlasti i bez svesti da bi to moglo da im se obije o glavu već u sledećem opozicionom ciklusu. Ovde se vlast obično gubi kada se ona narodu smuči i u atmosferi "samo da ovi odu". Ovi današnji su daleko beskrupulozniji i spremni na skoro sve kako bi sačuvali vlast. Zbog toga ne treba da nas čudi ovako ultimativni pritisak na zaposlene u javnom sektoru kako bi prikupljali kapilarne glasove u korist SNS. Ovi izbori su pokazali da taj pritisak polako gubi svoju efikasnost jer praktično imamo gubitnički rezultat SNS-a na parlamentarnim i gradskim izborima, sa nekadašnjih 158 republičkih mandata 2014. pali su na 120 sada, a u Beogradu su pali sa 63 na 48 mandata. Da smo imali sposobniju opoziciju pre pet godina i profesionalne medije, a ne opozicione kako ih danas imamo, SNS bi već sada bio istorija.
Verujete li da bi u Beogradu opozicija mogla da preuzme vlast, ako znamo da tu opoziciju čine dobrim delom desničarske partije poput Zavetnika?
Opozicija je izgubila i u Beogradu, čak i ako se desi da matematika pokaže da u odnosu na SNS/SPS koaliciju svi ostali zajedno imaju više odbornika. Kakvu bi poruku svetu poslali dični opozicionari u koaliciji sa Zavetnicima i Dverima? U takvoj koaliciji bi svi funkcioneri imali Putinovu sliku u svojim kancelarijama. Da li je to ono što očekuju Beograđani? Jesu li za to glasali? Za interese građana je moguće uraditi dosta i iz opozicionih redova, nije neophodno biti na vlasti. Važno je da ponovo ne donesu katastrofalnu, a sebi komfornu odluku da bojkotuju rad parlamenta. To bi bila svojevrsna izdaja glasača.
Spominju se sličnosti sa 24. septembrom 2000. godine. Ima li mesta da se izbori na kojima je pao Milošević upoređuju sa ovima?
Nema. U pitanju je suštinska razlika. Milošević je tada izgubio i odbio da prizna poraz. Nakon toga je došlo do masovnih demonstracija i odbrane izbornog rezultata. Na upravo održanim izborima opozicija je ubedljivo izgubila na predsedničkim izborima, napravila loš rezultat i pored pada SNS-a na parlamentarnim izborima, a rekao bih da je najlošiji rezultat opozicije u Beogradu. Mislim na liste koje su predvodili Vladeta Janković i Dobrica Veselinović. Takav neuspeh posle desetogodišnje loše i dezorijentisane vladavine SNS-a i Vučića ne može da se pravda uslovima i nedostatkom medija. Problem je u opoziciji koja je politiku svela na lični obračun sa Vučićem i godinama unazad od besmislenih stvari veštački pravi politiku: Ugovor sa narodom, katastrofalni bojkot 2020., insistiranje na jednoj predizbornoj listi, potpisivanje tzv. ugovora o nenapadanju, organizovanje predizbora… Sve pobrojano je dobijalo začuđujuće mnogo vremena u opozicionim medijima, umesto da zahtevaju suprotno, da razlike budu vidljive, da se otvori najšira debata, insistira na dijalogu o najtežim nasleđenim problemima. Rezultat takvih postavki smo dobili na izborima.
Kako vidite spoljnopolitički smer kojim će se Srbija kretati nakon ovih izbora?
Čini mi se da će ukrajinska kriza da ubrza definitivno pozicioniranje Srbije i zaustavi tumaranje između Moskve, Brisela, Kine i Vašingtona. Obaveza svih političkih aktera je da aktivno učestvuju u toj odluci, a opozicija ne sme da zaobilazi ta pitanja. Gledajući predizbornu kampanju lako se da zaključiti da smo se već opredelili i da je Moskva naš izbor, što izaziva i formalni prekid EU integracija. Teško je ovo što sam rekao, ali kako drugačije da zaključim kada imamo na upravo završenim izborima preko 30 odsto glasova strankama koje su najdirektnije tražile podršku zastupajući rusku agresiju na Ukrajinu snažnije od Sputnjika. Drugoplasirani general Ponoš je diskvalifikovao Vučića time što je tvrdio da će on posle izbora da uvede sankcije Rusiji, što znači da i njegovih 18 odsto dodajemo na prethodnih 30. Da li iko sumnja da kod SNS-a nije nedvosmislena podrška Rusiji? Međutim i pored svega navedenog, mislim da će vlast pre svega doneti praktičnu odluku iako će svima biti jasno da je to u iznudi, a ne iskren zaokret. Opozicija će imati istorijsku šansu da ne prećuti to izjašnjavanje.
